ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
II. Пећка патријаршија од 1557. до 1766. године
 
Обновљење Пећке патријаршије 1557. године
 
Немамо никаквих података о томе какво је било стање под охридским архиепископима. Поменик Светог Јована Богорског именује само једног јединог охридског архиепископа и то Прохора. Не зна се тачно ко је наследио Прохора, али је забележено да је 1555. године отпочела искључива употреба у Охридској архиепископији грчког писма и грчког језика. За време архиепископа Пајсија (шездесетих година) Охридска архиепископија као да је чак и ушла у састав Цариградске патријаршије, јер он (Пајсије) учествује у постављању цариградских патријарха. Све то појачава веровање да је Охридска архиепископија била сигурно у грчким рукама.
Како се Срби односили према новом стању? Треба знати да је било прошло већ скоро сто година од пада Србије и да су се турске границе биле у то доба помакле до Беча; према томе, Срби нису били више непријатељи које треба уништавати, већ лојални поданици турски. С друге стране од како је заведен данак у крви[1] било је много Срба у турској војсци који се истицали јунаштвом и заузимали високе положаје у држави. Све је то допринело те поступак цариградског патријарха и охридског архиепископа са самозваним патријархом Павлом Срби нису могли хладно примити, нарочито што је овде било у питању рушење славизма за рачун грцизма. Према томе, треба претпоставити да је раздраженост код Срба, после горњих догађаја, била свеопшта а нарочито код свештенства; јер ако је Прохор и могао сменити 3-4 епископа, није могао све. Међутим и прилике у Турској биле су такве да се ред који је Прохор почео уводити, није могао дуго држати.
Ова раздраженост против Охрида и грцизма само је могла бити појачана кад је 1550. године за охридског архиепископа био изабран рашки митрополит Симеон, Србин, кога су Грци после пола године збацили.
Та општа раздраженост против Охрида одмах се и формирала у жељу да се по сваку цену обнови Пећка патријаршија. Случај је помогао да се та српска жеља ускоро и оствари. Ми немамо података како је текла ствар тачно у појединостима, зна се само у главноме. Обнављању Пећке патријаршије највише је помогао Мехмед Соколовић – султанов везир, брат Макарија Соколовића првог патријарха. Мехмед је порадио код султана те је потписан ферман којим је обновљена Пећка патријаршија и за првог патријарха наименован милешевски игуман Макарије[2].
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Код Турака у то време било је углавном три врсте данка: десетак свију плодова – у натури, што су га плаћали чивчије агама и спахијама; харач – лични данак у новцу, који је ишао султану као знак покорности и као откуп од смртне казне што нису примили ислам и данак у крви који је завео Мухамед I по коме се одузимала здрава деца кад наврше 12-15-20 година, која су била прво превођена у ислам па се у касарнама васпитавала за војнике; од њих је образована војска – јаничари.
  2. По другима много више има заслуга за обнављање патријаршије Русте-паша опет Србин пореклом и рођак Мехмедов, који је тада 1557. године био велики везир а Мехмед је био кубе-везир – тј. трећи везир а велики везир постао је тек 1565. године. Највероватнија, пак, претпоставка да је Мехмед овде био заинтересован због брата Макарија и да је он ствар убрзао.
    По традицији Мехмед и Макарије били су рођена браћа, но то није несумњиво; вероватно да су били крвни сродници – браћа од стричева или друга каква браћа.
    Пећка патријаршија имала је да плаћа 2.000 дуката годишњег данка.

One Comment

  1. Стеван Драшковић

    Добар дан,
    Може ли се ово књига купити и где ?
    Поздрав
    Стеван Драшковић