НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
IV. Српска црква под Цариградском патријаршијом
 
Црква у кнежевини Србији
 
Стање Цариградске патријаршије после 1453. године – Ради бољег разумевања догађаја који су се одиграли у Српској цркви под утицајем Цариградске патријаршије, потребно је да кажемо неколико речи о стању Цариградске патријаршије после пада Цариграда (1453). Цариград је заузео султан Мухамед II и, као што смо напред казали, хотећи да задобије своје нове поданике, Грке, позвао је Цариграћане да изаберу себи патријарха. Они изаберу Генадија (1454-1456). Султан је гарантовао Грцима верску слободу не само у Цариграду, но и у целој држави; сем тога поставио је патријарха за народног поглавара (Грка) са титулом етнарха. Тиме је патријарх добио већа права, него што их је имао у Византији. Но ускоро он поче строжије поступати са патријархом и овога принуди да поднесе оставку после две године (1456). После овога ређали су се разни патријарси, али их султани више нису мазили, већ веома строго поступали према њима.
У Цариград су после пада Трепезунтског царства (1462) били дошли многи Грци из Јерменске и тамо се населили у једном предграђу Цариграда које се звало Фанара. Будући овако одвојени они су били у могућности да се састају и договарају о општим националним и нарочито о црквеним стварима. По природи даровити, а уз то обдарени способношћу интригирања, они сада, у ропству, почеше развијати још већ интриге. Године 1472. не могоше се Грци сложити у избору личности за патријарха. Због тога поделише се у две странке. Једна од њих да би протурила свог кандидата понуди султану поклон (пешкеш) од хиљаду дуката. Султан прими новац и постави жељеног кандидата за патријарха Марка II. Противна странка кад то сазнаде понуди 2.000 дуката да се збаци Марко и постави Симеон Трапезунћанин. Султан прими и овај новац, збаци Марка и постави Симеона (1472-1475). То побуди Турке те уведоше као правило да сваки нови патријарх за потврду (берат) даје извесну суму новца која је све више увећана. Сем тога, патријаршија је морала плаћати и годишњи данак који је једно време био достигао суму 4.000 дуката (48.000 златних франака) па је доцније смањен на 10.000 златних франака. Поред тога морали су патријарси давати огромне суме на подмићивање утицајних личности. Због тих великих сума новца што су они морали, највише услед међусобних интрига, давати Турцима, поставише они себи као главни циљ новац. Због тога погазише фанариоти све моралне и хришћанске обзире и од цркве направише трговачку јазбину, тргујући свим и свачим, само да до новаца дођу.
Као што су они морали плаћати за свој берат (потврду), тако су исто патријарси тражили од оних које су они постављали за владике, да њима полажу новац. На тај начин прешло се преко свију обзира стручних и моралних квалификација, те је најглавнија квалификација за рукоположење био новац.
Сем тог прихода имали су још и приход познат под именом сидоксија – нека врста порезе коју су годишње давали патријаршији митрополити, епископије, манастири, свештеници и народ.
Владике, пак, од своје стране да би истерали што више новаца рукополагали су за свештенике ко се јави, ако само има новаца.
Да би, пак, могли доћи до што више новаца, потребно им је било да им буде што већа патријаршија. Међутим, Цариградска патријаршија може се рећи да је била огромна до пада Цариграда. Под њом су у XV веку биле Мала Азија, обала Црнога мора, Руска црква, Влашка, Молдавија, Пољска итд. Године 1589. Руска црква (Московска) постала је аутокефална; 1686. године изгубила је и Кијевску митрополију; 1669. године изгубила је и православне у Пољској; крајем XVII и почетком XVIII века изгубила је Ердељ и земље које је заузела Аустрија; у Малој Азији хришћанство се губило у корист мухамеданства. Сем тога. у ово време римокатоличка црква преотима једну по једну област. Тако око 1650. (1642-1649) Русини или Рутени прелазе у унију; око године 1700. Ердељ и источна Угарска и западна Влашка прелази такође у унију.
Ако томе додамо и чисто политичке намере фанариота цариградских у XVIII веку да обнове грчко царство, о чему смо раније говорили, биће нам јасно, зашто су се Грци свом снагом били бацили да потчине под своју власт Пећку патријаршију и Охридску архиепископију, обе са словенским живљем.
Долазак фанариота у српске земље – Први чин што га је учинила Цариградска патријаршија то је што је све Србе архијереје отерала без икаква повода и без икакве кривице са својих катедара и на њихова места поставила Грке. Разуме се да је све то ишло уз припомоћ турских власти. То је један не само неканонски акт, већ акт лишен сваке правде и поштења.
Због тога српски архијереји који су се том успротивили допадну тамнице, други оду у Свету Гору, а трећи се повуку у поједине манастире где су и помрли. Деветорица од њих скопљански, нишки, штипски, самоковски, београдски, ужички, новопазарски, босански и херцеговачки обратише се молбом црногорском митрополиту Сави који је већ одавна одржавао везе са Русијом, да се за њих заузме код руског Светог Синода како би овај посредовао код Фанара у Цариграду. Сава је у том смислу написао писмо Светом Синоду (за владе царице Катарине II) и Синод је посредовао, али од тога није било никакве користи. Они су сви помрли као изгнаници.
После тога првог безакоња они су отпочели чин одрођивања. Наиме, Српска црква била се већ саживела са словенском службом и словенским језиком. По поруци из Цариграда, да би створили што повољније земљиште за обновљење грчког царства, фанариоти су почели избацивати словенски језик и словенску службу заводећи грчки језик и службу у намери да изврше грцизирање. У том погледу имали су много већи успех у јужним крајевима, где су успели готово потпуно да истисну словенски језик, него у северним крајевима, где су се задовољили да се за десном певницом пева грчки а за левом словенски. Ово је услед тога што је у јужном делу полуострва било много више Грка и Цинцара као трговаца, него ли у северном. Сем тога у северном делу ускоро је избио рат (1788-1790) и са њим и Кочина крајина.
После тога почели су оснивати грчке школе те у њима обучавати српску децу грчки и у грчком духу, те их одрођивати. И чим су мало ухватили корена, нарочито по јужним крајевима, они су спаљивали и уништавали словенске књиге, а по црквама над свецима премазивали су словенске записе и исписивали грчке.
На тај начин потчињење Пећке патријаршије под Цариградску носи на себи обележје не само духовно црквенога ропства, већ и тежњу за уништењем Срба. То је одиста био један очајан тренутак у животу српскога народа кад је имао да страда не од иновераца, већ од припадника исте вере, који су били турско робље као и ми.
Век фанариота – Владике фанариоти који су долазили у српске земље оставили су о себи најгрозније и најстрашније успомене. Судећи по делима њиховим то не само да нису били достојни имена владика и свештеника, као посредника између Бога и људи, не само да нису били достојни назива хришћанина, који живи по науци хришћанској, већ нису имали у себи ни најобичнијих човечанских особина најпростијих људи; они су били у пуном смислу речи нељуди. Њима је главни циљ био новац. Новац је требало скупљати од народа, за то име је била потребна помоћ власти, власт је, пак, била у рукама Турака, због тога требало је задобити Турке. Како су се у то време водили ратови између Аустрије и Турске и Срби су одлазили као фрајкорци у аустријску војску, то су владике и њихови протосинђели и димничари ради шпијунских циљева залазили по селима, сазнавали за покрете међу Србима и о томе извештавали Турке. Разуме се да су Срби главама плаћали те фанариотске услуге Турцима.
Наш прослављени писац тога времена Доситије Обрадовић говорећи о грчким владикама вели да су то најамници који долазе у бедну Србију, Босну и Херцеговину из Татарске и Караманије те измождене Србе живе деру, иако је још где заостало мозга у костима они то испијају и прождиру.
Француз Боа-ле-Конт, вели: „грчке владике ни мало не маре за земљу и народ. Очекујући све од Цариграда, они су са пашама и кадијама експлоатисали земљу, која је за њих била туђа.“ Такве је владике народ мрзео и они су народ глобили и код Турака клеветали. Други савременици описују Грке владике како су ишли по селима кад су димницу скупљали. Грк владика, веле, језди на богато украшеном коњу, о бедрима му мач, а о ункашу буздован. Њега прате турски војници и веома су му услужни у пљачкању и гоњењу Срба, јер су и владике услужни Турцима и са њима живе у много већем пријатељству, него са својом паством, Србима.
Али као најбољи пример може да послужи смрт Хаџи-Руфима. Он бејаше дошао у Београд да моли дахије за милост према народу, и одмах се јави митрополиту Леонтију (Грку) мислећи да ће му он, као владика, помоћи. Чим је Леонтије угледао Руфима, одмах извести Турке о његовом доласку. Још је Руфим седео код Леонтија и очекивао помоћ и савет а гавази дојурише, шчепаше Руфима и одведоше га Аганлији. Суд Аганлије био је кратак. Прво га у тамници мучише да призна и ствари о којима није ништа знао, а сутрадан изведоше га на Калемегдан и одсекоше му главу.
Такви су били Грци владике.
Како је народ схватио уништење Пећке патријаршије и потчињење под Цариградску патријаршију – Пропашћу српске државе Срби су настрадали политички и економски. Због тога за све време ропства они покушавају да се ослободе политичких и економских окова. За време 1459-1804. године није остала ниједна буна или рат против Турака, а да Срби нису тамо учествовали. То сведочи да је свест о слободи била код њих врло јака. Ту свест хтели су Турци да утуку и тога ради пролили су море крви, али се Срби застрашити не могаше, већ по ономе „притиснуто јаче све навише скаче“, и они што више мучени све већи отпор даваху и све више слободу цењаху.
Каква то сила и моћ бејаше код тога народа намученог и напаћеног, неписменог и непросвећеног да се бори и да иде врло често и у сигурну смрт? Ту моћ црпљаше народ у вери да је он културно напреднији од завојевача Турака; да је његова вера боља и узвишенија, и да правда на крају мора победити неправду. Због тога на застави борбе своје исписа значајне речи за крст и слободу. После тога биће нам разумљиво зашто је народ толико заволео веру и цркву. Оне су му биле све и сва. Помоћу вере народ се запајао религиозним идеализмом, а црква му је била једина чуварка његове наде за бољу будућност.
Али у другој половини XVIII века беше настао очајан тренутак. Ту веру и молитву погазише му Грци и преотеше му цркву у којој се Богу молио, наметајући му неразумљив језик грчки. Намере су Грка биле врло прљаве а у исто време и врло провидне. Због тога изазваху револт у душама и срцима Срба. Беше постављено питање духовнога ропства Грцима. Услед тога многи ватрени људи одбацише и помисао да робују поред Турака и Грцима, те због тога решише се пре да уђу у мухамеданство, па да буду равноправни са Турцима, него ли да остану хришћани па да у цркви робују Грцима. Због тога су прешли у мухамеданство Гора, Качаник, Торбеш и Меглен.
Из свих ових догађаја Грци нису извукли никакву моралну поуку за себе, они су остали неосетљиви као стена и нису осетили ни најмањи потрес ни у души, ни у срцу, ни пред Христом, иако су неколико стотина хиљада душа отерали у мухамеданство.
Из ових случајева, као и из оних напред изложених о раду Грка – владика, јасно се види да је народ схватио потчињавање Цариградској патријаршији као духовно ропство Грцима. Због тога отвара се борба и на другом фронту: за ослобођење од Грка. Ако узмемо у обзир да је у центру Балканског полуострва као и у јужним крајевима његовим ова борба имала за циљ истребљење српског, односно словенског живља, путем погрчавања, биће нам јасна сва збиља саме борбе као и тешкоће вођења борбе на два фронта.
Због тога отпочиње од XVIII века борба не само за политичко-економско ослобођење од Грка. И као што ћемо видети из даљег излагања Срби, у северним крајевима Балкана, схватили су да је важнија борба за политичко ослобођење, док, међутим, у јужним крајевима видећи да је тешко и управо немогуће било извести политичко ослобођење сопственим силама, прегоше свим силама да раде прво на црквеном ослобођењу да би извршили концентрацију снаге за политичко ослобођење.
Према томе, наш задатак сада се и своди на то да пропратимо како је текла та борба за ослобођење од ропства грчкога (Цариградске патријаршије). Због тога ми ћемо прво прегледати како се ослободила Србија, потом Босна и најзад центар Балканског полуострва, као и јужни крајеви.
Карађорђе и фанариоти – Срби у Србији налазећи се на граници између Аустрије и Турске учествовали су у свима ратовима, од како је Аустрија потерала Турке у XVIII веку, те су неуморно радили на свом политичком ослобођењу. Ми их видимо у аустријској војсци кроз цео XVII и XVIII век, али кад Аустрија с Русијом поведе рат 1780. године против Турака вероваху да ће и њима доћи ослобођење. Но, и овога пута нада их изневери. Граница између Турске и Аустрије опет остаде Дунав и Сава.
Време од Свиштовског мира (1791) до устанка Карађорђевог такође је испуњено борбама с Пазван-Оглу, видинским одметником и са дахијама, управљачима београдског пашалука.
Све нас то јасно уверава да у доба ратовања и борбе, на политичком пољу, није било времена и могућности да се предузима и борба на црквеном пољу. Због тога биће разумљиво зашто Карађорђе после успеха устанка 1804. године није задуго ништа предузимао ради поправке стања у цркви.
Тада је био митрополит Грк Леонтије Ламбровић (1803-1813) као наследник митрополита Методија. Он је био на служби у двору Методија и важио је као поверљива личност митрополитова. Но у то време он је стајао добро и код дахија и удварао им се. Једном приликом опадне он митрополита Методија као да је на страни Срба, те га дахије удаве и издејствују у Цариграду да Леонтије буде постављен за митрополита. И он им је био одан. Кад је букнуо устанак за ослобођење он је, по жељи Турака, одлазио у народ и наговарао да се окане буне и измири са Турцима. Кад је устанак успео и Карађорђе ослободио готово цео београдски пашалук, њему се све чинило неверица. Али кад је настало уређивање државе и основан „совјет“, он је желео да постане председник совјета. Но, како су га сви добро познавали као личност која морално не стоји високо, то је његова кандидација одбачена. Он после приђе Карађорђу те отпоче око њега обигравати, али и овај га је добро познавао, те га се клонио. Но, он га је и трпео, нарочито после 1807. године, кад је Србији нуђен мир од стране Турака преко Цариградске патријаршије. Ти политички разлози јамачно да су и били главни повод Карађорђу да не улази у расправљање црквених питања, док не реши прво политичка питања.
Али и поред све трпељивости Карађорђа према фанариотима, морао је он на скупштини 1809. године попустити општој жељи народних војвода да се на место Грка Леонтија изабере војвода соколски, пошто Леонтије беше напустио Србију[1]. Али ако се Леонтије наскоро врати у Београд, то и преузе поново послове митрополије.
Леонтије је био митрополит у Београду све до 1813. године а тада пребеже са осталим војводама. Из Аустрије отишао у Русију и настанио се у Кишњеву, где је остао све до смрти (1830). Пред смрт исповедио се да је оклеветао митрополита Методија, због чега су га Турци убили.
Кнез Милош и фанариоти – Кнез Милош добро је познавао фанариоте владике и од првог дана своје управе гледао је да их се отресе. Кад је он подигао устанак (1815) у Београду је био митрополит Грк Дионисије II а на ужичко-ваљевској-шабачкој епархији био је Грк Данило који је живео у Ваљеву. Данило је био у служби Турака и мора да је имао много грехова на души кад није смео да дочека кнеза Милоша, већ је побегао с Турцима у Босну. Веле да кад је кнез Милош ушао у Ваљево и сазнао да је и владика побегао, рекао је: „Ко бежи од мене срећан му пут; ми треба да се помолимо Богу да и остали (фанариоти) побегну“. На место владике кнез постави архимандрита студеничког Мелентија Никшића за администратора.
У Београду је био митрополит после Леонтија Дионисија II[2] 1814. године, но кад је кнез Милош ушао у Београд и Дионисије оде с Турцима. То је дало повода кнезу Милошу да замоли патријаршију да постави Мелентија Никшића[3] за београдског митрополита (20. октобра 1815.) на место Дионисија. Али патријаршија не хтеде учинити по жељи кнеза Милоша, већ посла за београдског митрополита Грка Агатангела (1816-1826) а Мелентија постави за владику ужичко-ваљевско-шабачког. За време док је Београдска митрополија била упражњена, администрирао је Мелентије Павловић архимандрит врећевшнички (јунак са Љубића).
Ово међувреме, док нису дошли нови митрополити Грци, искористио је кнез Милош те је 18. фебруара 1816. године донео уредбу „из канцеларије Народа Сербскога“ по којој је одређена такса коју имају право наплаћивати владике[4].
Кнез Милош је нерадо гледао на то да владике или њихови димничари иду по селима и скупљају приходе, те је издао наредбу да владике не иду да сами скупљају димницу, већ су им прво скупљали димницу свештеници, после кнезови (1820) и напослетку давано им је одсеком из државне касе (1822). Разлог за ово био је чисто политички. Грци су увек били више наклоњени Турцима, те није било пробитачно да они одлазе у народ и сазнају за расположење народно, као и за покрете народне.
Да би, пак, ограничио самовољу владика, јер они беху сами и управна и извршна власт у цркви, то на скупштини 1822. године оснује конзисторију у Крагујевцу, где је седео један архимандрит и један кнез из народа. Они су судили брачне парнице и мање свештеничке кривице, а за веће питали су митрополита у Београду. Но 1825. године конзисторија би укинута и сви послови пређоше на кнежеву канцеларију.
Свим овим мерама кнез Милош није успео да Српска црква дође до аутономије, али је доста успео да заштити народ и свештенство од злоупотреба фанариота. Но, он није престајао свим силама да ради на томе да напоредно са државном аутономијом добије и црквену аутономију.
Црквена аутономија – Главни циљ кнеза Милоша био је да се ослободи владика фанариота и њихових службеника који су редовно бивали Грци или Цинцари. Разлог је био чисто политички а донекле и национални. У том циљу он је још 1815. године молио патријаршију да постави за митрополита београдског архимандрита студеничког Мелентија Никшића. Но, као што смо казали, патријарх није хтео да постави Мелентија за митрополита београдског, већ га је поставио за владику шабачког. Али Мелентије се показао незахвалан кнезу. Већ идуће године он образова заверу, да сам узме власт у своје руке и да влада у Србији, као што владају владике у Црној Гори. Но, кнез Милош је за времена открио планове Мелентијеве те посла Марка Штитарца који га је убио (15. јуна 1816). На место Мелентија патријаршија је послала Грка – Герасима Доминика, који је остао у Шапцу све до 1830. године.
Поступак Мелентија Никшића расхладио је мало кнеза Милоша, те се за прилично дуго време не одушевљава довођењем Срба на високе црквене положаје. Али, с друге стране, кнез Милош није се никако могао измирити са тим да владике Грци и њихови димничари, опет Грци и Цинцари, иду по нахијама ради скупљања димнице, те га је то нагнало, као што смо напред казали, да на децембарској скупштини 1822. године у Крагујевцу уреди питање владичанских права на приходе, давши им систематску плату 18.000 гроша годишње, а београдском митрополиту још и 2000 гроша додатка (грош је онда вредио 120 златних франака), поред тога и право да наплаћују за рукоположење, синђелију, антиминис, освећење цркве итд. Њихово, пак, право самовољног управљања црквом као и казне свештеничке, разводи бракова, беше ограничено оснивањем конзисторије.
Питање дуга српских епархија Цариградској патријаршији решено је на истој скупштини на тај начин што је држава примила на себе дуг српских епархија, с тим да га исплати како се с њом погоди.
Кад владикама би саопштено ово скупштинско решење, они изразише своје незадовољство и затражише да им се да отпуст из Србије. Кнез им не хтеде дати отпуст, јер је знао да ће отићи у Цариград и правити интриге, него их стави под строг надзор. Владике се ломише пуна два месеца и најзад пристадоше.[5]
Кнез Милош је идуће 1823. године ступио у преговоре с патријаршијом о исплати дуга српских епархија и исплатио га 1826. године.[6]
У то време десили су се извесни политички догађаји који су ишли на руку кнезу Милошу како за добијање државне тако и црквене аутономије. Наиме, децембра 1825. године беше дошао у Русији на престо цар Никола I који већ у марту 1826. године преда Порти ултиматум у коме је тражено да се и српско питање уреди према Букурештанском уговору (1813). Као последица тога дошла је Акерманска конвенција (септембра 1826.) којом се Порта обавезала да за годину и по дана уреди српске ствари.
Но, Порта није испунила своје обавезе ни према Русији, ни према Србији, те је дошло до рата измећу Руса и Турака 1828. године који је завршио Једренским миром (2. септембар 1829), где се Турска обавезала да испуни одредбе Акерманске конвенције према Србији. Одмах после Једренскога мира руски посланик у Цариграду настојао је на томе да се Србима даде хатишериф који је прочитан у Београду 30. новембра 1830. године. По њему је Србија призната за аутономну кнежевину. Тим хатишерифом добила је и Српска црква право на своју аутономију.
За то време десиле су се ове промене у београдској митрополији: Митрополит Агатангел био је премештен за халкидонског митрополита (1825) а на његово место дошао је Кирило (1826) који је умро 1827. године. На место Кирила дошао је исте године Грк Антим (до 21. октобра 1831. године) који је предао управу Мелентију Павловићу.
По сили хатишерифа, патријарх цариградски Констанције (1830-1834) поручи кнезу да у договору с народом изаберу најдостојнију личност за митрополита и упуте га у Цариград ради хиронтисања. Избор је пао на архимандрита манастира Враћевшнице Мелентија Павловића, који се прославио својим јунаштвом. Почетком јула 1831. године он крене у Цариград у пратњи Нићифора Максимовића архимандрита манастира Сретења. Мелентије је понео собом нацрт уговора о аутономији који је требао да склопи са патријаршијом. Он је хиротонисан за митрополита београдског 18. јула 1831. године, а сутрадан он са још два грчка епископа хиротонишу архимандрита Нићифора за епископа ужичког. Кад су се њих двојица вратили у Србију, хиротонисали су са Антимом (дотадањим београдским митрополитом) архимандрита студеничког Герасима Ђорђевића за пожаревачког епископа (13. октобра 1831). Антим после тога оде из Србије на острво Андрос. Кад нови митрополит Мелентије прими управу, он по споразуму са кнезом направи овакав распоред: Мелентије остаде у Београду, Нићифор оде у Чачак на обновљену Жичку епархију а Герасим, место Пожаревца, оде у Шабац; Пожаревац потпаде под Београд.
На тај начин Српска црква постала је аутономна. Уговор о томе потписан је јануара 1832. године. Њено право састојало се у праву избора епископа без ограничења, али избор новога митрополита кнез и народ морају јавити патријарху, а патријарх шаље своје писмено одобрење да се у Србији изврши рукоположење. За сваки нови избор митрополита шаље се патријарху на дар 300 дуката. Сем тога Србија плаћа патријаршији годишњи данак за београдску епархију 3000 гроша и за ужичку епархију 3000 гроша. Овај је уговор допуњен 17. јула 1836. године кад су Србији присаједињени и оних 6 округа. Тада је исплаћен дуг на епархије 110.630 гроша и још годишњи данак 3000 гроша. Свега је плаћан убудуће данак патријаршији 9.000 гроша.
Српска црква до проглашавања аутокефалности 1878. године – Главна жеља и кнеза и народа била је у томе да се ослободе једном Грка фанариота који су за непуних 70 година своје управе у Србији оставили најгоре успомене као посве недостојни не само као апостоли и следбеници Христове науке, него и као људи. Њихова незасита грамзивост за новцем, њихово удварање и шпијунажа Турцима своје рођене пастве која их је хранила, и од које су они живели, дозлогрдила је српском народу а нарочито свештенству. Према томе, биће потпуно разумљиво колика је радост била кад су Срби добили митрополита Мелентија и епископа Нићифора из Цариграда, народ их је одушевљено дочекивао, где год су пролазили; а и сам кнез Милош приредио им је свечан дочек.
Мелентије је сада имао главни задатак да уреди Српску цркву и заведе примерну администрацију. У том циљу он је прикупио око себе неколико људи и почео спремати „Црквени устав“. Али он не би дуга века, ускоро се разболе и умре (11. јуна 1833).
Кратко време управе Мелентијеве било је довољно кнезу Милошу да увиди да за митрополита не треба да човек буде јунак и да се одликовао ратовима, већ да буде учен и спреман за свој посао. Због тога по смрти Мелентијевој кнез Милош не хтеде више бирати митрополита из средине српских калуђера и свештеника који су се одликовали јунаштвом на бојном пољу, већ се обрати митрополиту Стевану Стратимировићу у Карловцима да му пошаље једно спремно лице које би било достојно за митрополита. Митрополит Стратимировић му отпоручи да би незгодно било слати лице из Карловца које не познаје тамошње прилике и коме би требало неколико година док се упозна са новом средином, већ му рече да је боље узети неког који је већ тамо и који се већ упознао са свим околностима. Таквих људи „из прека“ у то доба било је више, али се митрополит задржао на Павлу Јовановићу, бившем професору богословије у Карловцима, који је био писар код митрополита Мелентија у Београду и у канцеларији Народног суда у Крагујевцу. Кад кнез Милош прими то писмо позове Павла к себи, али Павле не хте дуго да се калуђери. Напослетку кнез Милош навали на њега и он пристане. У калуђерству добије име Петар и као митрополит био је 1833-1859. године.
Он је рукоположен у Цариграду, мада је Српска црква имала право да сама посвећује себи митрополита. Мисли се да је то због тога што је он узет из мирског реда и веома брзо прошао све чинове калуђерске (за 15 дана), па да не би било замерке.
Чим је дошао за митрополита, одмах је отпочео да уређује Српску цркву по угледу на Карловачку митрополију. Како је у то време Србија добила и шест нових округа, то он одмах оснује у Зајечару нову епископију за Тимочку крајину.[7] После тога настане да се уреде протопрезвитерати, намесништва и регулишу парохије. Затим уведе протоколе рођених, венчаних и умрлих. Уредио је епархије и завео конзисторије (духовне судове), а над свима конзисторијама Апелаторијску конзисторију (Велики духовни суд). Исто тако уредио је архијерејски сабор као врховну духовну власт у целој митрополији.
После тог чисто административног рада, поклонио је врло много пажње свештенству. Оно је у доба Турака било запуштено и занемарено. О његовој спреми и образовању нико се није бринуо. Грци владике посвећивали су сваког ко се јави и ко добро плати. Због тога митрополит Петар одмах преузе све, и што се за онај мах могло, да оснује клерикално училиште (богословију). Те 1836. године би основана прва богословија. За професоре узео је врло спремне људе из Прека, а доцније доведе и два Руса ради потпуније наставе. Колико је он полагао на спрему код свештенства види се по томе, што је ускоро почео слати даровите богослове у Русију ради продужења студија. Тада је послан и Милоје Јовановић (1846. године) потоњи митрополит Михајло.
Исто тако старао се да свака црква а нарочито манастири буду уређени и да се у њима врши богослужење (правило); нарочито је полагао на достојанствено богослужење и лепо „пјеније“. За углед је узео карловачко пјеније које је завео у богословији. Настојао је да се свака црква и манастир снабде потребним књигама које су добављане из Русије, а неке је штампао у Београду. Ограничио је 1847-8. године манастирска и црквена имања, што је много припомогло сређивању имовинских односа цркава и манастира.
Као старешина био је строг према свакоме, те је успео да заведе одличан ред и дисциплину међу свештенством. Према неуредним употребљавао је чак и физичке казне (хапшење па каткад и батине).
Из тога се већ може видети да је Српска црква била оживела и пошла добрим путем.
Али стицај политичких прилика учинио је те се и митрополит Петар умешао у политику. Он се још доста резервисано држао кад је кнез Милош абдицирао 1830. године, исто тако кад је дошао кнез Михајло, али се много био приближио кнезу Александру Карађорђевићу и кад је овај напустио престо 1858. године и он пређе са њим у Аустрију. Ту је преседео извесно време очекујући гласове из Србије, па кад дознаде да кнез Милош не коље и не убија своје супарнике, како се претпостављало, то се многи вратише, па се вратио и митрополит Петар. Он оде кнезу Милошу, овај га хладно прими и препоручи му да послужи српскоме народу преко Саве и Дунава где се налазио годину дана. Митрополит Петар видећи како ствар стоји, врати се у Карловце и прими се за епископа Горњо-карловачке епархије.
Сад је требало бирати новог митрополита; администратор је био владика шабачки Михајло. Он на опомене са разних страна изјави да треба сачекати писмени извештај Петров да напушта Београд и да се примио за горњо-карловачког архијереја. Тај извештај стигао је у Крагујевац 19. јула 1859. године где је била Народна скупштина и где су се находили сви архијереји. Сад већ није било никакве препреке за избор новог митрополита. Због тога избор буде одређен 25. јула и на сабору буде изабран за митрополита, шабачки епископ, Михајло, (1859-1898). Кнез потврди избор и одмах буде послан гласник у Цариград са даром за патријарха, те и он пошаље своју грамату 9. августа 1859. године. На тај начин митрополитску столицу заузе митрополит Михајло (Јовановић).
Он је углавном наставио дело митрополита Петра старајући се да поправи и допуни законодавство, школе, свештеничко стање итд.
Главни његов рад јесте закон о црквеним властима од 1862. године. Њиме је извршена поправка у уређењу епархијских конзисторија, апелаторијске конзисторије, архијерејског сабора и друго.
Исто тако преуредио је и Београдску богословију законом од 27. септембра 1863. године установивши да се као претходна спрема за ступање у богословију сматра четири разреда гимназије, а богословија да траје четири године.
Старао се за усавршавање свештенства и ван школе, у којем циљу и сам је написао много књига намењених свештенству а нарочито беседа на празничне и недељне дане. За његово време поникли су први богословски листови „Сион“, „Православље“, „Хришћански Весник“ и други. Од њега је и кренула српска богословска књижевност у Србији.
Крајем седме и почетком осме деценије почиње се код нас јављати атеистичка књижевност у познатом покрету под именом социјализам, на челу кога бејаше Светозар Марковић. Митрополит Михајло и по овој ствари бејаше предузео неке мере, али оне се у току времена показаше као недовољне, те атеизам и мимо социјализма узе врло велике размере.
Митрополит Михајло важио је као најспремнији човек у богословској струци свога доба, он је био ауторитет коме су се сви клањали. Тај свој чисто научни ауторитет допуњавао је својим побожним и строго моралним животом и скруполозним поштењем. Таквим животом и радом прочуо се и у иностранству, а нарочито у Русији. За време српско-турских ратова 1876-1878. године у Русији су скупљени милиони рубаља и све је то слато само митрополиту Михајлу да по свом нахођењу поступи. И очевици веле да за себе ниједну пару није задржао, нити на то чак и помислио.
Као што је познато 1876. године 20. јуна Србија је објавила рат Турској поводом Невесињске буне. Тај рат није имао успеха и Срби су се повукли испред надмоћнијег непријатеља. Али њега је узела Русија као повод те је сама објавила рат Турској. Главни отпор Турци су дали код Плевне. После победе код Плевне, Руси су прешли у Источну Румелију и Тракију, пробили Чаталну и дошли под сами Цариград – Сан Стефан. На интервенцију Енглеске рат је обустављен и направљен мир познат под именом Сан-стефански. Он је доцније био коригован у Берлину на познатом Берлинском конгресу 1878. године, Србија је по томе миру постала независна кнежевина.
Као природна последица наше политичке независности дошла је и црквена независност – аутокефалност.
Од аутокефалности до другог обновљења Пећке патријаршије – Као што смо напред казали, аутокефалност је дошла као последица политичке самосталности, јер се по канонима православне цркве права појединих цркава као и границе подешавају према политичким границама. Аутокефалност је проглашена граматом Цариградске патријаршије октобра 1879. године. Аутокефалност се састојала стварно у томе што убудуће митрополит београдски није био више дужан спомињати на служби име цариградског патријарха, већ општу фразу: да помене Господ Бог све православне, патријархе, архиепископе, митрополите и епископе. Сем тога и у томе што се патријаршији није више плаћао порез и дар, о чему смо напред говорили. Исто тако, приликом избора новог митрополита није се морало чекати на патријаршијску грамату ради увођења новог митрополита у дужност.
Као што се из овога види, све су ово више-мање формалности, и да је добијање аутономије од 1832. године било много важније за саму цркву. Но, мада је требало очекивати после проглашавања аутокефалности много интензивнији рад на чисто црквеном пољу, десило се обрнуто да су сада настале буре и трзавице, које су деценијама реметиле нормални ток црквеног живота. Наиме, митрополит Михајло играо је и веома важну политичку улогу. Он је припадао русофилској, тада либералној партији. Па како је Русија, стварајући велику Бугарску на рачун Србије, Сан-стефанским уговором прихватила исти посао и на Берлинском конгресу и потпуно напустила Србију и кнеза Милана, то се Србија морала обратити Аустрији за помоћ, да јој се признају права у рату стечена. То је послужило као повод кнезу Милану те је напустио политику наслона на Русију и прихватио политику наслона на Аустро-Угарску. Нова влада није са симпатијама гледала на личности које су и даље остале безусловни русофили, па према томе и на митрополита Михајла. Године 1881. нова скупштина донесе и закон о таксама, по коме свако рукоположено лице морало је плаћати таксу држави на декрету за чин који добија. Овај закон био је донет без споразума са митрополитом и архијерејским сабором, те како је то била новина за оно време, митрополит Михајло као и сви архијереји схватише то као симонију (куповање црквених чинова за новац) и не хтедоше примити га. Услед тога настаде борба између „Архијерејског сабора“ и „Владе“, те митрополит поднесе оставку на свој положај (18. октобра 1881.) Митрополит Михајло оде из земље, прво у Бугарску па потом у Русију. До априла 1883. године администрирао је епископ Мојсије[8].
За новога митрополита беше изабран Теодосије Мраовић (23. марта 1883) професор богословије у пензији који би рукоположен у Карловцима (27. марта 1883); за нишког епископа би постављен архимандрит Нестор 6. априла 1883. године; он умре 19. марта 1884. године а на његово место би изабран Димитрије (30. октобра 1884. године) потоњи патријарх; за жичког – архимандрит Корнелије од 6. априла 1883. године до априла 1886. године када је пензионисан а на његово место постављен Никанор ректор богословије (4. маја 1886); епархије тимочка и шабачка биле су укинуте.
Нова јерархија наставила је рад по старим законима и по старом уређењу. Како се у то време бејаше веома развио атеизам који је врло ревносно ширио Васа Пелагић код простијег света, и кабинетски научници код интелигенције, то би покренуто питање о јачој спреми свештенства. У том циљу донет је нов закон о богословији (31. октобра 1886. године) и би доведен за ректора у Београдску богословију архимандрит Никодим Милаш, један од најспремнијих богослова свога времена. Он одмах истаче потребу класичног образовања будућег свештенства. Али његов програм наиђе на велику опозицију и код професора богословије и код извесних црквених представника, те отпоче једна борба која се заврши повлачењем архимандрита Никодима Милаша.
Нова јерархија услед бурних политичких догађаја (Зајечарска буна, Српско-бугарски рат 1885. године нови устав од 1888. године и абдикације краља Милана) није имала могућности да се преда неком плодном раду на црквеном пољу, већ се ограничила на отправљање текућих послова. Но, кад краљ Милан абдицира 22. фебруара 1889. године у корист свога малолетног сина краља Александра Обреновића, аустро-филска (напредна партија) уступи место русофилској (либералној и радикалној); услед тога вратише се у земљу многи политички људи који беху емигрирали, и са њима митрополит Михајло 28. маја 1889. године. Дотадашња јерархија одмах поднесе оставку и повуче се, а митрополит Михајло преузме ранији положај.[9]
За ово време донет је нов закон о црквеним властима (1890); за ступање у богословију сада се тражило шест разреда гимназије; слати су млади богослови у Русију ради усавршавања итд.
Митрополита Михајла наследио је епископ нишки Инокентије (1888-1905) а овога митрополит Димитрије који је приликом проглашавања патријаршије изабран за првог патријарха.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. То је било 1809. године кад је погинуо Стеван Синђелић и Турци су били заузели целу десну обалу Мораве од Ниша до Пожаревца и прешли на леву обалу. Тада је избегло мноштво народа из окупираних градова, а митрополит Леонтије и руски агент Родофиникин пребегоше у Аустрију из страха, па оданде одоше у Букурешт, у руски главни стан. Срећом, Руси пређоше Дунав почетком августа 1809. године те Турци повукоше војску и тако не дође до катастрофе. У Србији се задуго није знало куд се део митрополит Леонтије, и тек 1811. године кад су ствари добро пошле, и турци очистили Србију, Леонтије се врати. За време тог његовог одсуства Срби су били изабрали за митрополита Милентија Стефановића, који је само администрирао, али није био произведен у чин.
  2. Он је био нишки свештеник поп Дина, Грк служио је Хуршид паши као тумач и Хуршид га је послао о свом трошку у Цариград да га патријарх завладичи.
  3. Он се тада налазио у Цариграду са депутацијом коју је кнез Милош био упутио у септембру 1815. године.
  4. Приходи владичански углавноме били су: димница – свака кућа (димњак) по 12 пара; мирија – сваки свештеник по 4 паре од куће у својој парохији; свака црква – 10 гроша годишње; сваки манастир – 25 гроша годишње; печат за венчање по 2 гроша; свако село – 5 гроша; синђелија 100 гроша; казне свештеничке (кесим) итд. Види опширније Наша реалност и питање о уређењу свештеничког стања – Библиотека религиозно-морална питања књ. 22 и 23.
  5. Као разлог што су се ипак решили да пристану, мисли се да је био тај што је у то време био грчки устанак у који је била умешана и патријаршија, па нису били сигурни да ће Турци бити на њиховој страни.
  6. Дуг је износио 137.000 гроша и то београдске епархије 80.000 и шабачке 57.000 гроша. Ту суму био је послао патријаршији. Али кад патријаршија виде да кнез хоће да исплати, покаја се и затражи 200.000 гроша. Кнез се није много предомишљао, да би се само ослободио мешања у српске ствари, исплати свих 200.000 гроша и добије признаницу 1826. године.
  7. Тимочка епископија установљена је 1834. године са столицом у Зајечару, па је доцније столица пренета у Неготин; године 1886. била је укинута и 1890. обновљена са столицом у Зајечару.
  8. Он је био првобитно епископ шабачки, па је због неких рачунских ствари што је учинио као старешина манастира Драча, био оптужен због чега је морао бити пензионисан 19. октобра 1874. године. Враћен је у дејство 10. јуна 1880. године и постављен за епископа неготинског. Кад је био уклоњен митрополит Михајло 18. октобра 1881. године постављен је Мојсије за администратора. Као администратор био је много самовољан и чинио је канонске грешке због чега прекинуше везу са њим Виктор – нишки, Јероним – шабачки и Вићентије – ужички. Кад је вршен избор новог митрополита сазнавши да је кандидат архимандрит Теодосије Мраовић а не он, није хтео присуствовати у изборном сабору те је указом од 6. априла 1883. године разрешен. Његова епархија (неготинска) остаде удова те у октобру 1886. године би укинута у интересу штедње.
  9. За нишког епископа отишао је епископ Јероним раније шабачки пошто је шабачка епархија била укинута, нишки Виктор и ужички Вићентије били су умрли, те за жичког епископа буде изабран архимандрит Сава Дечанац.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *