ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
Последњи патријарси пред првим укидањем патријаршије
Међу последње патријархе, уколико се данас о њима зна, били су Кирил, Никон, Никодим и Арсеније ИИ. Кирилје био за време Стевана Лазаревића и помиње се као патријарх који је осветио манастир Манасију кад је била готова. Кирила је наследио Никон,који је живео стално у Београду, престоници Стевана Лазаревића. Он га је и сахранио. Помени о њему налази се између 1420. и 1431. По његовој препоруци Константин Граматик написао је биографију Деспота Стевана.
После Никона помиње се Никодими то између 1443. до 1453. Не зна се тачно да ли је био непосредни наследник Никанов, али зна се да је живео у Смедереву, у престоници Ђурђа Бранковића.
Последњи патријарх био је Арсеније ИИ(до 1462). За време његово предало се Смедерево 1459. и Турци постали господари Србије. Они су одмах ударили тежак харач на патријаршију и епископије, те, док је био жив Арсеније, још се и надали да ће харач добити, али кад Арсенија умре (1462) Мухамед ИИ укиде Пећку патријаршију и подвргну је, под Охридску архиепископију. Што је то учинио, објашњава се тиме што је Охрид много раније био пао Турцима у руке и кад би Турци освојили коју пећку епархију на југу Србије, они би је одмах подвргли под Охрид. Како су пећки патријарси били напустили Пећ бежећи од Турака и резидирали прво у Жичи, после у Београду и Смедереву то су и, освојене од Турака, епархије поступно и биле потчињаване Охриду, тако да се охридски архиепископ још за живота Ђурђа Бранковића потписивао патријарх српски, бугарски и северних страна (влашко-молдавских).
На тај начин други период завршава се пропашћу српске државе и губитком црквене самосталности.
