НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Обновљење патријаршије
 
Као што смо напред казали у преговорима са Цариградском патријаршијом 1919. и 1920. године поведена је реч о обнављању патријаршије, али ово се питање није могло узети у решавање због тог што је патријаршијска катедра била упражњена. Јер по одредби патријаршије такав један акт, указ (томос) може издати само патријарх и нико други. Међутим, патријарха није било. Али синод није био ниуколико противан обновљању патријаршије што се види по решењу да Српска црква добија шести ранг у православном свету, одмах после руске цркве (цариградски, александријски, антиохијски, јерусалимски, руски, српски и румунски патријархати).
Пошто није било никаквих препрека, то се отпочело радити на припремама око обнављања патријаршије. Кад је све било готово састао се Архијерејски сабор у Карловцима 30. августа на дан Сабора српских просветитеља и прочитана изјава чланова Светог архијерејског сабора по којој у споразуму са круном и сагласијем свете велике (цариградске) цркве аутокефална уједињена Српска православна црква подиже се на ступањ и положај патријаршије, те се тиме обнавља српска патријаршија укинута 1766. године. Одмах затим министар вера прочитао је краљев указ којим се потврђује одлука светог Архијерејског сабора о обновљењу српске патријаршије.
На основу одлуке под 23. октобром 1920. године обнародована је привремена уредба о српској патријаршији. По тој уредби на челу српске цркве стоји патријарх, уз патријарха је синод. Патријарх и синод сачињавају извршну власт (тј. управну и надзорну) а Свети архијерејски Сабор законодавну.
Истога дана 23. октобра обнародована је и уредба о избору првог српског патријарха. По тој уредби Свети архијерејски Сабор изабира три кандидата из броја архијереја и онда изборни сабор састављен од свештеника и мирјана бира лице за патријарха, кога владалац потврђује. Пошто је избор потврђен и о томе издат указ, сутрадан врши се устоличење, после чега изабрани патријарх ступа у права и дужности врховног поглавара.
Изборни сабор састао се у Београду у Саборној цркви на дан Светог краља Милутина 30. октобра. Овде треба напоменути да је Свети архијерејски сабор био мишљења да се овај први избор не врши као избор, већ да се по примеру цара Душана митрополит престонице уздигне на престо патријаршијски. Но, министарство вера стало је на гледиште да све мора ићи по закону и уредби и да се у том смислу не мора чинити одступања.
Избор је пао на београдског митрополита Димитрија. Сутрадан извршена је инсталација, после чега је нови патријарх ступио у сва права и дужности поглавара Српске цркве.
Одмах затим патријарх је нотифицирао своје ступање свима аутокефалним црквама (20. маја 1921.) и на то је стигао одговор од цариградског патријарха Мелентија IV (од 25. новембра 1921. године). Нарочито изасланство патријархово донело је собом епистолију (канонско право) којом признаје уздизање српске цркве на степен патријаршије и избор митрополита Србије за патријарха и томос (од 19. фебруара 1922. године) којим се признаје присаједињење Српској цркви епархија Старе Србије и Македоније који су по букурешком уговору од 1913. године и Нејском уговору од 1919. године (босанско-херцеговачка) припали нашој држави; исто тако признаје се аутокефална уједињена православна црква у Југославији. Свечани чин овог историјског догађаја манифестован је 20. марта 1922. године (по старом) заједничком службом патријарха и синода српског са изаслаником цариградске патријаршије Германом митрополитом амасијским. Овим чином завршено је потпуно признање српске патријаршије од стране Цариградске патријаршије.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *