ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Анатема
 
Српска црква проглашена је патријаршијом а и Душан се крунисао 1346. Цариград, са којим није Душан био у добрим односима, оћутао је на све то. Али није тако остало кад је Кантакузен дошао за сувладара. Он је знао колика је сила и моћ Душанова, знао је за његове намере, да циља освојењу Цариграда, па да би га унизио и омаловажио пред српским народом, науми, у срдитој немоћи, да му се освети преко цркве. Како по смрти патријарха Јована XIV (1347) дође Исидор, који ускоро умре 1350. године Кантакузен за патријарха доведе једног светогорског обичног калуђера Калиста који му беше и сувише послушан, те се реши да баци анатему (проклетство) на Српску цркву, патријарха Јанићија, српску државу, цара Душана и цео српски народ.
Патријарх Калист, разуме се, био је готов да одмах то испуни, али не беше згодног повода. Ускоро се нађе и повод за то. Грци епископи у Македонији и Тесалији који по заузећу тих земаља остадоше у српској држави и којима Душан потврди све повластице што су их и раније уживали, подговорени од Кантакузена, не хтедоше да се подвргну под Пећку патријаршију, нити да је признаду као управну власт над собом. Пећка патријаршија судским путем свргне те Грке архијереје и постави Србе. Грци оду у Цариград и Кантакузен их огласи црквено-националним мученицима и приреди им свечан дочек.
Тај чин Пећке патријаршије дао је повода Калисту да баци анатему 1352. Са српске стране анатема је схваћена онако као што је, тј. да је то чисто политички трик и да је лишена канонског основа. Ствар је објашњена овако.[1] По канонима црквене власти распоређују се према политичким државним границама; према томе, Србија, као независна држава са аутокефалном црквом, имала је права према свом пространству да својој цркви даде титулу патријаршије, као што су то и други народи чинили. Ако је, пак, Цариградска патријаршија што имала против тог чина, имала је одмах и предузети. Међутим, она је чекала да умре патријарх Јован XIV за чије је управе проглашена Пећка патријаршија; да умре Исидор I (1347-1350) и тек као је дошао Калист (1350) и то не одмах, него после две године од његовог доласка, бачена је анатема. Због тога ни Душан ни Јанићије нису ни обраћали пажњу на анатему. Али ниже свештенство и прост народ будући сувише религиозни, са страхом је примио глас о анатеми. Анатема, је, чак и побудила неке који су жалили што није све остало како је Сава уредио.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. У синоду Пећке патријаршије израђен је одговор који је тачку по тачку анатеме побијао. Саставио га је учени Јевтимије.

One Comment

  1. Стеван Драшковић

    Добар дан,
    Може ли се ово књига купити и где ?
    Поздрав
    Стеван Драшковић