НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Наследници Светог Саве
 
Као оно у науци и у уметности што има људи који делима својим одреде правац мисли и рада људског за стотину и више година, тако исто и у црквеном и политичком животу има људи који окрену правац живота целих поколења за стотину и више година. Један од таквих у нашој црквеној историји био је неоспорно Свети Сава. И он је у религиозном животу одабрао Православље са словенским језиком и у том правцу упутио своје следбенике који ништа друго нису имали да раде, до да греде одређеним им путем. И они су тако и радили. Народ је већ био прешао у хришћанство, али то хришћанство требало је улити у душу и срце народа, да га он осети као нешто добро, као нешто благо, као светињу божју, као благодат. Тим се путем и ишло. И као оно што су раније испосници својим поукама, а још више својим узвишеним животом, у I периоду, успели да задобију душе незнабожаца за веру хришћанску, исто су тако сада свештеници неговали кроз цркве и манастире, хришћанске религиозне и моралне идеале, да је народ, прост народ, ту веру примио душом и срцем, те јој се поклонио и она је постала светиња његова и правило живота.
Црква је у односу према држави спремила и однеговала многобројна поколења поштених и оданих синова који су са пуно идеализма, са пуно љубави и пожртвовања помогли владаоцима у стварању државе. Све је то помогло те тај период времена јавља се као најсветлији у историји народној.
Многима пада у очи што у делима наследника Светог Саве нема никакве радње, биографи њихови само бележе њихову побожност и личне врлине. Но, сви су ти претходни послови свршени у I периоду, а њих је завршио Свети Сава. Њима је остало само да следују стопама Светог Саве, те да уче народ вери и моралу и претходе му примером у тим врлинама. Што нема радње ствар је потпуно разумљива. Са римокатолицизмом питање је било решено, са богумилима исто тако. Нове се секте нису појављивале, јер је народ био задовољан својом вером. Исто тако свештеници се нису мешали у државне послове, као што је био случај на западу, те није било прилике за сукобе. Између државе и цркве владала је хармонија.
Због свега тога ми у овом периоду до проглашавања патријаршије немамо догађаје, али имамо миран и тихи црквено-културни рад, који се огледа у јакој књижевности, у раду на уметности, у подизању задужбина итд.
Па и саме промене личности теку правилно. Ту није било борбе и збацивања; није било коначних и неконачних архијереја, већ је сваки радио неуморно до смрти, прожет дужношћу хришћанском о раду до самопожртвовања и кад би једнога смрт спречила, његов посао настављао би његов наследник.
Арсеније Сремац – Био је игуман манастира Жиче, те кад је Сава први пут путовао у света места оставио га беше себи за заступника. Кад се Сава вратио нашао је све у реду и по вољи урађено, те кад се беше решио да иде по други пут у света места, скупи сабор на коме Арсеније би и изабран за архиепископа под именом Арсеније I. Одликовао се примерним животом и неуморним радом као и великом љубављу према народу своме. За време његово ударили су Татари на Србију у повратку из Далмације и Босне 1242. Мало доцније Бугари и Кумани (1253) дођоше чак до Лима, то принуди Арсенија да премести столицу са периферије у центар државе. Као најподесније место изабрао је Пећ у коме је био манастир Светог Спаса.[1]
Арсеније је управљао Српском црквом, тридесет година све до 1263. када је тешко оболео, те је управа била поверена Сави II. Арсеније је умро 28. октобра 1267. године.
Наследници Арсенијеви – Арсенија је, као тешко оболелог, замењивао Сава II и после смрти сабор изабере за архиепископа Саву II (1264-1271). Он је био син Првовенчанога (Предислав) и у свему је следовао примеру Светог Саве. Био је игуман манастира Хиландара, путовао је по светим местима, радио је неуморно на утврђивању вере хришћанске. Умро је 8. фебруара 1271. године.
Данило I наследник Саве II управљао је само годину дана од 1271-1272. године.
Јанићије I (1272-1276) игуман хиландарски био је много одан краљу Урошу, те кад је Драгутин збацио Уроша, повукао се и Јанићије 1276. Преминуо је у пролеће 1279. године.
До смрти Јанићија Драгутин није хтео попуњавати упражњену столицу, али кад он умре замени га Јевстатије I (1279 до 1286). Био је игуман хиландарски родом из Будимља. Преместио архиепископију у Жичу где је и умро 1286. Јевстатија је заменио Јаков (1286-1292), овога Јевстатије II (1292-1309). Он је уредио у новоосвојеним земљама краља Милутина седам нових епархија. По смрти његовој дође на управу Сава III (1309-1316).
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Од тога доба Пећ је углавном и остао столица српских архиепископа а доцније и патријарха. Мада је архиепископ Јевстатије 1285. био преместио понова у Жичу, но већ 1291. мораде бити опет премештена у Пећ због напада видинског Шишмана и Татара. Жича је тада била много оштећена те је архиепископ Данило II обновио и у њој повремено становао. Но од проглашења патријаршије Пећ је једина столица све до 1382. кад први пут загрозише Турци с југа. Тада је столица пренета прво у Жичу, затим, по свој прилици у Београд, за време Стевана Лазаревића и у Смедерево за владе Ђурђа Бранковића.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *