НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Српска црква у Далмацији и Боки Которској
 
Из другог периода (до 1462) знамо да је православље у Далмацији и Боки било јако до оснивања Латинског Царства у Цариграду. У сваком месту у црквеном погледу биле су две партије грчка (православна) и латинска (католичка). Падом Цариграда (1204), чему су Млечићи највише допринели, ослабљена је била грчка партија, па са њоме и православље, јер је Млетачка држава подржавала римокатилицизам. Обновљена Византија под Палселагом (1261) и његовим наследницима није више била толико јака да завлада Далмацијом и њеним острвима, те је овде преовлађивала Млетачка Република и Мађарска, а са њима и римокатилицизам. Но, по свему изгледа да и православље није било уништено. Као што је православље ојачало за владе краља Драгутина у Соли (Тузла) и Усори на истоку Босне, а за владе његовог унука Стевана Котромановића у центру Босне, тако је исто, изгледа, оно ојачало на западу Босне. У Далмацији ојачало је за време владе Младена Шибића који се био оженио Јеленом, ћерком Стевана Дечанског а сестром цара Душана. Кад је Младен Шубић после 1322. године био разбијен и од краља Карла I Роберта ухваћен, управу над Младеновим земљама прихватила је била његова жена Јелена.[1] Због тога с правом се може примити традиција о постанку три православна манастира у Далмацији (Крупе из 1317. године, Крке из 1350. и Драговића из 1395. године) да су из доба, кад се православље ширило по Далмацији.
Што се тиче Боке, она је због додира са Зетом била више православна него католичка искључујући Котор. У политичком погледу она је мењала господаре, она је била под Зетом, затим под Босном, о Котор се отимао и Сандаљ Хранић а од 1420. године Котор је био под Млечићима заједно са многим градовима Далмације.
Но, насељавање православних у Далмацији у великим размерама настало је у XV веку и доцније услед најезде Турака. Тада се вршило померање народа. Хрвати и католици уопште, вођени католичким свештеницима, да би се спасли Турака, иселише се на острва и у Италију; у те запустеле земље Далмације населише се Срби из Босне и Херцеговине а у Лику и Крбаву сами Турци населише Србе после 1540. године. Знамо да је у XVI веку основана Војничка крајина (Сењ-Сисак) и да су тамо прешли ускоци којих је било чак и у Истри. На тај начин крајем XVI и почетком XVII века Бока, Далмација, Лика и Крбава, остављени од католика, бејаху засељени Србима, православним. Кад је обновљена Пећка патријаршија 1557. године Далмација је потпала под власт добро-босанског митрополита; у деловима, пак, који остадоше под Млецима, православни су потпали под власт грчког филаделфидског митрополита (од 1578. године) који је становао у Венецији.
Појединости из историје Далматинске цркве, како оног дела што је потпао под Турке, тако и оног што је потпао под Млетке, нису још поуздано расветљене. Зна се да су Турци имали у XVI веку у почетку само кнински санџак а после два клишки и лички. Према томе, у деловима што су били под Турцима православље је било слободно, али се много патило од Турака зулумћара. Далмација за све време турске управе није имала своје епископе, но је била под управом босанских митрополита, који су због тога носили у својој титули егзарх Далмације.
Из тога доба знамо за ове босанске митрополите који су управљали далматинском црквом: Варлаам, помиње се између 1566. и 1571. године. (Ово се време поклапа са чином обновљења Пећке патријаршије под Макаријем те се може сматрати, да, кад је Макарије обновио патријаршију, уредио је и црквене односе у Далмацији). После Варлаама дошао је Симеон, али се о њему ништа не зна. Симеона је наследио Гаврило, он се спомиње више пута. Сачувано је једно његово писмо у коме се потписује „митрополит босански, клишки и лички“. У летопису манастира Крке под 1578. године вели се за Гаврила да је као егзарх пећког патријарха за Далмацију поставио игумана манастира Крке за свог помоћника.
Гаврила је на катедри добро-босанској наследио митрополит Аксентије (1579-1601). Он је лично долазио у Далмацију због насртаја римских фратара. После Аксентија дошао је за митрополита Тодор (1601-1619). И он је обратио пажњу на рад римских фратара, те, како је потреба изискивала да у Далмацији свештеници буду спремнији због борбе са фратрима, то је он у манастиру Крки основао школу (1615) за спрему свештеника.
Како је било стање цркве у Далмацији доцније, за време босанских митрополита Макарија, Исаија II и Логина, нема помена, те се не зна ни како су, ни колико су они упражњавали своју власт над Далмацијом. Нађен је запис тек о Христофору (1671-1681). Ово се може тумачити ратним приликама које су владале око половине XVII века.[2] Христофор је долазио у Далмацију и обишао све цркве од Цетине и Крке до Велебита, поставио многе свештенике и бодрио народ да не клоне у вери.
Што се тиче дела Далмације који је био под Млечићима од 1578. године, он је био потчињен у црквеном погледу под филаделфијском архиепископијом са столицом у Венецији. Први је био Гаврило Севир (1559-1616). Није довољно проучено стање цркве и овог дела Далмације све до Карловачког мира. Зна се да су од 1693. године филаделфијски архиепископи имали своје викаре у Далмацији и од њих први је био епископ Василије који је пребегао из Босне. Он је становао у Голубићу близу Книна за управе архиепископа Мелентија Типалдоса (1685-1713). После Типалодоса катедра је била празна до 1762. године а после тога дошао је Григорије Фацеас (1762-1768) а за овим Софроније Кутовали (до 1790). Као викар у Далмацији после Василија био је Никодим Бусовић из Шибеника. После њега зна се за Стевана Љубибратића у манастиру Драговићу који се 1722. године морао због римске пропаганде уклонити из Далмације. Године 1751. по препоруци пећког патријарха рукоположио је добро-босански митрополит Гаврило за епископа Симеона Кончаревића који се такође због римског протеста и пропаганде морао уклонити 1753. године. За време Кутавале био је епископ Никодим Богуновић, архимандрит манастира Крке. Кад су Млеци пропали, цариградски патријарх поставио је зворничког митрополита (Герасима) за егзарха Далмације.
Стање православне цркве у Далмацији после Карловачког мира јесте у знаку унијаћења и обраћања у католицизам. Но, народ се и даље обраћао српским оближњим епископима за своје религиозне и црквене потребе и борио се против унијаћења. Ту се нарочито истакла у борби православна шибеничка општина која је давала у то време тон религиозног живота. Колика је била то јака борба с унијом види се и по томе што се сам патријарх пећки Мојсије Рајовић (1712-1724) њоме заинтересовао, те је лично долазио у Далмацију да охрабри православне у борби против уније.
Борба православних у Млетачкој, као католичкој држави, била је врло тешка, због тога што католицизам не зна ни за какву верску толеранцију. Под заштитом државне власти католици су успели да се донесе закон 1708. године да у Далмацији не може бити никакве друге вере осим католичке. На основу тог закона огласише све Србе православне за унијате. Но, како се Срби одупираху и не хтедоше примити католичке реформе ни унијатске свештенике у своје домове, то 1759. године помоћу државне власти издејствоваше да нико не може бити свештеник ко нема декрет од римокатоличког епископа. Тада православни свештеници морадоше напустити Далмацију и разићи се по Турској и Аустрији. Поводом тога православни се жалили чак Русији, те се она заузела и од 1760. године верски живот настаде нешто мало сноснији. Но, борба са унијом продужена је и даље. Године 1762. опет се заузе Русија за православне у Далмацији у циљу уређења једне православне епископије, али се томе успротиви папа Климент XIII, те се идеја напусти. Но, како је услед несносног притиска фратра стање православних било неиздржљиво, то се ови жаљаху Сенату и овај 1770. године узе опет у претрес питање о оснивању једне православне епархије. Но, и овога пута није се дошло до циља. Спор је настао око тога из које народности треба да буде тај православни епископ пошто код Срба у Далмацији беху многе избеглице из Кипра, Крита, Мореје итд. Међутим, Грци не знају ни за каквог другог црквеног старешину до само цариградског патријарха. Спор је био и око резиденције. По плану то је требао бити манастир Крупа, али било је и противног мишљења. Извесне тешкоће је представљало и питање о регулисању односа са филаделфијским митрополитом у Венецији. Што се тиче католичке јерархије, она је била одсудно противна да православни добију засебног епископа. У тим разговорима и погађањима о епископату дође и 1797. године кад Наполеон сруши Млетачку републику и она више не постоји.
Кад је Наполеон уништио Млетачку републику, Далмација је потпала под Аустрију, по Кампоформијском миру. Опет отпочеше у Далмацији римокатоличка ровења и борбе. Стање православних било је сада много горе, него и под Млечићима. Срећом 1805. године Французи заузеше Далмацију те отпоче нов живот, настаде религиозна толеранција. Како су Срби одавно желели да имају свога епископа, то им се сада и та жеља испуни. Наполеон донесе одлуку 19. септембра 1808. године да се оснује српска епископија, конзисторија и богословија. Све то би остварено 1810. године. За првог епископа беше постављен 26. марта 1810. године Венедикт Краљевић са седиштем у Шибенику, а за епископског намесника (викара) у Боки архимандрит Герасим Зелић који је и раније био. Исте године отпоче рад у Шибенику и на оснивању богословије. Срби су били веома задовољни оваквим радом Француза, али не беху срећни да ово дуже потраје. Бечки конгрес досуди Далмацију Аустрији. Намах се изменише све прилике. Аустрија одмах отпоче да ради на унијаћењу, за тај посао беше успела да задобије чак и епископа Венедикта Краљевића. Из Галиције одмах беху доведени унијатски свештеници (1819). Они отворише унијатску школу у Шибенику за спрему будућих свештеника који ће преводити православне у унију. Опет отпоче борба. Срби се жалише митрополиту Стратимировићу у Карловцима и молише за помоћ. Митрополит се заложи за ову праведну ствар, он успе прво да Далмација буде потчињена под Карловачку митрополију 1829. године а после тешких мука успе те Венедикт Краљевић, који у циљу удварања Аустрији беше занемарио православље и радио на унији, па чак и напустио резиденцију, би пензионисан а на место његово би постављен Јосиф Рајачић (1829-1834) доцнији патријарх. Он је успео да се у Шибенику оснује богословија (1833), али у борби против уније није могао да се одржи, те буде премештен у Вршац, а његов наследник епископ Пантлејмон Живковић (1834-1835) није могао да састави ни годину дана, па буде премештен за Будим.
Шибеник је остао без владике све до 1841. године а тада буде премештена столица у Задар и тек 1843. године би постављен за епископа Јеротије Мутибарић (1844-1853). За његово време била је Мађарска буна те 1849. године би проглашена верска равноправност. Тада се много хиљада унијата врати у православље. После њега дошао је за епископа Стеван Кнежевић (1853-1890). За време његово Аустрија из политичких разлога одвоји Далмацију од Карловачке митрополије и присаједини са Буковинском митрополијом под именом Буковинско-далматинска митрополија (1873).
Бока није имала епископа до 1870. године а тада на молбу Бокељаца би основана епископија са седиштем у Котору. Први епископ био је Герасим Петрановић (1870-1906), а њега је наследио епископ Кирило.
Далмација је остала под буковинским митрополитом све до ослобођења 1918. године. После епископа Кнежевића дошао је за епископа Никодим Милаш (1890-1910). После Милаша био је епископ Димитрије Бранковић (1910-1920), њега је наследио Данило Пантелић (1921-1928), а овога Максимилијан Хајдин (од 1929).
До ослобођења епископска столица била је у Задру, но како је Задар потпао под Италију то је епископска столица привремено премештена у Шибеник а по плану треба да буде у Сплиту.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Духовник кнегиње Јелене монах Руфим основао је на реци Крки манастир Крку. Пре тога био је основан манастир Крупа 1317. године од калуђера који дођоше из босанског манастира Крупе а доцније Драговић 1395. године. За владе краља Твртка I такође је подигнуто много манастира.
  2. Око половине XVI века Турци су заузели били целу Далмацију а Млечићима су били остали само ови градови: Задар, Шибеник, Трогир, Сплит, Омиш, Брач, Хвар, Корчула, Котор и Будва, и северно од Задра: Нин, Новиград, Паг и Раб. Градови су добили по неколико села као залеђа ради исхране. Кад су 1573. године Турци отели од Млечића Кипар онда су, по уговору о миру, Турци уступили 50 села око Задра и 30 око Шибеника. Кад је 1645. године букнуо рат због Крита који је трајао до 1669. Млечићи су предали Крит, али су за то добили накнаде у Далмацији: linea Nani по којој је сем Херцег Новог, Рисна, Дубровника и макарског приморја све припало Млечићима. По Карловачком миру 1699. године граница је ишла од Звониграда (на Зрмањи), на Книн, Сињ, Врговац до Читлука на Неретви. По Пожаревачком миру (1718) Млечићи су постали потпуни господари Далмације.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *