НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Богумилство
 
Отпор према хришћанству појавио се и у секти познатој под именом богумилство.
Народи се тешко растају са својим старим религијама, а кад је то већ морало бити, гледају да је некако доведу у везу са новом религијом. Кад је хришћанство продрло на исток, у Персију, Манес је покушао да измири ново хришћанство са старом персијском религијом и отуда је постала манихејска јерес. У Александрији где је била развијена философија (гносос – знање), покушали су да доведу у везу хришћанство са философијом, и тако је постала гностичка јерес. Од тих двеју постале су неколико других јереси. У VII веку у Јерменској, на обалама Еуфрата, поникла је нова јерес названа по проповеднику Павлу – Павлићанска. У VI-II веку цар Константин Копроним (741-775), да би се бранио од Бугара, доведе колоније из Јерменске и насели их на граници бугарској. Те колоније донесоше собом јерес Павлићанску која се рашири код Словена, а преко њих по Италији и Француској, и позната је под именом богумилска, патаренска, бабунска, катарска итд. У Бугарској за владе цара Петра (927-969) ову је јерес разрадио, према словенским приликама, поп Јеремија, прозвавши сам себе Богумил, те је и секта по њему прозвана богумилска.
У основу учења богумилства лежи старо персијско учење о двојству. Два су основна начела добро и зло, Бог и ђаво. Бог је творац свега духовног, невидљивог, доброга; ђаво – свега материјалног, видљивог, злога. Човек треба да се одрече свега материјалног и физичког у корист духовног и идеалног. Отуда су богумили одрицали све што има везе са материјом. Изнад свега истицали су молитву и нарочито оченаш. У тајнама и обредима одбацивали су све видљиво воду, свети миро, крст, иконе. Брак су сматрали за грех те се њихови свештеници (дед и сшројници) нису женили. Од књига одбацивали су Стари завет, и признаваху само четири јеванђеља и псалме. Одрицали су црквену јерархију као и државну јерархију владалаца и сталеже. Учење не убиј, схватили су буквално, те нису хтели ићи у рат.
Такво учење било је примамљиво за прост народ, који је живео патријархално, у задругама и племенима. Ако томе додамо да су њихове молитве, поука и проповеди биле на народном језику, биће нам јасно зашто се тако нагло ширило. Сем тога, грчко хришћанство приликом крштења натурало је новокрштенима само грчка, календарска имена, међутим богомилство одбацивало је грчка и давало само словенска имена.
За државу богомилство незгодно је било што је одрицало монарха и сталеже, а нарочито својим буквалним тумачењем VI заповести не убиј. Због чега сматрали су за грех да иду у рат.
Богумилство се брзо распрострло из Бугарске по Македонији и Србији. За цара Владислава (1016-1018) мисли се да је био богумил и да су га богумили и довели на престо. У Меглену у XII веку истребио је богумиле архиепископ Иларион (†1064). Немања је увидео њихов антидржавни карактер те је скупио сабор у Расу и донео одлуку да се прогоне. Тако је и учињено. Они се делом вратили у православље, а делом пребегли у Босну Кулину бану.[1]
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Што се богумилство тако нагло ширило да је Немања утврдио на сабору да га има међу властелом и свештенством, показује да је оно било примамљиво за савременике, као и да је јака била код њега национална страна. То се види по томе што су имали јаку књижевност на народном језику у којој су биле заступљене апокрифне приче. Немања је наредио да се њихове књиге спале. Као несумњиво узима се да је та књижевност на чисто народном језику помогла израђивању српско-словенске (србуљске) рецензије.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *