НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Римокатолицизам код Срба и Хрвата
 
До 1054. хришћанска црква није била раздељена те се Цариград и Рим борили више око политичког и културног утицаја код Словена на Балкану, али 1054. тај утицај постаје и важан црквени чинилац. Римска црква била је одвајкада уређена на централистичком начелу; према томе, она представља собом не само духовно јединство у догмама и канонима, већ јединство у управи, у језику, у обичајима итд. На тај начин посебне, националне цркве она не трпи; национални језик у цркви, у ово доба, она не признаје, и националну књижевност не само што не признаје, него је чак и угушује.
Кад се појавили Ћирило и Методије сви су римски свештеници скочили против њих што употребљавају варварски – словенски језик; истина одобрили су га папе Адријан II и Јован VIII само схватајући ствар тако да је потребно послужити се тим језиком код Словена као средством док се не обрате једном у хришћанство (после непуних 300 година), а чим се обраћање изврши словенски језик има да буде замењен латинским (само тако можемо разумети да је већ папа Стеван V (885-891) био против словенског језика). Због тога су ученици Ћирила и Методија пребегли у Хрватску и почели служити службу на словенском језику. Народ је јатимице похитао словенским свештеницима. Али то није ишло у рачун Риму, те већ 925. скупља се сабор у Сплиту на коме се устаје против употребе словенског језика и после дуге дискусије донета је била одлука да се избаци словенски језик и да се привремено само ниже свештенство може њиме служити. Но већ 928. скупља се и други сабор и забрањује употребу словенског језика; свештеници не смеју носити браду, и косе, не смеју се женити итд.
У граду Нину постојала је још од раније бискупија. Њен бискуп звао се Гргур и био је борац за словенски језик. Сплитски сабор да би га лишио могућности да шири славизам укине му чак и бискупију у Нину.
На тај начин папе су успеле да истребе словенски језик ма са великом муком, јер је народ жудио за словенском службом. На сабору у Сплиту 1060. буде донето решење да се затворе све цркве у којима се служи словенски. У унутрашњости Хрватске услед те забране настану нереди. На челу незадовољника стане неки свештеник Вук, који је двапут ишао у Рим и молио папу да обустави то решење, али све је било без успеха. Краљ Петар Крешимир IV (1058-1074) из политичких разлога беше ту на страни Рима, те се и отпор угуши. Но глагољица је и поред свег угушивања остала и даље, те имамо неколико очуваних споменика.
У XI веку римска црква спустила се од Сплита до Дубровника и даље на југ и захватала Котор и Зету. У XII веку као што смо казали, кад се родио Немања, у Зети није било православног свештеника да га крсти.
Ако доведемо у везу ово стање са стањем у Македонији, где Грци беху још од 1018. преузели Охридску архиепископију и грцизирали је, Бугарска беше такође под Грцима до 1186. године, биће нам јасно зашто је сав религиозно-словенски живот био концентрисан у Рашкој и Хуму.
Како је, пак, био развијен духовни живот тога доба, до које висине долазио, доказује нам Мирослављево јеванђеље, наш најлепши споменик из средњег века.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *