ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Патријарх Макарије
 
Први патријарх у обновљеној Пећкој патријаршији био је Макарије (1557-1574.) брат Мехмедов. О његовом животу и раду немамо писаних подробних података. Традиција нам је сачувала о њему само то да је у раној младости ступио у манастир Милешево, где се и замонашио. Вредноћом и даром ускоро се уздигао, те је био постављен и за старешину манастира Милешева. Кад је настао покрет за обновљење Пећке патријаршије видимо га у Цариграду где код брата, Мехмеда Соколовића, енергично ради на обнављању Пећке патријаршије. Као истакнути радник на томе послу најприродније је и било то да он буде и први патријарх.
Кад је постао патријарх обновио је запустелу патријаршију у Пећи и сав се предао уређењу епископија. По предању Пећка патријаршија у ово доба бројила је око 40 епископија. Од њих су неке нама добро познате; то су биле оне у старој српској држави, али било је и нових епископија које је патријарх Макарије основао. То су махом били предели где православних епископа раније није ни постојало као у Срему и Славонији а нарочито Банату, Бачкој и Барањи. Сви ови предели у XV и XVI веку били су насељени готово искључиво Србима, те их у географским картама и научним делима називају Расцијом или Србијом. У ово доба Турци су силом населили Србе у Лици, Крбави и Приморју да бране границу према Аустрији. У свима тим пределима Макарије је установио епископије. Он се старао да лично обилази епископе и надзирао њихов рад, али где није стизао да то учини лично, слао је егзархе који су вршили надзор у име његово.
Помоћу брата Мехмеда он је још као старешина манастира Милешева успео да издејствује дозволу за обнову многих цркава и манастира, али поставши патријархом он је у толикој мери обновио цркве и манастире, а с тим и црквени живот, да се народ осетио препорођен и у цркви почео гледати свој спас.
Како је, пак, турска држава била уређена на верској основи, једно су били мухамеданци (правоверни) као господари, а друго сви остали покорени народи немухамеданци (ђаури), то је држава главну бригу и водила само о мухамеданцима, а ђауре, рају, трпели су утолико што су собом представљали радну снагу која је имала да ради (кулучи) за аге и бегове. Султан је по њиховим схватањима имао права на живот сваког ђаура и због тога су они морали плаћати нарочити харач (порезу), као откуп да им опрости живот. Како су код Турака и судови били уређени „по Корану“ и по обичајима, то су и хришћани тим самим били упућени да по својој вери и своме закону уреде своје односе, те су Турци тако остављали слободне руке раји за суђење својих међусобних спорова. На тај начин, по примеру Турака, судску власт почеше преузимати и код нас патријарх, митрополити и владике и то не само над свештеницима, него и над световњацима, како за брачне парнице, наслеђа и тестаменте, како је то било код Турака, тако и по свима грађанским споровима. Ови наши судови били су изврсно уређени и суђење је било тако праведно, да се народ врло радо обраћао овим судовима радије него турским. Шта више, забележено је да се нашим судовима радо обраћали и друге народности па чак и мухамеданци. Признањем патријарха и епископа као представника народних вредело је код турских власти толико да се ови почеше јављати као заштитници простога света од зулума обесних ага и спахија па чак и бездушних турских чиновника.
Патријарсима пак и епископима за грађанске ствари могао је судити само царски суд у Цариграду. По сили дарованих повластица, у ово доба, српског свештеника нису смеле затворити турске власти без знања и одобрења патријарха и епископа.
На тај начин код српског народа поче се подизати дух и народна свест. Ако томе додамо да су патријарх и епископи обилазили врло често не само већа места, но скоро свако село служећи службу и учећи народ, онда ћемо разумети колико је народ заволео цркву и свештенство, те ако се раније груписао око владалаца и властеле, сада се почиње груписати око свештеника, владика и патријарха и у њима гледати не само црквене но и националне и политичке поглаваре. Црква је у ово време била народу све и сва, а свештенство једино уздање и нада да га поведе слободи и слави.
И на унутрашњу страну црквеног живота Макарије није заборавио. Поред тога што је извео организацију епархија, он је набавио штампарије у којима се штампале црквене књиге.
Успех који је патријарх Макарије показао у обновљању цркава и манастира и у уздизању духа народног био је довољно јемство да може своју судбу поверити у руке првосвештеника. Због тога од Макарија на даље, све до укидања патријаршије, историја цркве постаје историја народа српског.