ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Патријарх Јован
 
О управи патријарха Јована (1592-1641) на пољу црквеном такође немамо много података, али су се за његово време десили крупни политички догађаји. Први од тих догађаја био је спаљење моштију Светог Саве. Тај се догађај одиграо овако. На северозападном делу Балканског полуострва Турци су били допрли крајем XVI века до Сења, Карловца, реке Купе, близу Сиска, па до Вараждина. У Босни је тада био везир Хасан-паша, родом Херцеговац, који 1593. године по заповести из Цариграда, пође с војском да заузме Загреб. Аустријанци га дочекају код Сиска и до ноге потуку, (22. јуна 1593.) где и он сам погине. Како су Турци раније 1571. године претрпели били пораз код Лепанта, у грчком приморју, што је веома повољно одјекнуло код хришћана, то, после и овог пораза, беше поникло уверење, а и разна се пророштва беху појавила, да је скоро крај Турцима те да је дошло време да се хришћани ослободе. Срби су се у то време добро осећали, јер су своје ствари били довољно уредили. Аустрија је знала за ово па је разаслала своје људе који су наговарали Србе да се дигну против Турака. Аустрију су потпомагали и папе нарочито Климент VIII (1592-1605) који се трудио да образује велики хришћански савез противу Турака. Рачун Аустрије био је тај да изазове у Турској унутрашње буне те да је онеспособи за спољну акцију уопште као и за освету због пораза код Сиска; рачун папа, да одстране пажњу од религиозне борбе која се развијала у корист реформације. Срби су поверовали “хришћанском цару” (Рудолфу 1576-1608) и дигоше се на оружје. На челу је стајало свештенство. Вође су биле епископи. Устанак је обухватио скоро све српске земље и 1593. године српске устаничке чете прокрстарише по свима областима од Јадрана па до Софије коју такође заузеше. У Банату на челу беше вршачки владика Теодор и Сава Темишварац.
Међутим, Турска је била још веома јака, те на глас о поразу код Сиска султан Мурат II објави рат цару Рудолфу против кога крену велики везир Синан-паша, пореклом Србин, потурчењак. Синан-паша крене из Цариграда преко Влашке у Ердељ где се такође осећао покрет који угуши и исто тако успе да угуши и устанак у Банату. Владику Теодора ухвати и живог испече. Тада је много Срба избегло из Баната у Ердељ. Дошавши у Београд, Синан-паша сазнаде да је центар српских устаника на југу био манастир Милешево, где су се на гробу Светог Саве устаници заклињали и на заставама стављали с једне стране крст а с друге лик Светог Саве, нареди своме војводи Ахмед Оћуз-бегу да оде у Милешево и донесе мошти Светог Саве. Овај то учини и он нареди да се мошти спале на Врачару 27. априла 1594. године.
Устанак је био обухватио и Стару Србију, Пећ и околину где је на челу био патријарх Јован; али и овај устанак није успео, јер обећана помоћ са Запада није долазила, а народ није био спреман да издржи толику борбу против Турака. Но патријарх у овом устанку није био обухваћен од турских власти, те је остао и даље на престолу.
Али ови устаници осумњичили су Србе у очима Турака, те отпочиње сада једна очајна борба. У тој борби Турци имајући власт у рукама чине разна насиља и зулуме, Срби пак дају отпор Турцима. Како је за све ово време Турска била у рату са Аустријом, то и аустријски као и папски агенти крстарили су једнако по нашим крајевима, заваравали народ разним обећањима, те 1597. године војвода Грдан диже понова устанак који такође није имао успеха.
И католички главари из Кроје, Љеша, Скадра, Драча и других места држе скупове и решавају да се устане против Турака тражећи помоћ од Аустрије. Али и од овог покушаја није било ништа.
Најзад, после 16 година ратовања Аустрија склопи мир са Турцима на реци Житви, притоци Дунава, 1606. године и тиме престаде њено интересовање за хришћане у Турској. Сад Турци обратише сву пажњу на Србе те отпочеше страшна гоњења. Летописци су о овом записали ово “Велика несрећа постиже српску земљу, цркву и свештенство од Измаиљћана (Турака); убијства безбројна, и опустише многе свете обитељи”.
Но “притиснут јаче све на више скаче.” Срби сад у Турцима почеше гледати не само политичке господаре, већ злотворе, бездушнике, те отпоче једна тешка и очајна борба. Херцеговачки војвода Грдан опет подиже устанак 1607. године и уз тај покрет ступи и патријарх Јован надајући се да ће шпанска флота успети да зауме Драч, те да пренесе бојиште на суво. У том циљу 1608. године скупи се један збор на коме суделоваху патријарх Јован, главари из Јужне Херцеговине, Црне Горе, Задримља, Брда и изаберу савојског војводу Манојла за свога краља и позову га да дође и дигне устанак. Манојло није дошао, а и да је дошао више него сигурно да не би успео, јер на западу беху велике верске борбе те запад немађаше ни воље ни расположења да се меша у турске ствари.
Турци, пак, крваво угушиваху један устанак за другим у коме настрадаше највише Срби. Сви ови устанци јасно показаше вођама даје Турска још увек снажна држава и да може савладати сваки локални устанак, те да се ослобађање не може извршити без помоћи са стране.
Патријарха Јована ускоро налазимо у Цариграду где је и умро 14. октобра 1614. године. Један запис око његове слике сачуван у патријаршији у Пећи казује нам да му се гроб налази у Цариграду близу Јени-капије.

One Comment

  1. Стеван Драшковић

    Добар дан,
    Може ли се ово књига купити и где ?
    Поздрав
    Стеван Драшковић