ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Охридска архиепископија
 
Охрид је потпао под Турке у последњој четврти XIV века. Ко су онда били архиепископи немамо података све до архиепископа Доротеја. Он је био 1468. године ухваћен са многим бољарима и одведен у Цариград. То је било кад се султан Мухамед враћао из Кроје за Цариград. Као заточеник у Цариграду он одговара на писмо молдавскога кнеза Јована којим му овај саопштава вест о смрти молдавског митрополита Висариона и моли га да пошаље људе да би посветили новога митрополита. На то писмо Доротеј одговара да је он интерниран у Цариграду те не може доћи, већ даје свој благослов да по закону, канонима и обичајима изаберу себи другог митрополита у заједници за епископима и да позову Макарија митрополита угро-влашког, који је под њим, да и он присуствује.
После Доротеја по непоузданим подацима стављају се као охридски архиепископи Марко, Гедеон (1475), Симеон, Никола и Захарије.
За време управе цариградског патријарха Јеремије I дошао је за архиепископа Прохор (1523-1537). За њега се зна да је одлазио у Цариград да се тужи против смедеревског митрополита Павла, и да је од Цариграда тражио да му се поврате неке епархије (Бер и Србица) које није добио. Сем тога у цркви Свете Богородице у Охриду има један украс на полијелеју на коме је урезано његово име. У поменику манастира Светог Јована Бигорског ређају се сви архиепископи и патријарси од Светог Саве до Спиридона а под рубриком “поменик охридских архиепископа” стоји записано само име Прохора.
За нас је овде важно да поменемо да у писму молдавски кнез Јован охридског архиепископа Доротеја назива архиепископом Прве јустинијане и господарем српских, бугарских и молдавских земаља. Међутим, у писму које Доротеј пише кнезу сам себе именује архиепископом Прве јустинијане, Бугара, Срба и северних страна.
Ако сада ово доведемо у везу са фактом да нема никаквог податка да је формално (de jure) укинута Пећка патријаршија као и са подацима да је ма која српска епархија била формално (указом, ферманом) потчињена под Охрид, онда ствар можемо објаснити овако.
Охридска архиепископија била је чисто црквена установа, међутим, Пећка патријаршија била је више српска државна установа. Она је толико била везана за државу да патријарси иду стално уз владаоце. Кад је кнез Лазар у Крушевцу, патријарх је у Жичи; кад је деспот Стеван у Београду, патријарси су уз њега; исто тако било је и у Смедереву. Према томе, по турском схватању, кад су угасили живот српској држави, угашен је био тим самим и живот српској патријаршији. Патријарх Арсеније II приликом предаје Смедерева није ни покушао да тражи неку аутономију за цркву, већ се измирио са судбином и гледао да спасе само своју главу.
С друге, пак, стране Охридска црква, по свему изгледа, да је и поред свих тешкоћа ипак успела да како-тако среди своје односе према Турцима, те кад би Турци коју српску покрајину освојили они би је потчинили под јурисдикцију Охрида. На тај начин Охрид је себе сматрао после катастрофе Србије на Косову и доцније природним наследником Пећке патријаршије у црквеном погледу, тј. Турци су присвојили државу а Охрид цркву.
Према томе, што охридски архиепископ ставља у својој титули на прво место архиепископ Прве јустинијане то знамо; што на друго место ставља Бугаре, то ће нам бити јасније ако реч Бугарин заменимо Словенима, јер је права бугарска патријаршија била у Трнову, а на треће место ставља Србе. Међутим, молдавски кнез, знајући да је угашен живот српској држави коју су преузели Турци, сматра Охрид за наследника у црквеном погледу, те ставља на друго место Србе а на треће Бугаре, пошто је Трновска патријаршија делом била под охридском црквом а делом под цариградском патријаршијом.
Све нам, пак, ово јасно доказује да у то доба није било никаквог строгог реда ни у Охриду ни у Србији, и да је постојала нека борба између Срба који нису хтели радо ићи под Охрид, где је била грчка служба. Само ако тако схватимо ствар биће нам разумљиво да код Срба, иако није постојала патријаршија да посвећује епископе, архиепископе и митрополите, ипак су постојали и епископи и архиепископи и митрополити. Писмо молдавског кнеза и архиепископа Доротеја објашњава нам како се вршило посвећивање без патријарха, по канонима и црквеним обичајима.
Ако томе факту додамо и други факт, да су турске власти због стварне потребе за епископатом, а још више због новчаних разлога (бакшиша), давале дозволе за посвећивање, биће нам разумљиво зашто се није оскудевало ни у епископима ни у митрополитима.

One Comment

  1. Стеван Драшковић

    Добар дан,
    Може ли се ово књига купити и где ?
    Поздрав
    Стеван Драшковић