ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Арсеније IV Шакабента
 
И патријарх Арсеније IV Шакабента (1725-1739) живео је у времену кад су се одигравали крупни историјски догађаји. И он, као вођа народни, ступа у везу с Аустријом у намери да га ослободи ропства турскога, али у томе није успео.
Арсеније је био родом из околине Пећи. У раној младости ступио је у пећки манастир (патријаршију) као ђаче и одмах показао необичан дар. Убрзо је постао ђакон и у 16. години произведен за архиђакона; а није имао ни пуних 20 година кад је постао рашки митрополит 1718. године. Немамо никаквих података о његовом раду као рашком митрополиту, али леп глас о његовим способностима, спреми и дару није остао заборављен у Пећкој патријаршији и после његовог одласка за рашког митрополита. Због тога кад се повуче патријарх Мојсије, сабор српских архијереја изабра га за патријарха и султан га потврди 1725. године.
Да би разумели прилике под којима је он управљао српском црквом и био вођа народни, треба се сетити да је у XVII веку вођен рат између Турака и Аустријанаца 1683-1699. године и да је у то време избегао патријарх Арсеније III. Турци су од тог времена сматрали Србе као револуционаре, а како Турци никако нису себи постављали питање: да ли они имају свој део греха у томе што су Срби незадовољни и желе промену стања, већ су себе сматрали и поред све несређености и зулума за потпуно исправне, те су и сву кривицу за незадовољство Срба сваљивали на Србе и полазили у потеру за њима као дивљим зверима. Последица таквог турског држања био је нерад. Народ беше осиромашио толико да му се и живот није милио. Народ је био свестан тога да не сме ништа имати, јер све што има, све ће му Турци отети и њега убити. Неуспеси, пак, што су их Турци трпели час у ратовима с Аустријом, час у ратовима с Русијом која је у то доба већ била господар северних обала Црнога мора, уливали су Србима наду да је била близу слобода. Због тога Срби су били готови да ступе у везу и свесрдно помогну сваког оног ко би напао на Турке. Та је нада била појачана утолико више што је у рату 1716-1718. године Аустрија успела да помакне своје границе до близу Ужица, те је држала Чачак, Карановац, Крушевац и Сталаћ. И кад је било прошло 20 година у миру зарати Аустрија 1737. године против Турака и би срећна у почетку да њена војска преко Ниша и Прокупља избије на Косово. Српски народ сав радостан очекиваше од те стране слободу, због чега патријарх Арсеније IV ступи у преписку с аустријским командантом изјављујући да је готов и он и цео српски народ да помогне ћесара у борби противу “агарјана”. Но та писма буду похватана и патријарх затворен. Њега је очекивала због тога сигурна смрт, али он успе једног тренутка да умоли пашу да му дозволи да оде до патријаршије ради неких ствари. Кад је ушао у патријаршију, по предању, рекао је само: “Бежите”, и он сам побегне на супротну страну према планини 31. јула 1737. године у Ругову, одакле преко Васојевића дође у Нови Пазар који је држала Аустрија. Кад се то чуло народ пође за њим те се скупи око 80.000 породица. Кад то чуше Турци образују нарочита, потерна черкеска, коњичка, одељења, која се пробију кроз аустријски ланац и стигну Србе избеглице код Ваљева. Ту Черкези посеку половину живља, а патријарх се једва спасе с другом половином. Она страшна слика сече одраслих, жена и деце патријарху се јављала потом целог века и он би се, по предању, тада трзао, задрхтао и потом седео је и плакао гушећи се у сузама.
Са патријархом кренули су Срби из околине Пећи, Плава и Гусиња, Новог Пазара, Колашина, Куча, Поморавља и других крајева. Са њим је прешао митрополит рашки Јефтимије Дамљановић; ариљско-ужички Алекса Андрејевић; нишки Ђорђе Поповић и други. Пошто је била упражњена катедра карловачког митрополита то је Арсеније IV био постављен за митрополита о чему ће доцније бити реч.

One Comment

  1. Стеван Драшковић

    Добар дан,
    Може ли се ово књига купити и где ?
    Поздрав
    Стеван Драшковић