НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Црква у Старој Србији и Македонији после укидања Пећке и Охридске аутокефалности
 
Преглед стања цркава у Турској – Ми смо до сада прегледали прошлост аутокефалних цркава Карловачку митрополију и цркву у Црној Гори, затим прошлост цркава које су се после укидања Пећке патријаршије ослободиле потчињености Цариграду цркву у Србији и у Босни, а сад нам остаје да прегледамо прошлост оног дела српске цркве, некадашње Пећке патријаршије, која је остала најдуже под Цариградом, до Балканских ратова 1912. и 1913. године.
Под Турцима, у политичком погледу, и под Грцима, у црквеном погледу, најдуже су остале у ропству митрополије Рашка (Новопазарска), Призренска и Скопска. Рашка је имала под собом епископије Будимљанску и Лимску (Петровску или Полухерцеговачку) у Турској, које су после сеобе 1690. године толико ослабиле да је цела митрополија једва представљала собом једну епархију; Призренска је митрополија имала под собом Липљанску, Хвошћанску, Пећку, Грачаничку или Новобрдску и Скадарску, но из истих разлога и ова је митрополија била само једна епархија, па је и то мало било, те су се обе пред крај XVIII века саставиле у једну епископију под именом Рашко-призренска. Скопска митрополија доживела је такође зле дане. Кад је генерал Пиколомини заузео Скопље 1689. године, он га је због куге спалио. Тако је Скопље изгубило углед који је некада имало, али народ није расељаван, те се Скопска митрополија боље одржала. Под њом су биле ове епископије Ћустендилска, Самоковска, Штипска (некада Лесновска), Тетовска и друге. Овде је важно да напоменемо то да су Грци после укидања Пећке патријаршије архијереја сваке епархије називали митрополитом.
Пошто су ово граничне митрополије Пећке патријаршије, нарочито Скопска, то је, за разумевање онога што се одиграло на овом простору у другој половини XIX века, потребно да кажемо неколико речи више. Словенски живаљ приликом велике сеобе народа кад је дошао на Балкан, није дошао као јака војничка организација какав је случај са Готима, Хунима, Аварима и Бугарима, него као разбијена племена која су живела свако за себе. Дошавши на Балкан, Словени су се почели груписати. Они који потпадоше под татарско племе „Бугара“, прозваше се Бугарима. У току векова они су се најдуже држали измећу балканских планина и Дунава. У црквеном погледу били су под утицајем Цариграда, те су остали православни. Они су имали две патријаршије, прву у Преслави (од покрштења до 971) и другу у Трнову (1185-1393).
У почетку X века под царем Симеуном бугарско се царство простирало на западу до Динарских планина и на југу до Епира, али се није могло одржати. Одмах после смрти Симеунове на западном делу Балканског полуострва ствара опет словенску државу Часлав, кнез српски, која се простире од Поморавља до Уне и Динара. И у Часлављевој држави вера је православна. Западно и северно од Часлављеве државе постојала је од половине IX века Хрватска у којој је у X веку већ био преотео маха католицизам. На северу од Хрватске, још раније, била је Словеначка са римокатоличком црквом.
На тај начин у првој половини X века изгледало је да ће словенска племена на Балкану имати два главна груписања бугарско и српско са православном црквом и Хрвати и Словенци са католичком црквом. Али крајем X века јавља се једно ново груписање македонско. Оно је добило израза у Самуиловом царству. И оно је добило самосталну православну цркву у Охриду.
Да би нам ова појава била јаснија, треба се сетити да је насељавање Словена још у VII веку допирало до, па и преко, Коринтског залива. Сви ти Словени испод Олимпа били су убрзо погрчени и за Словенство изгубљени. Како је Македонија била такође под јаким културним утицајем Грка, а највећим делом и под грчком политичком управом, све до цара Душана, то је Македонија у XIII а нарочито у XIV веку била само по крви и језику словенска, а по духу и култури више грчка. То се види по томе што је кад је цар Душан освојио Охрид, представници цркве молили су га да им не дира у цркву, тј. у грчко богослужење и грчки црквени језик, што је Душан и учинио.
То значи да је интелигенција, властела и свештенство било готово погрчено. Но српско завојевање тих крајева под Душаном, као и турска најезда, уништили су намере властеле и свештенства, као и културну надмоћност у Грка, те грчки утицај слаби а словенски јача. У доба турске владавине, северно од Олимпа, видимо где Словени више не прелазе у Грке, већ у ислам. Истина, Охрид и под Турцима задржава у цркви грчки језик, али и народни језик преотима маха. Према томе, укидање Охридске архиепископије (1767) пре је помогло подизању словенског духа, него што је одмогло народу тога краја, јер пре су му били владике од његовог племена и говорили грчки, а сад су Грци из Цариграда који су својим животом и радом постали народу одвратни. У XIX веку из Македоније и Охрида проговара словенски дух.
На тај начин, ако су се Словени на истоку Балкана груписали под именом Бугари, Словени на западу Балкана – Срби, то македонски Словени који су први и прозвани Словенима, а њихова земља Словенија, нису се груписали под нарочитим именом, већ су у средњем веку по култури били под јаким грчким утицајем, те су били готови да пређу у Грке, као што су и прешли они јужно од Олимпа и по градовима. Међутим, кад су њима владали Бугари, они су били готови да постану Бугари, а кад су њима владали Срби, они су били готови да постану Срби. Њихова црква била је језиком и културом грчком и паством словенском.
Но, код њих се опажа и културни утицај Срба, како у цркви тако нарочито у народном животу (епос), јамачно услед блиских саобраћајних, економских и трговачких веза. Овај је утицај био јак у XIV, XV и XVI веку (преписују се књиге за охридску цркву 1466. године), он је био јак и у XVII веку (Јован Манастирлија – Битољац – сели се са Арсенијем III) а нарочито је ојачан у XIX веку.
Бугарски културни утицај на Охрид био је уопште слаб, сем завојевања од њега нема трага. Од XIII века он се губи, а кад Бугари изгубише државу (1393) и цркву он не постоји. Још уз то, ако додамо географску удаљеност Охрида и Трнова, биће нам разумљива и немогућност одржавања ма какве везе под Турцима.
Кад је настало буђење Словена под Турцима, први су се будили Срби. Управо рећи они су једнако водили борбу са Турцима као ускоци и хајдуци, а у XVI веку као потпуно национално свесни, водили је под именом обновљења патријаршије. У XVII и XVIII веку нема ниједне борбе против Турака и ниједног устанка а да Срби нису учествовали. У XIX веку они су успели да обнове своју државу прво на малом, па онда све већем и већем простору.
После Срба први су се пробудили Грци. И они су били за све време национално свесни а као центар имали су патријаршију у Цариграду. Намере њихове и припрема за ослобођење почињу од XVII века, кад се видело да заходи османлијско сунце, а нарочито кад је Аустрија била дошла до Скопља. У XVIII веку они имају цео план о обнављању грчког царства (Византије), који је званично био прихваћен и од Русије. Али тај њихов план о обнављању грчког царства има шовинистички карактер, они иду за тим да поробе Словене.
То изазива револт код Словена, те сад отпочиње борба са Грцима. Као што смо видели ова је борба била тешка за Словене. Укидањем аутокефалности Пећи и Охриду Грци су приграбили сву црквену власт у своје руке и злоупотребљавали је до недозвољених граница. Револт Словена био је утолико јачи и он је зближио све Словене без разлике народности јер су сви имали исти циљ: борбу против грчке надмоћности и увођење словенског језика и националне јерархије. Такво је било стање око половине XIX века. Оно је изазвало стварање егзархије о чему ћемо подробно говорити мало доцније.
Рашко-призренска и Скопска епископија – Као што смо напред видели, све ове епископије до укидања патријаршије делиле су судбину своје централе – Пећке патријаршије, а после укидања и оне су доживеле од фанариота исто оно што и друге епархије. За Рашку епископију знамо то да је приликом укидања патријаршије била у Новом Пазару (старом Расу). Последњи њен митрополит био је Јанићије, који је око 1781. године отишао за призренског митрополита и том приликом спојио обе епископије уједно под именом Рашко-призренска са седиштем у Призрену.
Ми смо напоменули да је сеобом 1690. и 1739. године толико ослабила паства, да више није било места за две епархије. Што, је пак, изабран Призрен место Новог Пазара, то се десило услед тога што је пожаром Скопље 1689. године било изгубило сваки значај те је и оно потпадало под Призрен. Седиште валијета тада је било у Призрену. Тек кад је проведена железничка пруга 1875. године оживело је Скопље и Приштина, те је и седиште валијино, било пренето прво у Приштину 1876. године а затим у Скопље 1889. године.
И у Призрену фанариоти оставили су траг као и по другим местима. Њима је главни циљ био новац, а да дођу до новца нису бирали средства[1]. Уопште о фанариотима у Призрену као и по другим местима остала је традиција да су биле изелице и моралне пропалице, те се о њима причају чудеса[2]. Изузетак чини митрополит Хаџи-Захарија (1819-1930), старешина манастира Дечана, Србин који је помоћу Турака успео да постане митрополит.
Што се тиче Скопске епископије, вредно је забележити да на молби за укидање Пећке патријаршије налазимо и име скопског митрополита. Тај ред потписа на молби иде овако: нишки Гаврило, скопски Константин, ужички Митрофан, београдски Јеремија, самоковски Неофит и ћустендилски Гаврило.
Но, кад је патријаршија укинута, сви Срби владике и они који су били потписали и они који нису потписали, свргнути су са свога положаја. Тако међу прогнанима који су се преко црногорског митрополита Саве обраћали Русији за посредовање били су самоковски, скопски, нишки, штипски, београдски, ужички, новопазарски (рашки), босански и херцеговачки.
Скопска епархија обухватила је у XIX веку: Скопље, Тетово, Гостивар, Куманово, Прешево, Криву Паланку, Кочане, Штип, Кратово, Врање, Власину и Сурдулицу.
Скопље као варош стојало је далеко ниже од Призрена. То видимо по томе што митрополит скопски Ананије, кад се после Генедија у Призрену била упразнила столица, одлази за митрополита у Призрен.
Први митрополит после укидања патријаршије у Скопљу био је Антим, после њега био је Захарије (1776-1790), за њима се ређа цео низ митрополита до Ананија (1820-1830) који је био премештен у Призрен, а из Призрена у Тесалију. Сви ови митрополити били су Грци[3], и о њима остао је помен да махом нису знали словенски, већ се са паством споразумевали турски. Ананије је изгледа знао словенски и мисли се да је то и био један од разлога што је премештен у Призрен, где је у то време била много већа потреба за знањем словенског језика. У ово време бележи се и покрет за словенски језик. У врањској цркви очувано је многољетствије Ананији на словенском језику.
За управе потоњих владика Гаврила и Јоакима, налазимо школе. Те школе добијају књиге из Београда, и митрополити Петар и Михајло стоје у преписци са скопским митрополитима. За управе митрополита Јоакима, јавља се покрет за егзархију. Он нагло напредује, и после смрти Јоакима за егзархијску јерархију. Ми ћемо у даљем излагању опширније говорити о овој појави а овде сматрамо за нужно да напоменемо да је први егзархијски митрополит у Скопљу био Доротеј, који је дошао у Скопље 1874. године, али је ускоро морао отићи[4]. За њим је дошао Кирил 1875. године, њега су државне власти опозвале 1876. године због априлског устанка у Бугарској 1876. години. После су настали ратови српско-турски и руско-турски, они су послужили као повод те егзархијски митрополити нису упућивани у Скопље и Охрид све до 1885. године а и тада је Турска пристала тек на интервенцију Енглеске, Немачке и Аустрије. Но, Турска је издала берат за Скопље тек 1890. године. Тада је дошао Теодосије. Он је био око године и више дана, па је дошао Максим (1892-1895), за њим Синесије (1895-1910), па Неофит од 1910. до српско-бугарског рата 1913. године.
Буђење подјармљених народа у Турској и њихове борбе – Црквена историја у овом периоду везана је са националном и политичком историјом, те према томе на дневни ред не излазе религиозна или уопште црквена питања, него више национално-политичка. Ми смо напред казали како су Грци искористили повластице Цариградске патријаршије у чисто национално-политичке сврхе. Они су себе сматрали наследницима Турака и ширећи границе Цариградске патријаршије на рачун Пећке патријаршије и Охридске архиепископије, они су имали чисто политичке циљеве, да те крајеве, приликом распада Турака, заузму и словенски живаљ у њима подјарме. Због тога, као што смо казали, појавио се код Словена револт, те је отпочела борба.
За нас је овде важно да за часак прегледамо како је текло само буђење. Занимљиво је забележити да приликом укидања обеју цркава у Пећи и Охриду није било неког нарочитог покрета и протеста у масама, сем онога што су учинили Срби, збачени архијереји, преко црногорског митрополита Саве. Није било покрета ни код свештенства. По свему изгледа да ни свештенство, ни масе, нису биле свесне шта им је од Грка спремано. Тек кад су видели и познали Грке на делу, тек онда се јавља незадовољство и револт који доводи до дуге и тешке борбе.
Ова борба противу Грка носи потпуно национално-политичко обележје и има за циљ ослобођење. Србима је тај циљ јасан још од 1593-4. године, али неуспеси на том пољу изазваше сеобе 1690. и 1739. године те су и на Косову, и у Скопљу, морали бити веома уздржљиви. На тај начин Срби представљају собом барометар према коме се крећу остали народи. Успех Срба их храбри и подиже дух, неуспех умирује и ућуткује.
Не можемо прећи на даље излагање догађаја а да овде не поменемо Бугаре. Знамо да су Срби у Карловачкој митрополији у почетку XVIII века већ имали своје школе и да су српски ђаци ишли у Русију на више школе. Јован Рајић, ради скупљања грађе за историју Срба, био је и у Хиландару. Тамо је био калуђер Пајсије родом из Самокова који је, радећи поред Рајића, дошао до идеје да напише бугарску историју. На тај начин, у другој половини XVIII века почиње буђење Бугара. Уз Пајсија пристају калуђери манастира Зоографа, па како су Хиландар и Зоограф имали доста метоха по свима већим местима, то су ови метоси послужили као средишта за буђење словенске свести.
Нарочито је подигао дух код словенског народа у Турској устанак под Карађорђем и Милошем Обреновићем[5]. Још кад Срби добише признање своје државе под Милошем, одушевљењу није било краја. Велику суревњивост код словенских народа изазвао је и устанак Грка. Кад су Словени у Македонији видели да се и Грци ослободише и добише своју државу, појача се и код њих жеља за ослобођењем. У том смислу врло велики је успех имао руско-турски рат 1828. године који се завршио Једренским миром 1829. године. Бугари који пре тог не показиваху никакве знаке живота, одједном оживеше.
Колико је Једренски мир утицао на буђење Бугара види се по томе што Бугари, настањени у Одеси и другим варошима, прикупљају се у националне организације и оснивају друштво за подизање школа у својој отаџбини. Прву организацију налазимо у Одеси под називом „Настојатељство одеских Бугара“ 1834. године, која захваљујући богатим руским прилозима одмах почиње отварати школе по Бугарској[6]. Како су Бугари убрзо увидели да је Цариград центар одакле треба да полази директива, подигоше своју цркву 1849. године. Она постаје центар бугарске пропаганде. Већ 1850. године они траже од Грка да се у словенским епархијама постављају за владике лица словенске народности. Њихову молбу помаже и руски посланик (Мечников). Године 1856. траже од Порте да им се даду иста црквена права која имају и Грци. Грци који су до тада гледали на бугарски покрет са омаловажењем и презирењем, беху принуђени сада да пристану на мешовити сабор 1857-58. године на коме је решаван овај захтев Бугара. Ускоро затим они иступају са захтевом да се обнови бугарска патријаршија.
И Македонија не изостаје из овог покрета противу Грка – фанариота. Свакојако да је било протеста против фанариота, али ми о томе немамо података. Но да се словенски дух разбудио у XVIII и XIX веку код македонских Словена, показује нам и то што је архимандрит Теодосије, из Хиландара, 1820. године отворио у Солуну штампарију и у њој штампао књиге на словенском језику. Теодосије је био из Полина (Дорјана) и важио је као одушевљени борац противу фанариота. Овај покрет у Македонији у прво време носи српско обележје и помаже га кнез Милош. Године 1837. он поклања звона манастиру Светог Јована Бигорског, а његовом примеру следују сви потоњи владаоци Србије и чланови династије. Четрдесетих година Срби већ имају школе по свима већим местима у Македонији (32).
Но, како су Македонци имали заједничког непријатеља са Бугарима, како су им биле заједничке жеље словенска служба и словенска јерархија, а уз то живели заједно у Турској (међутим, у Србији настају нереди, буне, смена династије итд), то се они почињу све више и више приближавати. На тај начин Македонци мало по мало улазе у бугарске воде.
Бугари прелазе у унију – Бугари су за кратко време неоспорно показали велики успех. Њихов успех помагали су Руси а тако исто и Срби. Руси су га помагали из љубави према словенству, а иза тога био је политички рачун да се подизањем једног словенског племена у близини Цариграда ослаби снага Турске. Срби су помагали такође из љубави према својим неослобођеним сународницима који се боре да прогнају фанариоте, као што су их и сами прогнали из своје државе. Првобитни, пак, покрет није имао чисто бугарско обележје, већ опште словенско. Борио се против фанариота за словенски језик, словенску службу и словенску јерархију. Политичка, пак, страна овога покрета, по схватању Срба, требало је да буде, као што ћемо доцније видети, да Срби помажу Бугаре да се ослободе, па ће они са Србима бити у једној држави. У том смислу треба разумети зашто су Срби помагали тај покрет. Али Бугари су имали сасвим друге, скривене, намере. Наиме, кад је услед Кримског рата, настао застој у овом покрету, Бугари отпочињу преговоре са папом о преласку у унију. Но, како се Бугари држе правила да имају увек два гвожђа у ватри, па да кују кад им је које згодније, то отпочеше преговоре и са протестантском пропагандом.
Међутим, Грци бејаху толико неувиђајни и уместо да излазе у сусрет и попуштају колико толико, Атина која сада носаше барјак грчке пропаганде, хоће на силу да погрчи јужну Македонију помоћу цркве а преко Цариградске патријаршије. Овакви поступци изазваше још већи револт код македонских Словена, те почеше прелазити у унију испрва појединачно а после и цела села, док 1. марта 1858. године варош Кукуш цела не пређе у унију. Тога дана истераше из цркве грчке попове, избацише грчке иконе, спалише грчке књиге и запеваше словенске црквене песме.[7]
Унијатску мисију представљали су римски лазаристи, један одељак језуита. Они су основали своје централе у Солуну (Зејтинлик), Битољу, Једренима и другим варошима у Бугарској, а главна централа била је у Цариграду.
Протестанти су такође развили пропаганду како у самој Бугарској (центар Самоков где су основали семинарију) тако и у Македонији (Солун, Ђевђелија, Струмица, Радовиште и Битољ). Централа је била у Цариграду (Роберт-колеж) где се школовала стотина Словена из Бугарске и Македоније. Пропаганду су вршили разна американска и енглеска друштва на челу са American Board из Бостона.
Примеру Кукуша следоваху многе вароши у Македонији и Бугарској, те број унијата растијаше рапидно. Године 1860. број унијата достигао беше 150.000 душа. Други опет прелажаху и у протестанте, али много мање, њих беше око 10.000 душа. Агенти унијатски и протестантски покупише сада младиће из Македоније и Бугарске и одведоше у католичке[8] и протестантске[9] школе. Први, пак, унијатски мисионари беху Пољаци. У Бабеку, предграђу Цариграда, унијати основаше колегијум у који сакупише око 200 Македонаца и Бугара које спремаху за ватрене пропагандисте. Сем тога у Цариграду покренуше лист „La Bulgarie“ на француском језику. На челу целог овог покрета видимо Драгана Цанкова који свечано прима унију, одлази у Рим папи Лаву IX. Ускоро он води собом деду Јосифа Соколског, калуђера, да га папа завладичи што овај и учини (8. априла 1861). Уз припомоћ Француске он доби и берат од султана и настани се у Цариграду као бугарско-унијатски архиепископ.[10]
Шта је претходило оснивању Бугарске егзархије – У Русији је одавна постојао словенски покрет против силног утицаја запада који је хтео да у Русији уништи све оно што је национално. Тај покрет познат је под именом словенофилство. Како су Руси већ одавна одржавали везе са православним на Балкану и ђаци из Србије већ су одлазили у руске школе (1846. године) то новоосновани Словенски благотворитељни комитет (1858) у Москви на глас да Бугари напуштају православље и прелазе у католичанство узбуди руску јавност, те Руси предузеше све мере да се то спречи. Послаше и агенте Рачинског у Македонију, Раковског у Тракију и друге, те ови саветима, претњама а нарочито новцем зауставише даљи прелазак. Сад Русија узима ствар у своје руке. Француска, пак, као заштитник католицизма по инспирацијама из Рима залаже се такође за Бугаре и Македонце. Драгана Цанкова, тада већ унијата, зову непрестано и Руси и Французи. Патријаршија, пак, тера по староме и на све то не окреће ни главу.
Године 1860. патријарх Кирило даје оставку а на његово место долази Јоаким II. Ово послужи Бугарима као повод да поднесу молбе великом везиру из свију крајева словенских у Турској да желе да се одвоје од грчке патријаршије. Руска дипломација прихвати ствар у своје руке. Нови патријарх сакупи сабор и изради пројект за решење спора, на основу пет тачака које Бугари беху поднели као своје захтеве.[11] Али се Бугари не задовољише уступцима патријарховима а нарочито што им је ограничавао област између Дунава и Балкана те поднесу молбу Порти непосредно у 8 тачака.[12] Ови захтеви као и неспомињање патријарха на служби огорчили су Фанар те неколико владика који су коло водили у овом послу буду рашчињени (Иларион цариградски, Аксентије велешки и Пајсије пловдивски) и послани у Анадолију. Но, Бугари су били још више огорчени против патријаршије, те покренуше питање о самосталности бугарске цркве. Порта иако је у души била задовољна овом свађом хришћана, посредује за измирење, одреди комисију од Грка и Бугара (по пет) 18. јуна 1862. године, али до споразума није се могло доћи.
После тога било је још неколико комисија које се нису могле никако споразумети и тек 1867. године кад за патријарха понова дође Григориј IV, Патријаршија попусти бугарским захтевима и патријарх предложи нацрт у 18 тачака.[13] Порти се није свидео овај нацрт због тога што се њиме признаје бугарска народност, јер је у томе гледала почетак бугарске политичке самоуправе, чега се Порта нарочито бојала, пошто је позади Бугара стално био руски посланик (Игњатијев).
Турци су гледали да ствар отежу да би добили у времену те изиграли и једну и другу страну, а Бугари су, пак, били нестрпљиви те пошаљу депутацију у Русију (Георгијева и Шопова) да траже помоћ за ослобођење од Фанара и турског ига.
Међутим, Бугари су напоредо са борбом за независну цркву водили преговоре са српским кнезом Михајлом и за политичко ослобођење. Центар њихове политичке акције био је Букурешт, тамо је био њихов емигрантски комитет и кнез Михајло у јануару 1867. године уговори акцију с бугарским емигрантским комитетом за ослобођење Бугарске и њено сједињење са Србијом.
Ова бугарска депутација изјави руској влади да Бугари имају споразум са кнезом Михајлом да им Србија пружа помоћ у новцу, оружју и муницији и да ће им она (Србија) одредити време и план устанка, само треба да их и Русија у тој намери помогне.
Русија као да је била изненађена овим планом сједињења Бугарске са Србијом, те је изјавила депутацији да је заузета унутрашњим реформама (крепосное право) и није готова за спољну акцију саветујући да политичко ослобођење одложи до бољих прилика. Што се тиче црквенога спора Руси су саветовали да ту ствар треба свршавати са патријаршијом и не обраћати се Порти, а митрополит Филарет изјави да се руски Свети Синод не може примити посредништва у мирењу.
Међутим, ускоро изби устанак Грка на Криту те Порта обећа Бугарима, ако мирују, да ће им дати више но што им је понудила Патријаршија, као и да ће их прогласити за засебну народност (милет). Митрополит Пајсије (рашчињени па повраћени) беше израдио један пројект умереније странке који је углавном садржавао исте тачке као и нацрт патријарха Григорија, с том разликом што се у мешовитим епархијама уводе викарни епископи (хороепископи) за мањине. На то патријаршија није хтела да пристане.
Руски посланик стаде утицати на Порту да ствар по сваку цену реши. Порта упути патријаршији два нацрта (3. октобра 1868.) са изјавом да државна потреба одржања мира у земљи захтева да се свима поданицима султановим зајемчи слобода савести (вероисповести). Ти нацрти садржавали су по седам тачака.[14]
Сад настаје заплет. Патријаршија је схватила ствар да је то нацрт који она тек треба да проучава, мада је није задовољавао ни један ни други нацрт. Бугари су, пак, тај Портин нацрт схватили као дефинитивну одлуку па су је обнародовали по одобрењу Порте са њеном спроведеном тескером. Овај поступак Бугара потпомогнут турским лукавством значио је у ствари отцепљење бугарске цркве од патријаршије. Патријарх је био готов да баци анатему на Бугаре; руски посланик, Игњатијев, поче умиривати Грке и да их уздржи од бацања анатеме, предложи да се сазове васељенски сабор да реши овај спор. Патријарх прихвати овај предлог сазвавши прво сабор од учених богослова и духовника да проучи ово питање и израде нов нацрт. Грчки богослови нађу да је обнародовани нацрт антиканоничан и противан догмама, као и то да је начело народности противно црквеним канонима.
Бугари све то обараху с не мање ауторитета и доказа из Светог Писма, правила (канона) Светих отаца, итд. указујући да је начело народности спроведено из старине у православној цркви на основу чега постоје самосталне националне цркве Јермена, Руса, Етиопа, Грузина, Грка итд.[15] Исто тако Бугари одбацише предлог грчког богослова да је за признање независности бугарске цркве потребан васељенски сабор, пошто то може да одобри сам патријарх без васељенског сабора. После ове дуге полемике патријарх упути окружницу свима самосталним православним црквама[16] са предлогом да се сазове за овај случај васељенски сабор. Источне патријаршије (сем александријске) где су патријарси били Грци, осудиле су поступак Бугара и дале пристанак да се сазове васељенски сабор; руски Свети Синод је био против сазива васељенског сабора, али овим одговором нису били задовољни ни Бугари, што им се није изишло у сусрет да се без благослова патријаршије могу одвојити, ни Грци, због подржавања тежње код источних народа на развићу националне индивидуалности.
Српска црква (митрополит Михајло) одговорила је да жали што се „у божје дело умешале људске страсти, те је тако црквено питање пренесено на политичко земљиште“. Даље, вели, пошто је овде у питању само црквена администрација а не догме и канони, то се администрација може мењати, без повреде канона. Због тога препоручује споразум заинтересованих страна, дајући Бугарима за право да имају националну јерархију.
Да бисмо разумели са чисто националне и политичке стране овакву изјаву митрополита Михајла, треба се сетити да су Грци били овакви исти и према Србима у Србији до 1830. године, као и да су остали такви и даље у Босни, Херцеговини и Старој Србији и земљама бивше Пећке патријаршије. С друге стране, треба се сетити и тога да је политика кнеза Михајла у то доба била да задобије Бугаре, и да их је у том циљу помагао школујући их о државном трошку, штампајући бесплатно букваре и друге књиге на бугарском језику за бугарске школе; најзад, издавајући и бугарске листове на бугарском и турском језику у Београду.[17] Ови догађаји одиграли се крајем 1868. године кад је кнез Михајло био убијен (29. маја 1868. године) и кад је скупштина донела устав од 1869. године под намесништвом. Према томе, политика према Бугарима била је још увек у духу „јединства Срба и Бугара“.
Међутим, намесништво није продужило политику кнеза Михајла о прикупљању снага за подесан тренутак, те је напустило правац рада кнеза Михајла. Бугари се сада отворено бацају у наручја Руса. Руси их свесрдно прихватају, букурешки уговор са Бугарима губи сваку вредност после смрти кнеза Михајла, те „духовно и политичко јединство“ Срба и Бугара прелази у јединство Руса и Бугара. Генерал Игњатијев енергично ради и да га оствари.
Проглашавање егзархије – Обнародовани нацрт од 3. октобра 1868. године, који је дао повода Патријаршији да тражи сазив васељенског сабора, после одговора самосталних цркава, расхладио је патријаршију, јер је увидела да на сабору неће имати све цркве за собом. Због тога патријаршија одустаде од сазива васељенског сабора.
Бугари пак позваше у Цариград своје црквене представнике (митрополите: пловдивског, видинско, софијског и ловчанског), по споразуму с Портом, те ови 20. децембра 1868. године предадоше патријарху писмену изјаву да га више не признају за црквеног старешину и да убудуће потпадају под бугарску аутокефалну цркву. Патријарх не прими изјаву. Порта поводом тога одреди мешовиту комисију од три Грка и три Бугарина, световњака, да израде пројект за решење спора. Они израде пројект, али га патријарх одбије као неконаноничан. После тога рађена су још два пројекта. Најважније спорно питање било је о границама будуће егзархије.
Бугари су тражили и епархије бивше Пећке и Охридске цркве, које су опет Грци били унели у будуће ново грчко царство (нову Византију).
Кад су српска влада и митрополит Михајло сазнали за ово, буде поручено српском агенту у Цариграду (марта 1869.) да истакне право Србије на бившу Пећку и Охридску патријаршију, у случају ако се бугарска црква одели у засебну, аутокефалну цркву.[18] Гледиште српско било је овако: на Балканском полуострву постојале су пре турског господарства четири патријаршије Цариградска за Грке, Трновска за Бугаре, Пећка за Србе и Охридска која је по праву завојевања долазила под Грке, Бугаре и Србе, с тим да су је Турци освојили од Срба. Како је сада покренуто питање о обнављању бугарске цркве, то може бити реч само о Трновској патријаршији; уступање, пак, епархија сваке друге цркве Срби не могу да одобре.
Гроф Игњатијев изјавио је српском посланству да је српска влада изабрала незгодан тренутак за подношење Порти предлога о обнављању Пећке патријаршије и захтевао је да се то одложи до бољих прилика. Српска влада је на то пристала а за то време ево шта се десило.
Под притиском грофа Игњатијева турски велики везир Али-паша позвао је к себи 28. фебруара 1870. године бугарске и грчке представитеље и предао им ферман о решењу грчко-бугарског спора. Тим ферманом основана је бугарска независна црква под именом Бугарска егзархија.
Ферман садржи 11 тачака. Најважнија места јесу: да се патријарх не може мешати ни посредно ни непосредно у духовне ствари а нарочито у избор владике (члан 3). Бугарски егзарх спомиње име цариградског патријарха (члан 4). Бугарски егзархат обухвата сем епархија бивше Трновске патријаршије још и ове: Самоковску, Ћустендилску и Нишку, које су потпадале под Пећку патријаршију, као и Велешку која је потпадала под Охридску архиепископију. Но, ако би становници других места хтели да се потчине под бугарски егзархат, то се њихова жеља може испунити ако гласа 2/3 становника (члан 10).
Патријаршија, разуме се, није признала овај чин и протествовала тражећи да се сазове васељенски сабор. Порта је на све то ћутала. Кад патријарх (Глигорије) виде да не може ништа да уради, даде оставку и буде изабран нов (Антим – септембра 1871). Нови патријарх у почетку је покушао да мирним путем расправи спор рачунајући да ће Бугари попустити, али Бугари не попуштаху ни у једном члану фермана. И руски посланик је интервенисао у корист Бугара.[19]
Кад од споразума не би ништа, Порта нареди да се ферман изврши, одобривши претходно „устав Бугарске цркве“. За егзарха буде изабран (11. фебруара 1872.) митрополит ловчански Иларион, но он због старости и слабости даде оставку те буде изабран митрополит видински Антим. Порта га одмах потврди.
Антим је знао да патријаршија спрема да баци анатему на бугарску егзархију и да је прогласи шизматичком, те је учинио све да се до споразума дође. Но, кад патријаршија не хтеде одустати од својих захтева, егзарх прогласи (11. маја 1872.) бугарску цркву независном и одвојеном од патријаршије.
Патријарх са Светим Синодом тада огласише да лишавају чина три бугарске владике, осниваче егзархата (Антима – егзарха; Илариона – ловчанског и Панарета пловдивског), и одлучише их од цркве а на четвртог (Илариона – макаропољског) бацише анатему. Одмах затим патријарх сазове сабор у Цариграду православних самосталних цркава, али само грчких (антиохијску, александријску, јерусалимску, кипарску и атинску) а не позове руску, српску и влашку, и прогласи (19. септембра 1872.) бугарски егзархат шизматичким, и анатемише све поклонике егзархије. Акт о овој анатеми би прочитан у свима патријаршијским црквама, но на Бугаре у Бугарској, као и на Србе и Македонце, није учинио особити утисак.
Уређење егзархије – Несумњиво да је егзархија била један огроман успех и да ликовању Словена у Турској није било краја. Намах се основаше све епархије у крајевима одређеним ферманом у епархијама уредише се протопрезвитери, а у овима уредише парохије. Уз цркве ишле су привилегије за школу и друго.
Занимљиво је забележити да оне десетине хиљада што пређоше у унију и протестантство на глас о оснивању егзархата сви се повратише у православље. Поврати се и најватренији унијата Драган Цанков који је водио папи бугарске унијатске епископе да их посвети. Остадоше верни унији и протестантизму само бивши питомци разних унијатских и протестантских школа, као и они који су били махом материјално заинтересовани.
Бугари су ускоро на основу 10. члана фермана тражили да се изврши гласање у свима епархијама у Македонији и делом у Старој Србији (1872), па како тамо деведесет од сто чињаше словенско становништво које је било огорчено противу Грка, то сви листом пристадоше уз егзархију. На основу тога Бугари тражаху од Порте да им се признају нове епархије. Године 1874. Порта признаде право на епархије у Скопљу и Охриду, а доцније и у свима другим местима Македоније и Тракије.
Однос између Срба и Бугара – У главним цртама ми смо већ напоменули о односу између Срба и Бугара до оснивања егзархије. Срби су стајали на гледишту да треба радити на буђењу свију хришћанских а нарочито словенских народа у Турској. У том циљу отварали су школе, помагали обнављање цркава, слали звона, црквене утвари итд. И као што смо видели, успеха је било, тај народ услед тога гледао је на Србију као на своју будућу ослободитељску, и у том смислу певао песме и идеалисао о томе кад ће му сунце из Србије засијати. Кнез Михајло свесрдно је прихватио традиције предака и припремао земљиште ради политичког ослобођења Словена на Балкану не правећи разлике између Срба и Бугара, српских и бугарских крајева. Чак у неку руку више пажње и више жртава чинио за Бугаре, него за Србе. И Српска црква увек је стајала на истом гледишту; у том смислу треба схватити и писмо митрополита Михајла у корист Бугара и егзархије. И то је Бугарима много помогло, они су му дуго времена захваљивали. Али како су се Бугари обраћали и Русима за помоћ коју су им ови давали то су они, чим се осетили мало јачи, почели да мере: ко ће им више дати. У том циљу они почеше износити Русима шта им чини и шта им даје кнез Михајло и Срби. Руси, пак, хотећи да имају Бугаре уза се, постајаху помало суревњиви према Србима, али кад им Бугари показаше Букурешки уговор који кнез Михајло беше потписао са бугарским емигрантима у погледу помоћи у новцу, оружју и другом, Руси схватише ствар много озбиљније и питање њиховог црквеног и политичког ослобођења преузеше у своје руке. Кад су Бугари ово осетили, намах се почеше хладити према Србима, а како се код нас деси убиство кнеза Михајла, питање устава, појава Светозара Марковића и друго, то Бугари све мање полагаху наде на Србију, а све више приближаваху се Русима. Нарочито је, пак, бугарску ствар свесрдно прихватио гроф Игњатијев, руски посланик у Цариграду. Он је био већи Бугарин, него ли сваки прави Бугарин, јер нико од Бугара ни по положају, ни по утицају, ни по интелигенцији не би могао да учини, у оно време, више за Бугаре, него што је гроф Игњатијев учинио. Његову политику одобрио је Петроград, а она је за собом имала у Русији словенофилску партију. План је, пак, ове био да на Балкану створе „бугарску губернију“ како би се Руси приближили Цариграду на кога они жељно гледаху још од Петра Великог.
Бугари су одмах увидели да имају за заштитника једну велику и моћну државу, која располаже најмоћнијим средствима и која је од највећег утицаја у Цариграду, основаше своју цркву (1864. године у Ортокеју)[20], школу, груписаше се итд. Кад се Бугари овако нађоше у наручју Руса, намах од скромних Бугара постадоше шовинисти првог реда. Иако још немаху ни признату цркву, а још мање државу, они маштаху да побугаре цео Балканско полуострво. Да дођу до оваквих идеја доста им је помогло и то што се о њих отимаху и католици. Римски папа, Французи и Аустрија бејаху увек готови да задовоље сваку њихову жељу, кад би само изјавили да је која област вољна да пређе у унију. То, пак, с друге стране појачаваше суревњивост Русије и у циљу спасавања православља на Балкану испуњаваху и они сваку жељу Бугара. На тај начин Бугари су већ 1867. године водили преговоре са патријархом Григоријем, иза леђа српских, да они, Бугари, не дирају у Македонију коју да сматрају као грчку а они њима да уступе шест епархија бивше Пећке патријаршије: рашко-призренску, нишку, сарајевску, зворничку и херцеговачку (Мостар).[21] Та понуда од стране патријаршије појачала је била апетите код Бугара и они већ те године писаху по својим листовима како ће обновити Симеоново царство: „од Черното до Јадранското си море“. Одмах затим издадоше и прогласе којим позиваху народ по Старој Србији, Босни и Херцеговини да пристане уз бугарску цркву. О Српској цркви у тим прогласима не беше ни речи. На ту околност већ је обраћена пажња српском посланику у Цариграду (11. марта 1869.) да тражи обавештења код Бугара са упутством да је жеља српске владе да се Бугарима признају умесна права, али да српска влада не може ићи дотле да се напусте наша народна права. Кад је проглашено одвајање егзархата (11. маја 1872. године), Бугари су изјављивали како ће са Турцима основати дуализам па Бугари и Бошњаци и Херцеговци с једне стране, а Турци с друге стране, да поделе царство; Србија, пак, имала је да остане онаква каква је. У ствари Турска је овде хтела да отцепи Бугаре од Срба и да створи међу њима злу крв, надајући се на тај начин, ако дође до рата са Србијом, да ће имати за собом Бугаре. И аустријски посланик у ово време много је ласкао Бугарима.
Ово ново стање после признања егзархије од стране Турака и проглашавање шизме од стране патријаршије захтевало је од српске владе да заузме известан одређени став. Из преписке нашег цариградског посланика видимо предлог „да би Србија требала да призна бугарску егзархију иако је шизматична, јер то захтевају наши сопствени интереси и интереси тако сродног нам народа с којим треба да живимо у љубави и слози ради велике заједничке будућности.[22]
Егзархија на делу – Ако узмемо у обзир да је паства у свима крајевима Балканског полуострва била око 90% словенска, биће нам разумљиво зашто се она бунила противу Цариградске патријаршије која је била оруђе панјелинистичке пропаганде и хтела је да појелини све словенске крајеве а нарочито јужне који су улазили у састав старе Византије. Према томе биће нам разумљиво како је за народ била примамљива егзархија која му је од првог дана нудила словенску службу, за којом је народ толико жудео. Али и поред словенске службе, егзархија је имала извесне привилегије које су биле још примамљивије. Тим привилегијама је народу признато право милета, (народности) што је у Турској много значило. Као призната црква и признати „милет“, егзархија је имала не само права у области црквене, већ и грађанске јурисдикције. Тако брачне парнице, питање о наследству и тестаментима а што је најглавније питање о школама, као и многе друге ситније ствари, улазиле су у привилегије егзархата. И егзархат је своје уређење поставио на најширој демократској основи што се народу веома свидело, и тиме је егзархија постала у самом почетку веома популарна. Наиме, док се под патријаршијом све свршавало међу неколицином Грка који су шуровали са владиком, егзархат је одмах у сваком месту образовао црквену општину, општина је бирала себи одбор – часништво, тај се одбор јавно скупљао у седнице, на седницама се јавно расправљала сва текућа питања из области црквене и грађанске јурисдикције на основу привилегија. Најважније, пак, питање после цркве бејаше просвета и школа. На тај начин будила се код масе грађанска свест а оберучке прихваћена а нарочито у Бугарској и јужној Македонији, где се сувише трпело од Грка.
Што се тиче гледишта српске владе ми га већ знамо, она није чинила никакве препреке никоме за приступање егзархату, јер се држала принципа да „са Бугарима треба стајати у добрим односима и не правити разлике између Бугара и Срба“.
Но, иако је такво било званично држање српске владе, у пракси искрсло је нешто друго. На првом месту било је доста побожних људи који чувши да је на егзархију бачена анатема, уздржавали се да јој приступе из чисто религиозних разлога. С друге стране, егзархија ступивши у живот и рад одмах се почела обележавати не као словенска тј. заједничка установа за Србе и Бугаре, већ као искључиво бугарска. Због тога од првог дана отпоче борба. Она се тицала школа, јер док су се у цркви Срби и Бугари могли сложити, пошто је у употреби језик словенски, заједнички колико Србима толико и Бугарима, ствар са школом стајала је другачије. Ту заједнице није могло бити. Срби су за свој књижевни језик узели дијалект херцеговачки са крајњег запада Балканског полуострва. Повардарју и Македонији био је разумљив и један и други дијалект, али њихов дијалект био је друга варијанта југословенског језика. Срби су у Македонији и Старој Србији у то време имали преко 150 школа које су отварали користећи се привилегијама патријаршијским, Бугари, пак, имајући своје привилегије, почеше игнорисати српске школе и позиваху оне који су приступили егзархији да своју децу дају у егзархијске школе, што је значило у бугарске школе. Било је људи који су то чинили, но било их је доста који су то одбили и српске школе претпостављали бугарским. На тај начин поникоше две групе Словена: егзархисти и патријашисти. Ту је почетак борбе између Срба и Бугара.
Ова борба отпочела је врло рано, то је било крајем 1872. године. Сукоб је избио прво у Нишу и околини, где су одавно биле српске школе и српске књиге које је егзархијски владика Виктор хтео да замени бугарским. Године 1873. тај је сукоб био још већи, Бугари су почели оптуживати српске учитеље Турцима, вршити преметачине, спаљивати књиге итд. Српски посланик предузимао је кораке код егзарха у Цариграду, овај се правдао на разне начине бацајући кривицу чак и на саме Турке тј. да Турци то раде да би завађали Србе и Бугаре. Но, ствари су биле очигледне. У егзархији су биле две струје, једна умеренија и друга крајња; умеренија је била за то да се одмах не дира у Србе и не руше српске школе, крајња је била безобзирна све треба одмах побугарити.
Егзархија је по себи чисто црквена установа, али она поред црквеног карактера постаје прво бугарска национална установа а тиме и политичка. Као политичка установа она је имала задатак да окупи око себе све оно што је Бугарин, или оно што жели да постане Бугарин. У том смислу биће нам разумљиво зашто је егзархија од првих дана постала нетрпељива према Србима и људима оданим Србији, те их гонила и злостављала. Заоштреност је ова већ 1875. године била толико велика, да су Срби морали напустити сваку помисао о заједничком раду са Бугарима и обратити се поново патријарху да поставља за владике, ако не Србе, а оно бар такве Грке који ће трпети српске школе.
Те исте 1875. године планула је „невесињска пушка“ и 1876. године отпочео српско-турски рат који се завршио 1877. године руско-турским ратом, а овај Санстефанским уговором.
За српску ствар у Турској овај рат значио је крах. Име Србин нигде се није смело изговорити; Србином нико се није смео назвати, јер је одмах глава летела. Све српске школе биле су намах затворене, сви српски учитељи поубијани или бачени у тамнице у Солуну, Малој Азији, Африци (Фезан) и другим местима. Бугари су ликовали; иако се водио рат за стварање бугарске државе они су били по страни, и код Турака умели су да се преставе као лојални грађани. Бугарски егзарх у Цариграду приређивао је молепствија „да Господ даде силу и победу јуначкој и славној отоманској армији..“ У том правцу издавао је наредбе владикама по Бугарској и Македонији да се моле Богу за победу турског оружја. У свима варошима утркивали се егзархијски свештеници са оџама ко ће се ревносније молити Богу за победу отоманског оружја.
Ратно расположење Турака према Србима Бугари искористише те застрашивањем примораше српске присталице – патријаршисте – да приступе егзархији. Разуме се да је тренутак био такав да нико није смео бити противан, те тако у току рата не само што Бугари успеше да затворе све српске школе, него и да униште и српску партију, тј. патријаршисте – Србе.
Санстефанским уговором створена је била нова држава Бугарска, са границама егзархијским захватајући собом Ниш, Пирот, Лесковац, Врање, Куманово, Скопље, Велес, Кичево, Дебар, Охрид, Битољ, Костур, Бер до Солуна, па целу источну Македонију: Кавалу, Серез, Драму, до Ксантија и источну Румелију.
На Берлинском конгресу смањене су ове границе, основана је Бугарска између Дунава и Балкана и Источна Румелија између Балкана и Тракије, али многе српске вароши и крајеви бивше Пећке патријаршије потпадоше под Бугарску: Ћустендил, Самоков и друго; спасене су с великом муком, уз припомоћ Аустрије, само Пирот, Ниш, Лесковац и Врање. Те су варошице ушле у састав српске државе и српске цркве, те је с њих скинута била шизма.
Патријаршисти и егзархисти после рата – Егзархија је успела, као што смо казали, у току рата да уништи све српске школе, да протера све српске учитеље, да привуче себи све истакнутије патријаршисте србофиле под претњом оптужбе; једном речи да утре готово сваки траг о србофилству. Но, у тренутку кад су егзархисти мислили да су достигли свој циљ и свршили посао потпуно са Србима и србофилима, дешава се занимљива појава. По свршеном рату беху упућене безбројне молбе српском кнезу, руском цару, конзулима разним и конгресу у Берлину од простога народа, искључиво са села, да потпадну под Србију а не под нову државу – Бугарску. Ове молбе ишле су на стотине и на свакој потписи и печати који су такође ишли на стотине.[23] У свима тим молбама изјављују потписници да су они Срби, да знају само за српске традиције, да певају српске песме (Бугари немају народног епоса) о Краљевићу Марку, да су им цркве и манастири задужбине српских владалаца и великаша именујући притом, сваки крај, своју задужбину и ко је сазидао.
Како и после рата Бугари уживаху већу наклоност код Турака и како стварно све цркве стајаху под егзархијом, то им даде повод и они прегоше сада да униште сваки историјски траг о србизму у целој Македонији. У том циљу претражише све цркве и манастире и где год би нашли лик или запис каквог српског владаоца или властелина, све би то немилосрдно уништавали или премазали. Тада је премазана и слика у Марковом манастиру (код Скопља) где је представљен краљ Вукашин са својим синовима. Исто тако тада су уништене многе српске књиге и записи. У поменику манастира Светог Јована Бигорског покидано је све лишће од 1830. године и почело се са новим записима како је егзархија преузела манастир.
На тај начин осамдесетих година изгледало је, са егзархијске стране, да је са Србима потпуно свршено и да им је уништена свака нада да могу што поново предузети у крајевима бивше Пећке и Охридске патријаршије. Али се овога пута бугарска егзархија преварила у рачуну. Најглавнији разлог за то је што и поред „црквене аутономије“ и свих привилегија њених, и поред бугар-милета и свих права његових, тај се народ тамо осећао даље од Бугара, него ли од Срба. Он је по својим традицијама био стварно ближе Србима, јер су комуникације између Поморавља и Повардарја биле и ближе и чешће и потребније, него ли између Повардарја и обала Црнога мора и с оне стране Балкана. Сем тога, захваљујући нереду и посве рђавој управи и администрацији која је владала у Турској, нико није могао да предузме никакав већи и важнији посао, те су од првих дана долазили многи људи у Србију и обављали овде послове на велико, а сиротиња је долазила у печалбу. Сви ти људи говорили су да симпатије према Србима код незатрованих маса не само што нису уништене, већ су незгодним радом егзархиста појачане. Егзархијске школе са бугарским језиком нису им се свиделе; бугарски језик показао им се много даљи и неразумљивији него ли српски; најзад и српска култура иако млада више им се допадала него ли бугарска. Све је то учинило те се у Србији појави једна струја са намером да се обнови рад у Старој Србији и Македонији. Она је нашла израза у оснивању Друштва Светог Саве 1886. године. Ово друштво прикупљало је у Београду и другим местима људе који су из тих крајева долазили, образовало за њих вечерње курсеве за писменост, поучавало их у науци, уметности као и у родољубљу. Многи од њих загрејаше се идејом српства и одоше у те крајеве и почеше оснивати српске школе, око којих се прикупљаху они који бејаху Србима наклоњени. Међутим, после ратова, кад се егзархија показа у правој боји и у свом бугаризму многи почеше отпадати од ње и приступати патријаршистима. На тај начин партија патријаршиста стаде да се увећава и да расте.
Но, са оснивањем школа, кроз које је требало сада вршити буђење, ишло је тешко. Срби нису могли као „Срби“ оснивати своје школе, јер немађаху на то права. Патријаршија је имала то право, али она није хтела да тражи дозволе за српске школе, већ је тражила да то буду грчке школе. Најзад, дешавало се то да српска партија оснује грчку школу где се учило и грчки и српски; грчки јавно, српски тајно, или су отваране потајно српске школе. Егзархисти, бугарска партија, пратила је сваки такав покрет будним оком и одмах достављала Турцима који су одмах школу забрањивали, учитеља и осниваче хапсили; ови се, пак, по скупе новце откупљивали и тако је то текло годинама.
Србима као полазна тачка послужио је крај где Бугари нису могли да успеју са егзархијом, то је Ср. Србија а нарочито Рашко-призренска епархија. Сем тога, после рата 1877. године прешевска каза никако није примала више бугарске агенте и егзархију, мада пре рата загрејани љубављу према словенској служби пристајали су делимично уз егзархију. Ове тешкоће око оснивања школа трајале су до 1886. године јер су Турци били увек наклоњени више Бугарима него Србима, сем тога уз Бугаре су били и Руси који су их новчано помагали огромним сумама. Али 1885. године, Бугари присајединише себи Источну Румелију против воље Турака; ускоро збацише кнеза Батемберга и доведоше Кобурга, што је било опет против воље Руса. На тај начин Турци не бејаху више онако строги и непопустљиви према Србима као раније. Већ 1887. и 1888. године српске школе јављају се сем Рашко-призренске епископије и у Скопској Црној Гори, а одмах затим јужно од Скопља у скопској епархији; даље, у Поречу, Кичеву и селима битољског вилајета. У исто време српска влада издејствовала је после тешких мука 1888. године да се у Цариграду штампају српске школске књиге. Године 1892. изишла је царска ирада и турски закон о јавној настави (129) по коме су турске власти сада давале дозволу за отварање школа. Добит је била од овога закона у томе што се нису морали молити и поткупљивати патријаршија и представници њени. Колике су, иначе, биле тешкоће са те стране доста је указати само на то да чим су те године, на основу новог закона, похитала многа села да оснују српске школе, сама патријаршија најенергичније почела се противити томе.
На тај начин деведесетих година српска пропаганда ухватила је већ била корена и отпочела озбиљан рад.
Односи између Срба и Цариградске патријаршије – Занимљиво је држање Цариградске патријаршије за све време од оснивања бугарске егзархије до последњих дана XIX века. Треба знати да је Цариградска патријаршија била под јаким утицајем панјелинизма који је са ослобођењем Грчке имао седиште у Атини. Грци су стално сањали о обнављању Византије и заузимању земаља које су потпадале под стару Византију. Услед тога целу Македонију као и делове Старе Србије до Шаре, Скопске црне горе, Осогова, Риле сматрали су као своју домену и хтели су путем цркве и школе да је одржавају за себе као и да је погрче. Због тога кроз цео XIX век тамо се води борба око словенске службе, која је и довела до стварања бугарске егзархије. Но, и стварање егзархије није могло патријаршији довољно да отвори очи и покаже јој да су народи у Турској постали национално свесни и да они хоће да развијају своју националност као и Грци, већ је она под фирмом „васељенске“ остајала и даље једино грчка. Тако у доба најјаче радње егзархије 1872. године патријаршија решава да се од Призренаца одузме црква Светог Спаса и преда једног групи Цинцара дошљака. Око овога питања отпочела је црквена борба Срба у Призрену која је била огорчена и трајала дуго, али се и завршила неуспехом по Србе. Та појава као и сличне створиле су мишљење код Срба да се од Грка владика ничем добрим не може надати, већ да по сваку цену треба захтевати Србе владике.
У том циљу основана је 1. октобра 1871. године приватном иницијативом Призренска богословија,[24] која је будним оком пратила како рад егзархије тако и патријаршије. Она је важна установа због тога што су Грци пре тога увек говорили да Срби немају спремних људи за владике који би били турски поданици, а у грчке богословске школе нису хтели примати Србе. Сад је и то било учињено. Због тога Грци пронађоше други изговор да не даду Србима националне владике тј. да се не могу смењивати владике са својих места, већ треба чекати да ко умре.
С друге стране и српска влада као и Срби патријаршисте обраћаху пажњу патријарху да ће епископи, Грци, остати без пастве, ако се не поставе Срби који једино могу да се одупру бугарској поплави. И патријаршија у нечем попусти, беше дозвољена сада словенска служба, али тако да где год има Грка, десна певница буде на грчком језику, лева на словенском. Ово је све овако било до рата 1876-7. године. За време рата као и после рата, како је било, говорили смо напред. Деведесетих година прошлог столећа, као што смо видели, Срби су се били ојачали и задавали страх Бугарима. Но, исто тако побојавала се Срба и патријаршија. Како су Срби већ били ојачали у Скопској епархији, где је била уређена словенска служба у цркви Светог Спаса, почеше придолазити Цинцари и Грци махом трговци и жељезнички чиновници и захтеваху да им се уступи десна певница да буде грчка. Срби пристадоше. Али већ 1890. године ти дошљаци беху скројили план да отму цркву од Срба и истерају српске свештенике и тиме избаце словенску службу. Њих је у том послу помагала грчка пропаганда, грчки конзул, владика, а биле су поткупљене и турске власти.
Срби су се жалили патријаршији, Порти, валијама, али од тога не би ништа. То је трајало неколико година. Најзад, Срби из епархије припрете владици да му неће плаћати „мирију“. На Ускрс 1896. године ствар дође до туче у цркви и турска власт затвори цркву. Отпочеше дуги преговори који се 1897. године завршише избором архимандрита Фирмилијана за митрополита скопског, који је посвећен тек 1902. тодине. Фирмилијан није дуго живео, умро је 1904. године а њега је наследио митрополит Севастијан 1904. године, који је умро не дочекавши потврду. После њега дошао је Вићентије Крџић (1905) кога су Бугари убили 1915. године. После рата за скопског митрополита дошао је епископ велешко-дебарски Варнава Росић (1920-1930) потоњи патријарх.[25]
Једновремено са тим догађајима умре у Призрену фанарски митрополит Мелентије (27. августа 1895) те и та епархија би упражњена. Срби настадоше да се то место попуни Србином и после великих мука буде изабран за митрополита архимандрит Нићифор Перић (1901. године).
У то доба Срби су забележили још један успех у борби са патријаршијом. У Солуну одвајкада је постојао метох хиландарски. Како се у Хиландару, као српској задужбини, служи словенски језик то и у метосима има да се служи словенски, но грчки митрополити у Солуну то су забрањивали и тек 1896. године успело се да се отвори у метоху црква Светог Саве.
Кад Бугари видеше српске успехе, основаше у Солуну 1897. године „Друштво противу Срба“ са девизом да треба Србе огњем и мачем из Македоније. Успех у то време ове терористичке акције охрабри Бугаре, те основаше комитске чете. По њиховом примеру основаше и Срби, па чак и Грци, комитске чете. Оне се међу собом крваво тукле, те је изгинуло много људи. Но, Бугари и овде не успеше.
Ускоро после борби тих комитских чета упразни се велешко-дебарска епархија, на коју би постављен Србин архимандрит Варнава.
Године 1908. дошла је у Турској на управу младотурска партија са уставом. На њу се полагала велика нада, али све те наде беху изневерене. Чим се боље учврстише, младотурци почеше подједнако убијати и Србе и Бугаре. То даде повода Србима да поведу преговоре са Бугарима о заједничкој акцији. Преговори су успели 1912. године и у савез су позвани и Грци, те је проглашен Турцима рат 1912. године. Тим ратом ослобођене су све земље Балканског полуострва, сем малог дела Тракије, који остаде с Цариградом Турцима. Али се савезници не могоше погодити о деоби. Бугари захтеваху скоро све, Санстефанску Бугарску. Због тога изби рат између Срба и Бугара, у који приступише и Грци на страну Срба. Рат се заврши на Брегалници погибијом Бугара, те Србима припадоше безмало све земље бивше Пећке патријаршије и већи део бивше Охридске архиепископије. Грцима припаде појас поред Егејског мора од Солуна до Марице. Међутим, Бугари изгубише не само земље источно од Солуна до Мађарице, него и Једрене које су помоћу Срба били освојили.
Словени под Грцима – Ми живимо у веку национализма када свака нација у Европи жели да има своју националну државу, национални језик, књижевност, школу, цркву. Према томе, да би био мир међу људима и ред на земљи, треба пустити сваком народу да развија своје способности и таленат; ако, пак, не буде то дато сваком народу, биће стално буне и нереда, биће крвопролића и ратова. Приликом деобе земаља после Балканских ратова (1912-1913), потпали су под Грке извесни предели који су били насељени највише Словенима па после Турцима, а Грка једва ако је било 3-4%. Човечност и пажња према ранијим савезницима је захтевала од Грка да им даду оно што им као људима по божјем и човечјем праву припада слободу богомоље на словенском језику и слободу васпитања деце на матерњем језику, бар у основним школама. Ово се могло очекивати утолико пре што се Грци нису ослободили сами собом и својим мишицама, већ су им притекли у помоћ сви културни народи. Али, Грци су остали Грци, какви су били према Словенима за све време од како смо дошли у додир с њима. Они су вечито сматрали себе за нацију супериорнију и, као оно Јевреји што су сматрали себе за Богом изабране, тако су и Грци израдили у себи уверење да они имају неко више божанско право, него ли сваки други народ, те да могу из религиозних и политичких разлога друге народе тлачити и уништавати.
Тако су поступали Грци и у XX веку. Кад смо за време великог светског рата били на Солунском фронту, улазили смо у тамошње православне цркве које су сада под Атином, а раније биле под егзархијом и патријаршијом. Наишли смо на једно варварство за које су само Грци способни да га онако грозно изведу. Наиме, они су још 1913. и 1914. године наименовали комисије које су ишле од цркве до цркве, и где год је био који запис над светитељем на словенском језику, они су га црном бојом немилосрдно премазали, искваривши сваки естетички укус, и преко тога написали грчким словима име свеца. Сем тога, сељаци су нам причали да је свака црква имала цело коло црквених књига и то су те комисије пред црквом спалиле. Исто тако су спаљивали и мање дрвене или папирне иконе на којима је био већи запис нпр. приложника и др. У једном селу у Меглену десио се овакав случај: црква је имала једну скупоцену плаштаницу извезену златом, онај уобичајени текст на плаштиницама био је написан словенски. Кад је комисија наишла на плаштаницу, осуди и њу да се спали. Одбор црквени молио је да се то не чини, јер је то злато, драгоценост. Комисија одговори овако: „Нас је Веницелос послао и наредио да свако слово словенско уништимо и ми морамо плаштиницу спалити“. Кад за то дозна село, намах се скупише сви људи и захтеваше да се плаштеница поштеди. Комисија не пристаде. Сељаци припрете, и најзад споразумеше се да иду код владике, па да он пресуди. Владика пресуди ствар тако да цртеж може остати, али текст мора се уништити. Зато узе маказе, одсече га и задржа себи, а сељаке упути код мајстора који им приши грчка слова од хартије што се меће на мртвачке сандуке и за то се добро наплати.
Ако сад узмемо у обзир да су Грцима припале вароши Лерин, Воден, Кукуш, Солун, Драма, Серез, Кавала, итд., где је била најјача борба против грцизма, и где су људи прелазили у унију да се спасу грчке напасти, може се замислити како је у души тих људи кад су поново враћени, после толике борбе, под грцизам у цркви и школи.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Ради карактеристике да наведемо овај случај. Један сељак из села Србице ожени се четврти пут. Како су митрополити наплаћивали за венчаницу извесну таксу, то је такса за други брак била скупља, а за трећи још скупља, а четврти се сматрао као реткост. Владика Игњатије наметне овоме таксу 1000 гроша. Он није имао да плати, владика га помоћу власти стрпа у затвор. Приликом неке ревизије затвора наиђе на њега неки великодостојник и запита га зашто је у затвору. Овај исприча ствар. Турци му онда понуде да се потурчи, па да држи колико хоће жена. Сељак то одбије и замоли владику да се задовољи оним што му може дати. Владика не пристаде. Тада се он потурчи и спасе затвора. Са тим сељаком потурчи се и цела његова задруга из мржње према владици.
  2. После укидања патријаршије били су ови митрополити: Гаврило, Софроније, Евсевије (помиње се 1780, од како се ујединиле рашко-призренска епископија: Јанићије (1781-1818), Хаџи-Захарије (1819-1830), Ананије (1830-1836), Герман (1836-1837), Синесије (1837-1840), Игњатије (1840-1849), Партеније (1849-1854), Мелентије (1854-1895).
  3. Од укидања били су: Антим, Захарије (1776-1790), Антим (до 1809), Јоасаф (око 1815), Неофит, Генадије, Ананије (1820-1830), Гаврил (1831-1843), Јоаким (1844-1868), Пајсије (1868-1891), Методије (1892-1896), уз њега је био Србин Дионисије Петровић, Амвросије (1896), Фирмилијан (администратор 1897-1902. када је посвећен – умро 15. маја 1904. Севастијан Дебељковић, умро не добивши берат, Вићентије (1905-1914), Варнава (1920-1930).
  4. 1И Доротеј је пре тога био патријаршијски митрополит на неколико епархија, па је приступио егзархији. Цариградска патријаршија због тога оспоравала му је право да може бити егзархијски митрополит, те је морао напустити епархију.
  5. Из тога доба имамо песму из Македоније:
    „Ој разви, разви, ти Милош, војвода;
    ој разви, разви, српските барјаци.
    Доста да одат наши таткови,
    доста да одат они небричени.
    Доста да плачат наши стари мајки,
    доста да плачат за нашите деца.
    Доста да носат наши мили сестри,
    доста да носат црни шамији…“
    (Песма из Меглена).
  6. Прва школа основана у Габрову 1834. године; 1845. године имали су већ 31 школу; од тога броја падају 4 школе на Македонију где су Срби имали 32 школе.
  7. Унија употребљава словенски језик и у почетку само једном, или да пута, за време службе спомене папу. Доцније постепено мења поједина места у служби све више и више док не преведе верне у католицизам.
  8. Највише у Загреб као питомци владике Штросмајера и у Рим као питомци Пропаганде Фиде.
  9. У Цариград и на разне универзитете.
  10. Он није био дуго на том положају, гризла га је савест, зато оде прво патријарху и покаје се, овај га упути руском посланику, он га пошаље у Русију, те је и умро у Кијево-печерској лаври.
  11. Те тачке биле су ове: бугарски народ признаје првенство патријарха; Бугари као засебан народ желе да имају своју националну јерархију (егзархију) под архиепископом Бугарином (егзархом) који би седео у Цариграду; бугарске владике бираће клир; црквена администрација припада искључиво Бугарима и из поштовања према патријарху дају му годишњу помоћ. Патријарх је био незадовољан овим захтевом што Бугари нису обележили границе где мисле уводити своју егзархију. Он им уступа право само на земље измећу Дунава и Балкана, јер су остале покрајине делови старе Византије. Због тога патријарх одбаци ове захтеве. Али зато да би ублажио утисак изда посланицу у којој обећа да ће у чисто бугарским крајевима постављати Бугаре за владике; одобрава оснивање бугарске богословије; одобрава првенство бугарском језику у бугарским школама и допушта у бугарским црквама службу на словенском језику.
  12. Те тачке гласиле су: при избору патријарха Бугари имају једнака права са Грцима; Свети Синод се састоји пола из Грка, пола из Бугара; бугарски архијереји у Светом Синоду образују бугарски народни савет са равним бројем мирјана Бугара; најдостојнији архијереј станује у Цариграду са једним мирјанином да код Порте представља бугарски народ; ову двојицу не може патријарх уклонити са положаја; за владику епархија бира два кандидата од којих једнога народни савет предлаже патријарху на потврду; у мешовитим насељима за владику поставља се лице оне народности која у тој епархији има већину, али владика мора знати и језик мањине своје пастве и владикама одређује плату држава.
  13. Најглавније: бугарске епархије образују нарочити црквени округ под називом егзархија, а најстарији митрополит зваће се егзарх, који је намесник патријархов и у цркви га спомиње. Све бугарске владике образују егзархијски синод; митрополити бугарски имају права да учествују при избору патријарха.
  14. У целом турском царству где живе Бугари, даје им се право да бирају себи за свештенике који знају њихов језик; где Бугари имају већину владика се поставља Бугарин и обрнуто; бугарски егзарх станује у Цариграду; владике бира сабор а патријарх их потврђује чије име они спомињу; владике утврђује султан бератом; епархијски савет постоји при владикама и бугарски синод израдиће правилник.
  15. Правило 34. апостолског сабора гласи: епископи сваког народа морају да имају за старешину првога између себе.
  16. Патријарсима: александријском, антиохијском и јерусалимском, руском Светом Синоду и митрополитима: српском, кипарском и атинском.
  17. Године 1866. под уредништво Љубена Каравелова (брата Петра Каравелова) излазио је у Београду лист на турском и бугарском језику са задатком да проповеда духовно јединство Срба и Бугара.
  18. Пећка патријаршија и Охридска архиепископија после укидања биле су придружене Цариградској патријаршији са назначењем сваке епархије посебно као и годишњег данка што је која епархија плаћала. У берату издатом патријарху Кирилу 1855. године изриком се спомињу и Пећке и Охридске епархије. Према изричном захтеву Игњатијева српски посланик у Цариграду није подносио ову представку Порти, међутим, патријарху поднео је само усмену представку. Кад је патријарх затражио писмени акт да може чинити употребу код Порте од тога захтева, посланик је одговорио да нема наређење да предаје писмени акт.
  19. Спор се углавном водио око епархија у Македонији. Пањелини су тражили да и Македонији остану само чисто грчке епархије. У том смислу патријарх Антим је захтевао од Бугара да се одрекну 10 тачака фермана да се спор решава гласањем (2/3), а он им је сам учинио неке уступке (једну половину Охрида, неколико улица Филипоља и др). Но Бугари то никако нису хтели учинити, те се спор још више заоштраваше.
  20. Раније су Бугари имали своју цркву у предграђу Фанару, али кад је због оснивања бугарске народне цркве (пројекат од 16. јула 1861) дошло до неспоразума, бугарске владике (Иларион и Аксентије) бејаху послани на заточење. Кад су се они вратили 1864. године патријарх није дозволио да више служе на Фанару, већ пређоше у предграђе Ортокеј, које доцније постаде бугарски Фанар.
  21. Постоји и предлог од 9. априла 1866. године да се оснује Бугарско босанска црквена област где би ушле и све српске епархије у Старој Србији, Босни и Херцеговини. Овај предлог потписали су: Чомаков, др Стојанов, Танчилешчов и други.
  22. Акта цариградског посланства; Како је постала Бугарска егзархија 1897. године стр. 59.
  23. Срезови: скопски, велешки и тиквешки поднели су молбу са 5000 потписа и 800 општинских печата; кичевски, прилепски и поречки са 170 потписа и 46 печата; кумановски, кратовски, паланачки, штипски, кочански, петрићски и струмски са 520 кметовских потписа и 222 печата; и исто тако и срезови: тетовски, дебарски, охридски итд. (Српство за 1888. годину).
  24. Оснивач њезин је богати трговац Сима Игуманов. Он је за богословију жртвовао сву своју имовину.
  25. Борба око задобијања владичанске столице у Скопљу је текла овако. Кад је дошла егзархија и извршено пребројавање, од три православне цркве, две су досуђене егзархистима и (Светог Спаса) патријаршистима, које су представљали они који нису хтели прићи егзархији. То је било 1871. године. Грка и Цинцара једва да је било десетак породица. Ускоро би саграђена железница 1874. године те поврвеше многи Грци и Цинцари из Солуна у Скопље. Како егзархија беже потпуно бугарска и почела отварати школе са бугарским наставним језиком, то је многи напустише и повратише се патријаршији. На тај начин створише се две партије: егзархисти (бугарофили) и патријаршисти (србофили, Грци и Цинцари). Патријаршисти у току времена беху се намножили придоласком Грка и Цинцара из Солуна те 1890. године покушаше да преотму црквену општину укидајући словенску служби и преотевши приходе са црквених имања. Њима је на руку ишао митрополит Пајсије, грчки конзул и турске власти. Срби су се жалили у току 1890-1896. године безброј пута и патријаршија беше донела седам синодалних решења да се у цркви поврати статус quo ante. Међутим, та решења нису извршавана од митрополита Пајсија, јер, као што се доцније открило, патријаршија је тајним поверљивим наредбама наређивала да се одлуке не извршују. На Велики четвртак 1896. године митрополит Методије извести патријаршију да је незадовољство код Срба достигло врхунац и да ће о Ускрсу крв пасти у цркви, ако не задовољи бар штогод Србе. Кад за ово дознадоше Грци, оптуже Методија патријаршији а Србе Турцима, да преко цркве српска пропаганда хоће да изазове буну у народу. Грци у овом послу задобију и егзархисте којима је ишло у рачун да не јача српска партија. Митрополит Методије хтео је збиља да искупи обећање дато Србима, да ће дозволити словенско певање за левом певницом, али Грци то никако нису одобравали, те се на Ускрс ноћу отвори битка. Турска власт се због тога умеша, прекине служби, затвори цркву и упути на суд. Грци подигну тужбу код патријарха против митрополита окривљујући га да је он народ изазвао због тога што је дозволио словенско певање. Патријаршија упути као свога делегата (егзарха) митрополита огридског Амвросија с упутством да лева певница може остати словенска, или да се недељом и празницима служе две службе, прво грчка а после словенска, црквена имовина остаје Грцима, школа грчка. Амвросије је, међутим, отезао преговоре, мењао решења, гледао да добије у времену и ствар развлачио од почетка септембра до 16. новембра када изненадно и напрасно умре Методије (сумња се у природну смрт). Сад настаје трагедија. Патријаршија је била пристала још 1892. године да се скопљанском митрополиту одреди један помоћник Србин. Као такав први је био Дионисије, потоњи митрополит призренски. Кад је он отишао за митрополита одређен је био архимандрит Нићифор који је по смрти Методија требао да прими управу. Међутим, Амвросије одмах ноћу извести патријаршију и ова ноћу изабере њега за митрополита скопског и пошаље депешу. Овај запечати канцеларију архимандрита Нићифора, оптуживши га Турцима да има револуционарних докумената код њега. Одмах би извршен преглед и није нађено ништа. На Ваведење Турци по жељи Амвросија беху затворили цркву и поставили стражу, народ се проби, изби врата и би одслужена словенска служба. Истог дана би изабран епархијски савет да води митрополитске послове под условом да не прими никако Амвросија за митрополита и да тражи Србина. Што је било на Ваведење, поновило се и о Божићу. Отпочели су дуги дипломатски преговори са патријаршијом који се завршили тиме да је 30. августа 1897. године одређен за администратора архимандрит Фирмилијан. Било је много муке и борбе, док најзад није он био посвећен за митрополита скопског у манастиру Скалоти код Дедеагача 15. јуна 1902. године.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *