ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Укидање Охридске архиепископије
 
Стање Охридске архиепископије до половине XVII века – Последњи пут ми смо говорили о Охридској архиепископији кад је била реч о самозваном патријарху Павлу и његовој осуди. Овде можемо рећи да је спор између Пећи и Охрида решен коначно обновљењем Пећке патријаршије 1557. године и од тога доба није било никаквог неспоразума између ових двеју цркава. По ферману за обновљење Пећке патријаршије граница између ових двеју цркава била је повучена тако да су Струмица, Велес и Дебар припали Охриду а северно од ових места припали Пећи. На тај начин под Пећ су потпали оба Полога (Гостивар и Тетово[1]), Скопље, Велбужд, Злетово и Разлог[2].
Мрачна је историја Охридске архиепископије у другој половини XVI века. Приликом збацивања цариградског патријарха Јоасава (јануара 1565.) у синоду налазимо Пајсија архиепископа охридског, Јоасава митрополита костурског и епископа струмичког Ананију. Могло би се претпоставити да су Грци (Цариград) после обновљења Пећке патријаршије покушавали да Охрид потчине Цариграду. Као разлог за то могао им је послужити факт што је од времена заузећа Охрида царом Душаном славизам почео потискивати грцизам. У тој борби између грцизма и славизма треба тражити разлог што је рашки митрополити Симеон (Србин) изабран 1550. године за охридског архиепископа остао само пола године на престолу па је свргнут; после њега било је нередовно стање, али као да су Грци преотимали маха, јер се под 1555 годину, бележи “да се служба врши по грчким књигама”. У том смислу треба и разумети рад поменутог Пајсија охридског архиепископа који је био одан Цариграду. Да је, пак, одиста морала постојати нека борба између грцизма и славизма може нам послужити као доказ и то што је 1570. године за време управе цариградског патријарха Митрофана III донето нарочито саборско решење по коме су све православне аутокефалне цркве у Турској потчињене цариградској патријаршији. Но ово решење није имало никаквог значаја за Пећку патријаршију пошто је она имала царски ферман о својој аутономији, већ се једино може однети на Охридску архиепископију, где је баш у то време била борба између славизма и грцизма која је реметила мир у цркви. Због тога мира у цркви није било ни за време архиепископа Софронија који се жалио патријарху цариградском Јеремији II (1572-1573) против интрига Максима Костурског и Гаврила Корчанског, који као да су били наклоњени славизму.
Око 1575. године дошао је на охридски архиепископски престо Макарије, синовац великог везира Мехмеда Соколовића. То је изгледа требала да буде у неку руку победа славизма или србизма, али сем имена ништа се више не зна о овом архиепископу[3]. Међутим већ 1586. године помиње се Гаврило да иде у Русију и моли за милостињу. У повратку задржава се код пољског краља Стевана Баторија и моли га за препоруке код папе Сикста V да може обићи православне у Италији.
Даља историја Охридске архиепископије нагиње унији, али охридски архиепископи ревносно походе и Москву молећи за милостињу.
Почетком XVII века био је архиепископ у Охриду Нектарије. Он је 1613. године био у Москви и у повратку прошао кроз Антверпен (што је забележио Aubert le Mire).
Ово путовање на исток и запад ради милостиње имало је за циљ да дођу до новца који им је био потребан да плаћају данак (харач) Турцима за своје катедре. У својим путовањима они нису обишли и Рим. На тај начин кроз XVI и XVII век имамо доста велики број архиепископа који су се обраћали Риму са разним изјавама покорности папи. Ту долазе Порфирије, Атанасије (око 1606), Аврам (око 1629), Мелентије (1631), Данило, (1650), Гаврило, (1654), док најзад Атанасије написа писмо папи Александру VII (1655-1667) у коме изјављује да је ступање у унију његова најискренија жеља.
Но, напоредно са тим већина охридских архиепископа одлази и у Москву молећи за милостињу ради очувања православља у борби против Турака а вероватно и ради очувања православља и од уније. У Москву су одлазили Гаврило, (1586), Нектарије (1613), Атанасије (1606), Теодуло, Јоаким, Нектарије (1622), Јоасав (1628), Аврам (1629), Харитон (1644), Мелентије и Дионисије (1665).
Према томе, мада су се обраћали многи епископи папама од уније није ништа било, те као и код Срба, преговори са папама су вођени, али изузимајући Атанасија сви су архијереји били уздржљиви и имајући пред собом православну Москву и Цариград даље од политичких преговора није се ишло.
Охридска архиепископија од 1650. до укидања – Услед српских устанака за време патријарха Јована као и разних локалних буна, а нарочито услед рата Млечића с Турцима 1649. године када многи Срби у Далмацији и Босни пристадоше уз Млечиће, успели су Грци да убеде Турке у Цариграду да су им они најоданији. Због тога видимо да им Турци попуштају толико много, да су око половине XVII века све православне патријаршије Александријска, Антиохијска, Јерусалимска поред Цариградске поседнуте Грцима а домороци беху збачени или после смрти замењени Грцима. Године 1669. патријарх јерусалимски Доситије основао је “Братство Светог Гроба Господњег” у ком братству ни један домородац није могао бити, него само Грци, а архијереји у Палестини могли су бити бирани само из овога братства.
Све је то учинило да је утицај Грка и на Балкану, као ближем Цариграду, био веома јак. Овај се утицај показао у томе што су одмах отпочеле грчке интриге против домородаца. Како су турске власти биле редовно на страни Грка то је смењивање и збацивање архиепископа, митрополита и епископа било невероватно брзо. Од 1650-1700. године на охридском престолу смењено је 19 архиепископа. Но и Грци нису боље прошли. Турци су радо примали мито од Грка да збацују домороце, али једном навикнути на добре “бакшише” они наставише своје и доцније кад чисти Грци заузеше све епископије. Повод је лако било наћи. Намети на архиепископе били су велики, њих архиепископи нису могли лако сабирати и плаћати, и доста је било да архијереј задужи епархију неплаћеним харачем само за годину дана, па да се огласи у синоду за недостојног и да се тражи други достојнији. Још уз то сад Грци почеше интригирати и један против другог, те видимо где се сваке друге, треће године смењују архијереји. То је у Охридској архиепископији век фанориота, пошто су главне инструкције долазиле из Фанара.
Разуме се да код таквог стања ствари неки рад на религиозном пољу не можемо ни очекивати. Због тога и цела историја овог периода своди се на борбу између домородаца и фанариста.
Борба се завршавала свргнућем једног и постављањем другог. Но чим је дошао нови архиепископ, одмах су све стреле биле окренуте против њега и то је тако ишло непрестано. Свргнути архијереји обично се жалили цариградском патријарху, овај је, пак, ту згодну прилику употребио да кривце изведе на суд, те на тај начин да архиепископију себи потчини. Тако нпр. Теофан раније митрополит гревенски успео је да заузме престо помоћу Турака, иако је синод био изабрао друго лице за охридског архиепископа. Против таквог рада Теофана жалио се цариградском патријарху костурски митрополит Дионисије са неколико епископа и представник Костура. Патријарх цариградски искористи ту прилику да потчини под своју власт Охрид; тога ради он образује један многобројни синод на коме учествују патријарси антиохијски и јерусалимски и збацује Теофана охридског архиепископа (септембра 1676). Том згодном приликом исти синод (Цариград) одузима од Охрида две епархије Бер и Србицу. Нови кандидат за охридског архиепископа био је Мелетије (1676-1679) раније митрополит софијски (цариградска патријаршија). Он даје цариградском патријарху свечано обећање да ће остати послушни син велике цркве и да не полаже никакве претензије на спорне епархије (берску и србичку). По добивеној дозволи од патријарха њега бирају представници из Охрида, али не у Охриду већ у Цариграду, у Фанару (24. октобра 1676) за “аутономног” архиепископа. Из овога се види до каквог степена беше доведена аутономија охридска. Но ти представници Фанара (фанариоти) немајући наслона на епископе и свештенство у народу, нису могли да се одрже на својим положајима због чисто финансијских ствари, јер нису могли да сакупе потребне суме за харач и друге дације. То се десило и са Мелетијем. Он је већ у октобру 1679. године морао да одступи, наследио га је Партеније, (1679) који му у исто време даде писмо да може ићи у Русију и друге земље ради скупљања милостиње. И он оде прво у Молдавију, затим у Малу Русију (шест година) а 1687. године оде у Москву.
Док су тако радили фанариоти, дотле су домороци, и као свргнути, остајали у својој постојбини и уживали велико поштовање (Григорије 1671-1673; Герман 1688-1691; Игњатије 1693-1695; Зосим 1695-1699 и други).
Занимљиво је забележити да око 1690. године кад су аустријски пукови прешли у Качаник, сишли у Скопље, спалили га и предстраже долазиле до Велеса, да је и Охрид то осетио. По извесним знацима судећи и народ је то осетио и учествовање у бекству с патријархом Арсенијом III под Јованом Монстирлијом (Битољцем). Исто тако и турчење Меглена и рушење свију мегленских манастира у то доба, мора се довести у везу са покушајем ослобођења од Турака. У то време био је у Охриду архиепископ Герман 1688-1691. године 8. августа кад је збачен. Ми не знамо тачно ни како је дошао на катедру Герман, раније митрополит воденски, ни стварни узрок због чега је свргнут, али судећи по томе што није дошао из Фанара, већ је био домородац, не можемо прећи неопажено преко његовог збацивања а да не посумњамо да то није било и због политичких разлога. Ово тим пре што после Германа долази на престо Григорије из Трнова, грцизирани Бугарин, раније митрополит Неа Патре (изабран 8. августа 1691. године кад је свргнут Герман и посвећен сутрадан 9. августа). Како рат није био прекинут нема сумње да је била и жеља Турака а још више жеља цариградског патријарха да на охридској катедри буде не домородац, но поуздан човек послат из Фанара. Само тако можемо разумети долазак на катедру Григорија из Трнова поред толиких домородаца.
Но он као да је наишао на оштру опозицију у архиепископији; он није могао да убира приходе те и поред све протекције Фанара мораде дати оставку у августу 1693. године. Доцније он је покушао помоћу Турака разним интригама да се врати на катедру те је ствар дошла до тога да је он као свргнут лишен и чина (1695. године 7. априла).
Њега је наследио Игњатије митрополит београдски (Берат – изабран 13. августа 1693). У међувремену, од априла до августа, изгледа да је на челу управе био митрополит Козма (раније на Криту), који као да је такође био послат из Фанара. Овај Козма после избора Игњатија повукао се у манастир Шин Ђон код Елбасана и тамо је написао службу зетском кнезу Светог Јовану Владимиру, а доцније је постао митрополит у Драчу који је од XVII века под Охридом.
Игњатије је био домородац те се његов долазак на престо сматра као победа домородаца. Али и он није дуго остао, јер 9. јула 1695. године он беше збачен и на његово место видимо Зосима (9. јули 1695. до 8. јуна 1699.) митрополита од Сисане (близу Костура). Игњатије је збачен због тога што је “неканонским” путем дошао на престо а нарочито зато што је архијерејске столице у Битољу и Дебру попунио световњацима прогонивши законите архијереје.
Збачени архиепископи успевали су често да поново дођу на престо[4] и те трвења трају све до доласка на архиепископа Јоасафа (1719-1745). Он је дошао за архиепископа као митрополит Корче (Горица) а родом је био из Мосхопулоса, некада веома напредне вароши. Његова је брига била да прво рашчисти са дуговима архиепископије и у томе је успео, између 1730. и 1735. године он је већ био у стању да сазида нову архиепископију и да украси катедралу. Због тога се његова управа сматра као најсјајније доба у животу аутокефалне Охридске архиепископије. За последњих неколико векова он је једини успео да се одржи на катедри 26 година.
За историју је важно напоменути да ратови Турске с Аустријом 1737-1739. године као и бекство патријарха Арсенија III није пореметило његово држање. Он је умео да се одржи на престолу и поред свију интрига Фанара.
Занимљива је белешка код Каница (Serbien) да се Аустрија пре рата 1737. године обраћала Пећи и Охриду и пећки патријарх је изјавио да би Срби радо били под скиптром цесаревим, само да им се зајемчи православна вера; међутим, из Охрида стигли извештаји да они сневају о самосталној држави која би посебним уговорима регулисала односе према Аустрији.
Последњи дани Охридске архиепископије – После Јосафа дошао је на престо битољски митрополит Јосиф (од 13. јануара 1746. до 1749.) који је био свега три године вративши се на своју катедру у Битољ. Затим се изређало од 1750-1763. шест а вероватно и више архиепископа[5]. Претпоследњи био је Ананија који је у мају 1763. године наименован од стране цариградског патријарха. Не зна се тачно кад је одступио, али као последњи орхидски био је Арсеније. Архиепископија је укинута 16. јануара 1767. године. Арсеније се тада повукао у Свету Гору, у Кареју, у одељење манастира Зографа. А ту је ускоро дошао и патријарх Самуило Ханцерис који га је свргао, и то као свргнути патријарх Цариградске патријаршије.
О разлозима за укидање Охридске архиепископије немамо потребе да говоримо, јер су они исти који су били и за укидање Пећке патријаршије, тј. чисто национални и политички. И као што смо видели, они нису одједном искрсли, већ се о њима на Фанару размишљало скоро цео век. Разлози који су фактички изнети за укидање обе самосталне цркве били су финансијске природе, и кад су Грци пристали да плате дугове, аутокефалност је укинута.
Карактеристично је забележити да је и у Охриду укинута епископска катедра и Охрид би потчињен под Преспу, као што је Пећ био потчињен под Призрен.
Актом укидања нису уништаване епархије у бившој Охридској архиепископији, већ су оне само присаједињене Цариградској патријаршији, али се по списковима воде засебно. У акту о укидању помињу се ове епархије: Костур, Воден, Корча, Фарсала, (која у оно време – по неким – припадала Лариси а не Охриду), Струмица, Београд (Берат), Гревена, Меглен, Дебар, Велес, Пелагонија (Битољ), Преспа (са Охридом), Сисанион, Драч. Свега, дакле, 14 епархија.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. По поменику Светог Јована Бигорског он је припадао Пећи.
  2. Поред већ познатих нам охридских епархија у ово време помиње се талијанска епархија и под годином 1566. вели се да архиепископ Пајсије поставио на тој епархији епископа Тимотија, Грка. Постанак ове талијанске епархије највероватније могао би се везати за доба борбе око уније. Грчке колоније у Апулији, Калабрији, Сицилији, Малти, Далмацији и др. биле су одмах начисто са тим шта би за њих значила унија, па како Охридска црква није била умешана у унију, а у њој је углавном био грчки богослужбени језик, то је највероватније претпоставити да се народ из тих колонија обратио Охриду и потражио епископа. Овај је то прихватио, вероватно шаљући у почетку само егзарха, привремено, а после утврдио епископију. Где је било седиште талијанске епископије не зна се. Крајем XVI века ње нестаје а Далмација и Млеци потпадоше под Цариград.
  3. За време рата у рушевинама града Меглена откопали смо катедралу мегленску и у њој нашли неколико гробова. На једном је био на широкој цигли један натпис словенским словима исписан са годином 1582. На основу овога могло би се закључити да се поред грчког језика у овој архиепископији употребљавао и словенски и да је била озбиљна борба између словенског и грчког језика.
  4. Кад је Зосим збачен победила је фанариотска партија и доведен Рафаел (од 8. јуна 1699). Колико је он био на престолу тачно се не зна, али већ 1703. године враћа се Игњатије по други пут. После Игњатија (1706) на престолу је Дионисије II из Хиоса; после њега Методије (1708), а после овога Зосим по други пут (од 1714-1718); за њим долази Дионисије по други пут (1709-1714) а после овога Филотеј из Ниша (1714-1718). Најзад долази Јоасаф из Корче (1719-1745).
  5. Зна се за ове: Дионисије помиње се 1752. и 1753, Јосиф (битољски, по други пут) око 1755; Дионисије (по други пут) 1756; Методије од 1757. до 1759; Кирило од 1759-1762; Јеремија 1762. и Ананије 1763.

One Comment

  1. Стеван Драшковић

    Добар дан,
    Може ли се ово књига купити и где ?
    Поздрав
    Стеван Драшковић