НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Патријарси обновљене Пећке патријаршије[1]
 
Патријарх Димитрије умро је 6. априла 1930. године а сахрањен 10. априла у манастиру Раковици код Београда по нарочитој својој жељи. Нови патријарх Варнава, дотадањи митрополит скопски, изабран је 12. априла 1930. године и устоличен у Београду 13. априла а у Пећи 6. јула 1930. године.
У време патријарха Варнаве (Росић) (1930-1937) извршена је даља организација Српске цркве. Свети архијерејски сабор донео је Устав црквени (1931). Основане су нове епархије Загребачка и Мукачевско-прјашка, као мисионарска за повратак поунијаћених Чеха и Словака у прикарпатским деловима Русије. Број епархија после 1931. године попео се на 27, док је у Албанији основан викаријат у Скадру. У време патријарха Варнаве изграђен је велики број храмова. Многи храмови су похранили кости изгинулих у Првом светском рату. У Београду је изграђен манастир Ваведење, двор Патријаршије у Београду. Године 1935. почела је изградња храма Светог Саве на Врачару у Београду.
У годинама које су претходиле Другом светском рату, велика криза је погађала и Српску цркву у Краљевини Југославији. Настављени су интензивни покушаји државе Ватикан за потписивање конкордата са Југославијом. Краљ Александар Карађорђевић је убијен у Марсеју (9. октобар 1934). Конкордатска криза се заоштрила. Српска црква, природно, противила се великим повластицама римокатолика у Југославији које су проистицале из конкордата, који се нашао у Народној скупштини на изгласавању. Посебно се потписивању конкордата противио епископ Николај (Велимировић) (†1956). У јеку конкордатске кризе изненада, под неразјашњеним околностима, ноћу 23-24. јуна 1937. преминуо је патријарх Варнава. Касније је Влада повукла конкордат.
Патријарха Варнаву наследио је патријарх Гаврило (Дожић) (1938-1950), који је био на челу Српске цркве у тешко време Другог светског рата и поратним годинама. Патријарх Гаврило био је образован човек, добар организатор, стрпљив, искусан у пословима вођења Цркве. У његово време изграђена је зграда патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима и зграда за студенте Богословског факултета у Београду на Карабурми – по пројекту Александра Дерока. Убрзо је избио Други светски рат, веома трагичан за Српски народ и његову Цркву. Свети синод на челу са патријархом противио је приступању наше земље Тројном пакту. Посебно је наша Црква и народ страдала у Независној Држави Хрватској, Војводини, Босни и Херцеговини. Мученички су пострадали дабро-босански митрополит Петар, бањалучки епископ Платон, горњо-карловачки епископ Сава, чешко-моравски епископ Горазд. У току рата убијено је или нестало 515 свештеника, монаха и вероучитеља, многе цркве и манастири су порушени и опустошени, а њихова имовина разграбљена. Године 1942. мошти Светог кнеза Лазара и других српских светитеља пренете су из фрушкогорских манастира у београдску саборну цркву. Сам пак патријарх Гаврило био је од Немаца ухапшен у манастиру Острогу заједно са епископом Николајем и интерниран у манастир Раковицу код Београда, затим у манастир Војловицу код Панчева, а потом су пребачени у нацистички концентрациони логор Дахау код Минхена у Немачкој, где су, са осталим логорашима, дочекали крај Другог светског рата. Патријарха је у одсуству замењивао Свети архијерејски синод на челу са скопским митрополитом Јосифом (Цвијовић). Након много перипетија, у земљу се 16. новембра 1946. године вратио патријарх Гаврило. Последице рата, сиромаштво, нова комунистичка власт – безбожна и милитантна у свом идеолошком опредељењу, недостатак свештенства – само су неке од многобројних тешкоћа у којима се нашла Српска црква и народ у целини. Устав нове Југославије одвојио је Цркву од државе и школу од Цркве. На основама такозваног научног марксизма по узорима на бољшевике Совјетског Савеза, очекивало се да религија потпуно ишчезне као клеро-националистичо-монархистичка потпора којој нема места у напредном социјалистичко-комунистичком друштву. Године 1947. Свети архијерејски сабор је основао нове епархије и изабрао нове епископе, прерађен је и допуњен црквени Устав из 1931. године. Патријарх Гаврило је изненада, под нејасним околностима, умро 7. маја 1950. године.
По завршетку Другог светског рата Српској православној цркви није исплаћена ратна штета у износу од 3.311.637.509 динара. Сем тога, нова комунистичка власт од Српске цркве је одузела око 70.000 хектара земље и шуме, 1.180 зграда, све у вредности од осам милијарди динара. Такође су од Цркве узете матичне књиге рођених, крштених, умрлих и венчаних и никада Цркви нису враћене.
Патријарха Гаврила наследио је патријарх Викентије (Проданов) (1950-1958). Притисак комуниста на Цркву и даље је настављен. Убијани су непожељни епископи и свештеници, без суђења. Године 1952. Богословски факултет у Београду је избачен из састава Београдског универзитета, чији је он један од оснивача 1905. године. Патријарх Викентије је избегавао и одуговлачио, колико је могао, да размотри питање такозване „Македонске православне цркве“ у јужној Србији, одакле су српски епископи протерани у Другом светском рату, а поратна комунистичка власт није им одобравала да се тамо врате. Због таквог патријарховог противљења, по сведочанству савременика, патријарх Викентије није умро природном смрћу 1958. године.
Патријарх Герман (Ђорић) (1958-1990; †1991) најдуже је од свих црквених поглавара био на челу Српске цркве. Тактичан и мудар, свестан околности у којима су Црква и народ, радио је на ревитализацији црквеног живота од тешких последица рата као и од планског маргинализовања Цркве од стране комунистичке идеологије. У том циљу обновљени су или основани нови листови и часописи: Мисионар, Звонце, Православље, Теолошки погледи, Богословље. Обновиле су рад две богословије: у манастиру Крка у Далмацији и у Сремским Карловцима. За потребе наших исељеника основане су нове епархије: Западно-европска (1969), Аустралијска (1973), Канадска (1983), затим Врањска (1978), Средњо-западно-америчка, Западно-америчка, Бихаћко-петровачка. Настављени су радови на спомен храму Светог Саве на Врачару у Београду (1985), свечано је обележена 600. годишњица Косовске битке (1389-1989), изграђена је нова зграда Богословског факултета у Београду.
Догодила су се два раскола у Српској цркви: у јужној Србији је створена такозвана Македонска православна црква са седиштем у Скопљу. Ово је учињено уз помоћ државне власти, а мотиви нису црквене природе. Ову неканонску и вештачку творевину није признала ниједна православна црква у свету. Други раскол, скоро истовремено избио је у Америци, где је тамошњи епископ Дионисије (Миливојевић) одбио да призна одлуке Светог архијерејског сабора из 1963. године о оснивању нових епархија у Америци. Покренут је дугогодишњи судски поступак пред америчким судовима. Овај раскол је превазиђен 1992. године, али су последице још присутне.
Патријарх Павле (Стојчевић) (1990-) изабран је на ванредном заседању Светог архијерејског сабора у децембру 1990. године, такорећи у предвечерје распада Југославије. Од Југославије се најпре насилно отцепила Словенија и Хрватска, а затим је 1992. године избио рат у Босни и Херцеговини (1992-1995). Створена је Савезна Република Југославија – од Србије и Црне Горе, док се Македонија одвојила мирним путем. Православни Срби, посебно у Хрватској и Босни и Херцеговини, страдали су, расељени, храмови опустошени. Престале су такорећи да постоје епархије: Далматинска („олуја“ августа 1995), Славонска, Загребачко-љубљанска, Горњокарловачка. Епископи, свештеници и народ, избегли су, или у Србију или у иностранство. Донекле су нормално наставиле да постоје епархије: Бањалучка, Дабробосанска – седиште је из Сарајева премештено у Соколац на Романији, Зворничко-тузланска – седиште је из Тузле измештено у Бијељину, Захумско-херцеговачка – седиште је из Мостара премештено у Требиње и манастир Тврдош у Херцеговини. Богословија из манастира Крка у Далмацији премештена је, најпре на Дивчибаре код Ваљева а сада се налази у Србињу (бивша Фоча), где је отворена и Духовна академија.
У последњим ратним годинама на просторима бивше Југославије, основане су нове епархије: Британско-скандинавска, Средњо-европска, Милешевска, Осјечко-пољска и Западно-европска. Након пада такозваног Берлинског зида (1989) и скидања гвоздене завесе у источно-европским земљама, дошло је до одређеног степена ослобођења од крутих идеолошких стега тоталитарног комунистичког система, који је источној Европи наметнут уз помоћ такозване западне демократије. Међутим, суштинске промене се нису догодиле. И даље је наметнут и строго контролисан идеолошки поглед на свет, однос Цркве и државе у најновијој Југославији остао је непромењен (Црква је одвојена од државе, и школа од Цркве, верска настава је забрањена у основним и средњим школама, Цркви није враћена насилно одузета имовина као и матичне књиге, Богословски факултет и даље нема места на Београдском универзитету). Укратко, верска права као основна и загарантована међународном повељом Уједињених нација, нису и даље испоштована.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Део „Патријарси обновљене Пећке патријаршије“ допунио од свих последњи, богат гресима, сиромашан добрим делима, протојереј Радомир В. Поповић.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *