НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Арсеније III Чарнојевић
 
Патријарх Арсеније (1676-1690) живео је у доба кад су се одигравали веома крупни историјски догађаји те је и он, по сили прилика, морао учествовати у њима као вођа народни.
Он је био родом из Црне Горе (неки веле из Паштровића) и као патријарх узео презиме Црнојевић (Чарнојевић) да би био чувенији у народу, пошто су биле врло живе успомене на кнежеве из лозе Црнојевића. Како су наши патријарси још од Макарија били вође народне не само црквене, него и политичке, то и патријарх Арсеније још од самога почетка своје владавине посвећивао је сву своју пажњу политичким догађајима.
У то доба политичко стање било је овако. Кроз цео XVI и XVII век вођени су на западу велики религиозни ратови између католика и протестаната под разним називима. Услед тога Запад је био изнурен. Тај тренутак хтео је да искористи велики везир турски Кара-Мустафа, који скупи једну велику војску и пође на Беч са намером да продре даље на запад. Беч је био на великим мукама, и баш у тренутку кад се очекивао његов пад, дође му у помоћ пољски краљ Јан Собјејски и спасе га. Турци су били тада тако поражени (12. септембра 1683. године) да су нагло почели одступати, те Аустријанци убрзо заузеше Будим (1686), Мохач (1687) и дођоше до Саве и Дунава (1688). Срби, којих је било врло много у пределима преко Саве и Дунава, сви листом стадоше уз хришћанског цара Леополда I да се боре противу полумесеца (Турака). То охрабри Аустрију те њена војска пође моравском долином до Ниша, одатле удари преко Прокупља и Куршумлије те избије на Косово (Приштину) и оданде се спусти кроз Качаник на Скопље (1689) које спали.
Док се то обавило у центру Балканског полуострва, Млетачка Република 1684. године ступи у свети савез што су га првобитно сачињавали Аустрија и Пољска ради ратовања против Турака. Но она није имала овога тренутка ни довољно војске ни довољно новаца. Стога она искористи нерасположење према Турцима и ратоборност приморских српских племена а нарочито Црногораца и Брђана као и хајдучких чета, којих је увек доста било, те су се ови борили за рачун Млечића уз неку малу помоћ у оружју и храни. Изгледа да првобитно сама Млетачка Република није рачунала на већи успех, али кад ратна срећа послужи Аустрију, на мах устадоше на оружје Срби у Славонији (под Луком Ибришинићем), Лики, Крбави, Херцеговини поред Црне Горе и Брда. Тада се нарочито био истакао у Црној Гори Бајо Пивљанин који погибе на Вртијељци 1685. године. Ускоро заузеше Млечићи помоћу Срба Нови (1687). Ти успеси Млечића учинише те је патријарх Арсеније III одржавао живе везе са Млечићима заједно са црногорским митрополитом Висариониом, надајући се да ће ослобођење и доћи од Млечића, нарочито кад 1688. године дође млетачки гарнизон на Цетиње. Но то што је код Млетака ишло и сувише лагано, код Аустријанаца ишло је и сувише брзо.
Они су октобра 1689. године већ били заузели Качаник, Скопље, Пећ и Призрен. Патријарх Арсеније за све ово време помагао је Млетке, а то су Турци знали, и због тога морао се склонити од Турака у Црну Гору. Но кад Аустријанци заузеше и Пећ, генерал Пиколомини позва га да се врати и заузме свој положај, иначе ће другога поставити за патријарха. Арсеније се врати те од сада свом снагом својом помагаше Аустријанце. Преко њега Аустријанци су хтели да задобију и црногорског митрополита Висариона, али је он остао на страни Млечића.
Патријарх Арсеније одржавао је везе и са Русијом. У том циљу он је ступио у везу са влашким војводом Јованом Шербаном и цариградским патријархом у оставци Дионисијем, те су писали писма руским царевима Јовану и Петру Алексијевићу. Писма је однео у Москву архимандрит Исаије; у њима се описује бедан положај хришћана у Турској и моли се Русија да искористи ратне поразе Турске те ослободи православне хришћане у Турској. Кад се Исаија враћао из Русије ухвате га Аустријанци у граду Брашову (Ердељ), одузму му писма и спроведу га у Беч.
Као повод за ово обраћање Русима послужило је то што је Аустрија у ослобођеним крајевима од Турака одмах отпочела преводити православне у католичку веру. Па како је и Русија ступила у свети савез и заратила 1686. године против Турске, то су православни рачунали на симпатије Руса према православним, као и на добру вољу Русије да посредује против таквог поступка код Аустрије. Међутим, Аустрија није хтела да одступи од превођења у католицизам и унију нарочито у Славонији и северним крајевима, те је губила поверење код православних, а кад беху похватана 1689. године писма руског цара Аустрија сазнаде да се збиља одржавају јаке везе између православних и Русије.
Ове везе с Русијом веома су неповољно дејствовале на Беч те можда због тога, али јамачно више због потањег ратног неуспеха ослаби, за неко време њена акција превођења у католичанство.
Аустрија не би среће да задржи заузете крајеве. Велики везир Мустафа Ћуприлић успе да скупи велику војску и пође на Скопље, заузе га, проби се кроз Качаник у јануару 1690. године и дође на Косово. За српски народ, а нарочито за патријарха Арсенија, настаде ужасно стање. Срби су били компромитовани у помагању Аустрије, те би сви изгинули. Због тога се патријарх Арсеније реши да се склони испред Турака, те позва вође народа да пођу са њим. Кренуло се око 40.000 породица. Они су собом понели само оно што су сматрали као највећу драгоценост, јер су веровали да ће се брзо рат свршити и они кућама вратити. Од црквених ствари као највећу драгоценост сматрали су мошти светитељске, црквене драгоцености, књиге и друго. Ишло се долином реке Ибра, преко Новог Пазара до Карановца (Краљева), па преко Крагујевца у Београд. У Београду их дочекају Срби који су већ неколико година били под Аустријом, опишу им њихове патње и превођење у католицизам, и чак им саветују да је боље да остану под Турцима, јер им Турци не дирају у веру, а у Аустрији их неће оставити ни часа на миру. То је послужило као повод патријарху да пошаље у Беч епископа Исаију Ђаковића (18. јуна 1690.) код цара Леополда, да даде неког писменог јемства српском народу да му се неће дирати у веру и да може на миру остати у новој држави. Цар Леополд налазећи се у тешким приликама, био је вољан да изда тражену дозволу утолико пре што је у прокламацији својој од 6. априла 1690. године већ био обећао слободу вере, избор војводе и друге повластице, ако се буду борили уз Аустрију. Срби овом приликом признаду бечког ћесара за свога цара, а он призна српског војводу Јована Манастирлију и обећају да ће се уз њега верно борити против Турака. Повластица је потписана 21. августа 1690. године и њом је Србима призната црквено-народна аутономија.
Кад се владика Исаија ђаковић врати са повластицом у Београд и покаже је патријарху, овај се умири. Но тај мир трајао је врло кратко време. Са бојног поља стизале су све страшније и страшније вести. Септембра 8. предао се Турцима Ниш под часним условима да Турци поштеде животе. Међутим, Турци пропустише немачку посаду да из града изађе а Србе све до једнога посекоше. Кад се то прочуло крене се у бежанију и цело Поморавље. Тада су избегли и раванички калуђери са моштима кнеза Лазара. Турци дођоше до Београда и заузеше га. Али се не задовољише тиме, већ пређу Саву и почну надирати на север и тек код Сенте пође за руком принцу Евгенију Савојском да из разбије и потисне (1697). Сада су Турци почели одступати, те се 1699. године рат заврши Карловачким миром.
Патријарх Арсеније са Србима прво се био повукао у Фрушку Гору и тамо се настанио обновивши старе цркве и манастире. Но кад Турци заузеше Срем, онда се повуче у Барању, у Мечку планину; кад Турци пређоше у Бачку, онда се повуче у Сент Андреју.
Док се то збивало са војском Турци дошавши у Пећ опустоше потпуно патријаршију; у цркви Светог Ваведења држали су целе зиме коње. Народ који беше остао, Турци су немилосрдно убијали, палећи села, вароши, цркве и манастире убијајући и робећи све живо што су нашли. Тада су пропали и порушени Патријаршија, Милешево, Ђурђеви Стубови, Сопоћани, Студеница, Љубостиња, Раваница[1], Манасија и много других манастира. Све свете мошти беху тада уништене а драгоцености опљачкане. Једном речи у центру некадашњег српског царства завлада таква пустош да се од Турака сачувало само оно неколико људи који су се били сакрили по најскривенијим пећинама, гудурама и шумама, докле није могла турска нога достићи. У западном делу Старе Србије око Петрове Горе и данас постоји предање да је цео тај крај тако био опустио да се тек по где-где могла видети покоја усамљена колиба. У Петровом манастиру остао је био у животу само један стари калуђер и он се сваке године једанпут пео на врх горе, подизао руке к небу и овако се молио: „Боже, нека је крштено све што се родило; нека је венчано све што се узело и нека је опојано све што је умрло. Амин“. У крајевима око Пећи и Призрена Турци доведоше бескућнике мухамеданце из Албаније и ту их населише давши им куће и имања избеглих и побијених Срба.
Колико је, пак, била страшно опустела земља од беса турскога може се видети по томе што и сам велики везир Мустафа Ћуприлић видећи толику земљу пусту и без прихода за државу, издаде проглас у коме је позвао народ да се врати и објавио потпуну амнестију онима који се до одређенога рока буду вратили. Како се патријарх Арсеније не врати до 1691. године, објави да је напустио своје место те постави за пећког патријарха Калиника.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. О овој народној несрећи остао је запис Стевана Раваничанина на крају књиге Правило Светом Лазару и Ромулу у којој се вели да су калуђери из Раванице избегли и пошли за патријархом и стигли га тек у Сент Андреји. После карловачког мира повукли се право у Фрушку гору и ту обнове манастир Врдник и сместе мошти кнеза Лазара. Кад је Аустрија 1716. године понова заузела Србију, Стеван се врати у Раваницу (код Ћуприје) и нађе је пусту и порушену и у њој се легу зверови. Он настане те оправи манастир за три године и у њему остаде.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *