НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
III. Српска црква по покрајинама
 
Српска црква под Аустријом
 
Опште напомене – Док је постојала Пећка патријаршија, Српска црква имали је свој центар око кога се савијала. Укидањем патријаршије тај је центар изгубљен за српски народ, јер Цариградска патријаршија била је непријатељски расположена не само према цркви, него и према народу. Циљ њезин као цркве није био да ублажи народу тугу и бол у тешком ропству, већ да га дотуче, да га лиши, помоћу грчке јерархије, народне свести и помоћу грчких школа националних осећања, како би га лакше јелинизирала ради оснивања грчког царства.
Према томе, Цариградска црква оваквим својим радом ставила се у службу политичких идеја Грка, те је природно изазвала гнушање српскога народа према овом антихришћанском и античовечанском раду. Услед тога отпочиње нова борба, управо отвара се нов фронт борбе, према недостојној превласти Грка на црквеном пољу. Та борба води се тихо, лагано и врло тешко. Она се простире на покрајине које су под Турцима, а границе турске у то доба биле су по Београдском миру 1739. године, на северу Дунав и Сава до ушћа Уне, а даље преко Велебита до мора.
Сви, дакле, ови крајеви потпали су под Цариградску патријаршију. Она је тамо слала владике из Цариграда увела је службени и богослужбени језик грчки; заводила је школе грчке итд. Према томе, све те покрајине немају своје националне цркве, те ни црквене историје у правом смислу те речи. Историја њихова остаје само у борби, борби за ослобођење од грчке превласти, под политичким ропством турским.
Крајеви, пак, преко Дунава и Саве били су под Аустријом. Као што знамо, патријарх Арсеније III преводећи народу у Аустрију, постарао се, те је добио повластицу, да Срби у новој постојбини могу остати у својој вери и имати народног старешину. Али то је било само кратко време, док је било ратне опасности. Чим је та опасност прешла, од Срба почели су одузимати једну по једну повластицу. Но најтеже је Србима падало то што су их на силу преводили у унију и католицизам. На тај начин и овде отпочиње једна очајна борба за очување вере и народности. Та је борба ишла дотле да кад им је била угрожена вера један део одселио се чак у Русију.
Трећа покрајина која је показала мало више живота јесте Црна Гора. До 1766. године она је била потчињена Пећи, од тога времена она је формално требало да припадне Цариграду, као и све друге епархије, али Црногорци су се отимали свом снагом да се не потчине фанариотима. И успели су. За управе владике Петра I (1784-1830) руски Свети синод признао је аутокефалност православне цркве у Црној Гори, те се тако ова покрајина спасла грчке напасти.
Ми ћемо сада прегледати црквени живот код Срба под Аустријом, пошто су они по сили повластица имали аутономију црквену са националним клиром; потом прошлост Срба у Црној Гори јер су и они дошли до аутономије и напослетку борбу Срба у Турској за црквено ослобођење.
Српска црква под Аустријом до сеобе 1690. године – Ми смо раније говорили да је Срба било преко Саве и Дунава још и пре сеобе и да их је било много чак и у X, XI, XII и XIII веку. За доказ служи нам то што је прва католичка епископија основана у Срему тек 1229. године са задатком да католичи православне. Као поузданији доказ може нам послужити и то што је наследник Светог Саве Арсеније Сремац био из Срема. Најзад и то што је цар Душан чинио репресалије против католика у својој држави као одговор Мађарима што су гонили православне у Мађарској.
Али сви би ти православни Срби ишчезли да није било прилива из Србије. Бежећи испред Турака, многи Срби из јужних крајева нису се задржавали у Србији, већ тражили сигурније место и склањали се у Мађарској (брат краљевића Марка Димитар постао жупан 1404. Арадске жупаније и Вилагоша). Но увелико Срби почеше насељавати за време Ђурђа Бранковића и нарочито после пада деспотовине 1459. године. Бежећи испред Турака Срби су насељавали погранична места у Угарској Банат, Срем, Славонију и Хрватску. Угарски краљ Матија (1458-1490) предвиђао је скори сукоб са Турцима, па је рачунао да 1471. године насели Србе на граници да му штите државу. У том циљу он је поставио и за старешину Србима унука Ђурђа Бранковића деспота Вука Бранковића – Змаја Огњеног Вука – а у Босни краља Николу Илочког. Ови су преводили народ из Турске у Угарску да би ојачали одбрамбену снагу. Ово пресељавање узело је такве размере да су почетком XVI века крајеви између Мориша и Дунава као и између Тисе и Дунава, Драве и Саве били насељени већином Србима, тако да доцнији писци те крајеве и називају Српском државом (Raczorzag). То се види и по улози коју су Срби играли после Мохачке битке кад је цар Јован Ненад Црни имао своју војску састављену искључиво од Срба – око 20.000 војника. Но турској се навали није могло одолети, они одржаше битку на Мохачу 1526. године а 1529. године појавише се пред Бечом. Ускоро се Турци раширише према Ердељу, те 1552. године заузеше Темишвар и даље а 1566. године заузеше Ђурлу, те на тај начин потпадоше под Турке и најудаљенији крајеви где су се Срби населили. На западној страни 1528. године заузели Лику и Крбаву а ускоро затим и друге крајеве те је граничарска линија ишла Сењ, Сисак, Драва према Вараждину.
За нас је потребно знати како су се држали ти Срби избеглице у верском погледу. Одмах можемо рећи да су били верни и одани вери својих отаца. После тога настаје друго питање. Како је био уређен њихов црквени живот? О томе немамо података, али највероватније да је за време деспота Стевана Високог београдски митрополит вршио архијерејску дужност (посвећивање свештеника) свима избеглим Србима и у Угарској. Кад је по смрти деспота Стевана припао Београд опет Мађарима, у Београду је остала митрополија и даље, и она је, јамачно, водила врховни црквени надзор над Србима у Мађарској. Но у извесним крајевима учињен је покушај организовања православне цркве у Мађарској. Наиме, по смрти Змај Огњеног Вука, сина Гргура-Слепог, краљ Матија доведе за деспота Ђорђа и Јована Бранковића (унуке Ђурђеве од сина Стевана Слепог); Ђорђе се ускоро закалуђерио у Купинову и добио име Максим (1495). Како је Јован умро 1502. године и за деспоте беху постављени Мађари, Максим оде у Влашку на позив војводе Радула те постаде митрополит, па кад се врати он основа српску митрополију, којој је и био на челу први пут 1507-1510, па се повуче, оде у Влашку, а други пут 1512. године на кратко време. Седиште митрополије било је у манастиру Крушедолу. Умро је 18. јануара 1516. године. После његове смрти столица српских епископа бивала је и у манастиру Хопову.
Ускоро после тога дешава се битка на Мохачу, распад Мађарске, те нема вероватноће да је било и неког рада на црквеном пољу. Али кад је обновљена Пећка патријаршија 1557. године, патријарх Макарије је организовао цркву и у овим крајевима. По подацима који су до данас пронађени од Макарија до сеобе 1690. године помињу се ове епархије: Сремска са седиштем у Крушедолу; Пожешка са седиштем у манастиру Ремети, који се доцније назива Ораховица – вараждински генералат; Марчанска са седиштем у манастиру Марчи јужно од Загреба; Будимска са седиштем у граду Будиму; Сегединска са седиштем у Сегедину, под њу је потпадала црква у Бачкој; Јенопољска која се зове и Арадска, вероватно да је мењала седиште; Темишварска са седиштем у Темишвару; Вршачка са седиштем у Вршцу; Бечкеречка са седиштем у Великом Бечкереку; Мохачка или Сигетска; Хоповска и још се спомињу: Чанадска, Ђулска, Липовска, Велико-вардарска и Јегерска за које су подаци несигурни.
Срби у Далмацији, Лици и Крбави (1528-1699. године под Турцима) потпадаху под Дабро-босанске митрополите, а они око Жумберка, Плашког, Гомирја и Поникава, под непосредну власт пећког патријарха.
О владикама ових епархија из овога доба знамо врло мало и то само за оне који су се истакли као вође народне у устанцима проти Турака као на пример владика вршачки Теодор (буна 1594), или по подацима ватиканским о онима чије је име везано за унију (Епифаније Стефановић), или о онима који су одлазили у Русију (вршачки Теодосије).
Српска црква у Аустрији за време патријарха Арсенија III – Патријарх Арсеније III као и српске избеглице вероваху задуго да ће се вратити на своја огњишта, али кад Турци пређоше Дунав и Саву изгубише и последњу наду. Кад то виде патријарх Арсеније преже да уреди Српску цркву. Као што знамо у повластици од 21. августа 1690. године цар Леополд зајемчио је Србима слободу вере и унутрашњу аутономију у верским стварима као и извесне друге повластице. Главне тачке повластице на које су Срби највише полагали биле су: признање од стране власти православним Србима старог јулијанског календара као и празновање празника по том календару; ослобођење од давања десетка католичком свештенству; питање о црквеној јурисдикцији над Србима досељеним пре 1690. године особито на хрватско-славонској граници и однос православне цркве у Аустрији према пећком патријарху. Све је ово требало уредити више због захтева католичке цркве, него ли државе, јер је католичка црква имала план да све Србе преведе прво у унију, као што је и успела у Ердељу 1697-1698. године па после у католицизам. То је добро знао патријарх Арсеније, те поче свом снагом радити на оријентацији српске цркве. И већ 4. марта 1695. године он у томе успева добивши нарочито повластицу за организацију цркве. Како су многе српске епископије већ постојале у тим крајевима, то патријарх поче радити на њиховом уређењу. Епископије које се сада помињу јесу: у Сент Андреји (будимска), Темишвару, Сегедину, Араду, Вршцу, Хопову (славонска), Сремска (Крушедол) и Мохачко-сигетска, а у Хрватској су постојале у манастиру Марчи (марчањска) те сад би установљена Карловачко-сењска и Зрнопољско-личка (4. марта 1695). Славонска (хоповска) и Сремска (карловачка) остадоше патријарху с тим да може становати у манастиру Ораховици (Славонска) или у Врднику. Но, патријарх је много путовао те је нашао за потребно да и у тим епископијама постави епископе, а сам је највише проводио времена у Бечу и Сент Андреји борећи се за поједине повластице. Треба знати да повластице које је био дао цар Леополд нису биле прошле кроз угарски земаљски сабор, те их угарске власти и угарски клир нису на пракси признавали. Исто тако није их признавао ни католички клир нарочито у Хрватској, због тога је патријарх највећи део времена и проводио у Бечу, борећи се за повластице а бавио се у Сент Андреји у манастиру Ковину на острву Чепелу, Сечују и другим већим местима. Но, као да му је највише задавала посла борба са унијом.
Кад је Аустрија после Мохачке битке (1687) сишла на Дунав и Саву почела је да уређује освојене крајеве и поставила комесаре да уводе реформе. Ти су комесари били, разуме се, католици и наклоњени католичкој цркви, али ту се одмах створише и језуити који су себи били израдили право да стичу и непокретна имања у Угарској, те језуити стадоше енергично радити на увођењу уније. Они задобише убрзо Јова Рајића, настојатеља манастира Ораховице, чији је брат Лонгин Рајић већ био епископ унијатски. Лонгин умре 1694. године те дође Петар Љубибратић као унијатски епископ Срема и Славоније. Он се настани у Пакрацу где купи кућу и у њој оснује цркву. Патријарх Арсеније имао је велику муку са овим унијатима Петром Љубибратићем (†1704) и његовим рођаком Јанићијем Љубобратићем. Народ не знајући шта је то унија а видећи да су њихови свештеници као и наши обучени и служе службу на словенском језику, поведе се за њима. Због тога је патријарх Арсеније одлазио у Славонију и Хрватску бавећи се нарочито у манастирима Лепавини и Марчи. Ту је он одвраћао народ од уније и бодрио га да остане веран православљу. Поводом рада унијата скупљен је био и сабор у Каменској (1700) од монаха и представника народних на коме је решено да иако је Петар Љубибратић Србин, не може се признати за епископа, јер га није посветио патријарх Арсеније. Са Јанићијем Љубобратићем је, пак, патријарх Арсеније рашчистио на тај начин што је купио од њега кућу, давши му што је тражио, те он оде из Пакраца у Русију. На место његово патријарх успе да постави за епископа у Пакрацу Софронија Подгоричанина (потоњег митрополита).
И у Марчанској епархији у Хрватској која није ни била под Турцима, били су још у XVI и XVII веку задобивени Срби епископи за унију тако да народ није ни знао на пример да је епископ Данило (у првој половини XVII века) био унијат. Католичка црква није презала ни од каквих средстава да народ преобрати у унију. Тако епископ марчански Гаврило Мијакић (1661-1668) кад се одупре унији био је прво бачен у тамницу у Крижевцима, ту је требао бити и отрован, али пошто је народ бодро пратио рад власти, то се ове побојаше буне, те га прво спроведоше у Грац, у тамницу, а после у Глац, у Шлеску, где је и умро. Потоњи марчански епископи (Павле Зорчић, Марко Зорчић и Исаија Поповић) били су унијати, али патријарх Арсеније успе да народ обрати православљу те епископ Исаија остаде без пастве.
Видећи његов успех у раду и оданост коју је народ показивао према њему, римокатоличка црква чинила му је сметње на сваком кораку. Тако су успели да му забране да носи титулу патријарха (1701) и само благодарећи Ракоцијевом устанку, када су царском двору затребале храбре мишице српских војника, враћено му је право на титулу патријарха. Сем тога чињене су му и сметње приликом путовања по Хрватској, нарочито по земљама које је Аустрија раније држала, јер су власти биле стале на гледиште да се привилегије односе само на новодосељене Србе а не и на оне који су се затекли пре 1690. године.
У таквим мукама и борбама патријарх је дочекао и смрт 1706. године у Бечу, где је био ради народних послова. Сахранио га у Бечу владика Исаија Ђаковић а доцније су кости његове пренете у манастир Крушедол где и данас почивају.
Карловачка митрополија до сеобе под Арсенија IV – После смрти патријарха Арсенија, по одобрењу цареву, прими управу владика јенопољски Исаија Ђаковић. Његова је прва брига била да на основу привилегија издејствује одобрење за сазив сабора ради избора новог митрополита. После многих тешкоћа би одобрено да се први сабор одржи у Крушедолу 13. октобра 1707. године. Но и овде се наишло на изигравање повластица. Римокатоличка црква која је имала јак утицај на царском двору стаде на гледиште да се царске привилегије односе само на Србе досељене 1690. године. Како је Аустрија Карловачким миром (1699) добила и земље јужно од пруге Сењ-Сисак чак до Велебита, где је патријарх основао Карловачко-сењско владичанство и Зринопољско-личко (1695), то римска црква настојаваше да се Срби из Хрватске не сједињују са онима из Срема, те владици и народним посланицима не би дозвољено да иду на сабор у Карловце. Рачун је римокатолика био у томе, да се Срби из Хрватске не сједињују са Србима из Срема и Славоније да би их лакше могли поунијатити. Но горњо-карловачки владика и поред свију забрана и претњи ипак успе да дође у Крушедол и јави се сабору. Царски комесар се противио његовом присуству, но Срби се позиваху на привилегије. Ово питање се најзад решило тиме што и Горњо-карловачка епархија би присаједињена митрополији.
Друга тешкоћа била је у томе што је народ српски у новој постојбини осећао духовно јединство са својим саплеменицима у Турској. У том циљу нову митрополију сматрао је сабор као саставни део Пећке патријаршије. Због тога јерарси су желели да одржавају духовно јединство са Пећи. Но томе се противила влада опет под утицајем римокатоличке цркве а нарочито језуита. Она је стајала на гледишту да се те везе кидају, или бар ослабе што више могу. Кад је на сабору то опажено буде израђена формула заклетве коју треба да полаже нови митрополит и ту дође одредба: „Да ће патријарха словенско-српскога и архиепископа иећког признавати за старешину…“
И тако сабор донесе своје одлуке мимо жеља царског комесара, како о сједињењу горњо-карловачког владичанства митрополији тако и о потчињењу пећком патријарху.
Том приликом би решено да митрополит српски станује у манастиру Крушедолу и да се митрополија назива „Крушедолска“.
За првог митрополита после патријарха Арсенија би изабран епископ јенопољски Исаија Ђаковић (1707-1708) кога је цар ускоро потврдио као и одлуке саборске.
Митрополит Исаија није био дуга века, он оде у Беч ради свршавања народних послова и тамо умре „на пречац“ 20. јула исте 1708. године.[1] И његови су смртни остаци пренети у манастир Крушедол.
После његове смрти, други сабор сазван је опет у Крушедолу у априлу 1710. године. За митрополита би изабран епископ пакрачки Софроније Подгоричанин (23. априла). По тексту заклетве са првог крушедолског сабора, нови митрополит требао је да положи заклетву пећком патријарху, но влада стаде на пут томе, те пећки патријарх Калиник и признаде аутокефалност српској цркви под Аустријом 18. маја 1710. године.
И Софроније није саставио ни годину дана на митрополитској столици. Он умре 7. јануара 1711. године у Карловцима где је и сахрањен.
Изборни сабор и трећи пут састаде се у Крушедолу 1713. године где би изабран за митрополита будимски епископ (25. априла) Вићентије Поповић (1713-1725).
Као што знамо из историје, 1716. године нападну Турци на Аустрију у намери да поврате земље којима су владали, и дођу до Петроварадина где их дочека принц Евгеније Савојски, потуче, и протера из Срема и Баната. Овај је рат завршен Пожаревачким миром 1718. године по коме је Аустрија добила целу Северну Србију до Западне Мораве (Бијељину, Ваљево, Чачак, Сталаћ, Параћин и Неготин).
Приликом наступања 1716. године Турци пошто заузеше Крушедол, запалише манастир и уништише мошти српских деспота који се у манастиру чуваху. Митрополит се овога пута немаше где вратити у Крушедол, већ се настани у Карловцима као месту много згоднијем због веза на Дунаву. Од тога доба до наших дана седиште митрополита остају Карловци, те се и митрополија назва Карловачка.
Кад Аустрија заузе Београд са Банатом и једним делом Влашке – Малу Влашку (римничка епископија) – Срби одрже сабор у Новом Саду (Вараждинском Шанцу) 1722. године и тражили су да се Карловачка митрополија споји са Београдско-банатском митрополијом[2]. Влада се, пак, томе одупираше. Услед тога отпочиње сада борба за спајање. Тешкоћа је главна била у томе што је Београд имао свога митрополита још из турског времена а Карловац опет свога; но кад умре карловачки митрополит Вићентије Поповић 1725. године црквени сабор изабра београдског митрополита Мојсија Петровића (1726-1730) и за карловачког 1726. године. На тај начин би извршено спајање Карловачке митрополије са Београдском. Митрополит Мојсије Петровић имао је много мука око уређења цркве у Београдској митрополији. Тога ради настојао је да обучи свештенство које је било не само полуписмено, но често и неписмено, у вођењу књига рођених, венчаних и умрлих. Затим се старао да подигне што већи број цркава које су биле од Турака порушене, те се народ молио Богу у црквама од прућа исплетених и сламом покривених. Сем тога у народу беху преотеле маха разне празноверице, те га је требало поучити и од рђавих навика одвраћати. Тога ради он је изабрао известан број свештеника који су у име његово одлазили у народ као исповедници те га поучавали.
Он је прописао свештеницима и калуђерима какво одело да носе, јер су пре тога носили одело као и сељаци.
Сем тога у то време у Карловачкој епархији беше се осетила потреба за јачом просветом. Тамошњи Срби, налазећи се под утицајем јаке западне културе, морали су ићи напред са духом времена. Они нису смели изостајати нарочито због силног утицаја уније и римокатолицизма. Свештенство је морало често да води религиозне диспуте са заштитницима уније. Међутим, православна књига и писменост беху у то време запуштени; школе нису ни постојале. Због тога митрополити, као вође народа, немајући вере у западну културу, а нарочито у римокатолицизам и унију, обратише се Русији за помоћ која у то време беше далеко измакла у просвети. Митрополит Мојсије добави из Москве професора Суворова који донесе собом неколико буквара, те би отворена у Карловцима прва основна школа 1826. године и ускоро средња школа 1731. године у којој су се спремали будући свештеници и други просветни радници. Тај језик је био словено-сербски, а у цркви напусти се старо српско-словенско читање и преоте маха руско-словенско читање. И старо певање по црквама би замењено новим певањем које је доцније прозвано карловачко.
Митрополит Мојсије Петровић није био дуга века, умро је 27. јула 1730. године.
За избор новога митрополита скупи се сабор у Карловцима 1730. године на Спасовдан те буде изабран арадски епископ Вићентије Јовановић (1730-1737). Он је наставио рад митрополита Мојсија Петровића и урадио много на просвећивању народа. Као нарочиту заслугу њему приписују рад на уређењу манастирског и монашког живота. Он је прописао 1733. године монашка правила која вреде и данас у Карловачкој митрополији. Он је уредио и школе за свештенике у Београду и Карловцима. Умро је у Београду 6. јуна 1737. године (његове кости пренете су доцније у манастир Раковац у Фрушкој гори).
Карловачка митрополија од Арсенија IV до Toleranz-Patent-а – Сеоба Срба под патријархом Арсенијем IV која је ослабила српски живаљ у старој постојбини, имала је ту добру страну што га је ојачала у новом центру -Карловачкој митрополији. Патријарх Арсеније IV није тражио никакве повластице, већ се задовољио оним што је већ постојало, мада је било место и потребе после буне капетана Пере Сегединца 1735. године за новим повластицама. Прешавши у Срем, како је митрополија смрћу Вићентијевом била упражњена, то му буде поверена управа митрополијом прво привремено, а доцније на молбу свештенства и народа буде потврђен од царице Марије Терезије 1. октобра 1741. године за архиепископа и митрополита карловачког с правом да носи и титулу патријарха.
Патријарх Арсеније управљао је Карловачком митрополијом од 1737. до 1748. године. Његова управа нема повољан одзив. Не зна се прави разлог зашто, тек он затвори школу у Карловцима, враћа Русе професоре у Русију и није наставио дело црквеног уређења које тако одушевљено беху отпочели митрополити Мојсије и Вићентије.
За његово време, услед неуспеха аустријског оружја, Турци заузеху све српске земље јужно од Саве и Дунава и Малу Влашку (римничку епископију), те се убудуће не назива Београдско-карловачка, већ само Карловачка митрополија. Под њом су и даље остале епископије у Банату Вршачка и Темишварска.
Патријарх Арсеније умро је 6. јануара 1748. године и сахрањен у Крушедолу.
После њега дошао је за митрополита епископ арадски Исаија Антоновић који је управљао од августа 1748. године до 22. јануара 1749. године. Умро је у Бечу а сахрањен у Будиму.
После Исаије изабран је на сабору 1749. године[3] Павле Ненадовић горњо-карловачки епископ (1749-1768). Он је живео у време кад Аустрија није ратовала, већ је мировала. Међутим, Аустрија је била расположена према Србима само онда кад је била у опасности и кад су јој требале српске мишице да је спасавају, а чим би прешла опасност одмах је заборављена на свеколике услуге. Аустријска политика према Србима у ово доба мира тежи томе да српске привилегије сузи, а делом готово и да их уништи. Царица Марија Терезија 1751. године издаје едикт о инкорпорацији Баната Угарској. По том указу извршено је укидање једног дела Војничке Крајине, те су Срби изгубили све раније привилегије у имовинском погледу и имали су да постану кметови-чивчије зато Мађари по том указу стадоше потискивати Србе од Тисе и Мориша на југ. Међу Србима завлада велико незадовољство утолико пре што су их насилно гонили на унију и римокатолицизам (у рескрипту Марије Терзије од 1741. године ушао је члан 46. по коме у Тројединици неће се трпети ниједна друга вера сем римокатоличке). Све то побуди народне вође Ивана Хорвата, Јована Шевића, Рајка Прерадовића и Текелију да се обрате Русији, те да им Русија одреди засебно земљиште, где ће се населити и основати „Нову Србију“. Русија им дозволи да се населе у Екатаринославској губернији и тај округ би назва „славјано-сербски“. Он је представљао собом опет војничку крајину против кримских Татара који још не беху тада протерани са Крима. Сеоба је извршена од 1751-1753. године а преселило се преко 100.000 Срба. Сеоба је требала да се настави и даље, али се томе успротивише војни кругови у Бечу, јер источна граница према Турцима остаде празна. Међутим, Срби су одвајкада важили као добри војници. На место исељених Срба населише се Румуни, те тако српски елеменат ослаби а румунски ојача.
За време митрополита Ненадовића врши се у Хрватској насилно превођење у унију. Жумберак (крај који захвата жумберачке планине) сав прелази у унију; Марчанска епископија више не постоји, манастир Марча пропао; Горњо-карловачка епископија такође под великим верским терором римокатоличких свештеника а нарочито језуита. Митрополит Ненадовић покушава да брани православље, али 1757. године добија оштру наредбу од саме царице да се ни он, ни његови епископи, нити ико од православних народних вођа, не сме одупирати ширењу уније, иначе ће их постићи најстрожије казне. Но и поред свих тих тешкоћа митрополит Ненадовић је неуморно радио на свима пољима. Он поправи грешке патријарха Арсенија IV те обнови школу за свештенике, и установи одмах 1749. године школски фонд који је доцније прозван клерикални фонд из кога се имале издржавати школе. Тај фонд је остао до наших дана.
Из његове оставштине основан је по његовој жељи 1769. године тзв. неприкосновени фонд из кога се дају плате епископима и за друге црквене потребе.
За време митрополита Ненадовића учињен је покушај да Срби дођу до једне штампарије, али су ту ствар омели католички бискупи. Због тога Срби са руском помоћу успеше да оснују штампарију у Венецији, те се за дуго време српске књиге тамо штампале.
Митрополит Павле Ненадовић умро је 15. августа 1768. године у Карловцима где је и сахрањен.
Захваљујући миру у држави власти су употребљавале згодну прилику да се што више умешају у српске унутрашње ствари на штету народних права и православне вере. Тако по смрти Ненадовића би сакупљен сабор у априлу 1769. године у Карловцима ради избора новог митрополита. Према установљеном реду и обичајима требало је прво изабрати митрополита па под његовим председништвом свршавати друге послове. Али се томе успротиви царски комесар (гроф Хадик) и захтеваше обрнуто, јер је влада имала планове да сузи раније повластице и да се што више меша у унутрашње послове. Према томе, сав рад овога сабора био је под притиском комесаровим. Ту се решавало о контроли рада црквене власти, о ограничењу митрополитских права, о уређењу епархија, о свештеничким таксама итд. Кад је сабор посвршавао све ствари, како је комесар хтео, изабран је за митрополита епископ вршачки Јован Ђорђевић (1769-1773).
На основу ових саборских одлука, царица издаде 27 септембра 1770. године једну уредбу о Карловачкој митрополији под именом Регуламент. Но она је изазвала код свештенства и народа силно незадовољство, јер су многе повластице биле окрњене. Због тога државна власт би принуђена да повуче ту уредбу, па је упути на примедбе Архијерејском Синоду. У то време умире митрополит Јован Ђорђевић 13. маја 1773. године и долази за митрополита епископ темишварски Вићентије Јовановић Видак (1774-1780). Он ускоро сазива сабор да стави примедбе на Регуламент од 1770. године. Сабор ставља примедбе, али влада не усвоји те примедбе, већ изда Други регуламент 2. јануара 1777. године који изазва још веће незадовољство, јер у њему Срби нађоше тежњу за унијаћењем, те дође и до крви. Нови регуламент је био повод те је укинута Илирска дворска депутација 2. новембра 1777. године и Срби стављени под Мађарску дворску канцеларију а граничари под Дворски ратни савет.[4]
Незадовољство против другог регуламента беше разлог те и он би повучен и издата (16. јула 1779.) нова уредба под именом Деклараторија (Rescriptum declaratorium Illyricae nationis). За граничаре текст је издат на немачком језику а за области цивилне управе на латинском језику. Основна тежња државе и у Деклараторији бејаше да сузи привилегије и потчини православну цркву што више под своју власт. У том циљу установљено је да се седнице синодске не могу држати без одобрења власти; да на њима присуствује државни комесар (по угледу на Русију – оберпрокурор); да владике не могу чинити канонске визитације без одобрења власти; преглед црквених рачуна да се врши и у присуству официра или државних чиновника; по државној потреби преглед манастира од стране државних комесара итд.
Ова деклараторија добила је своју допуну 17. јуна 1782. године у конзисторијалној системи. По њој свака епархија добила је своју конзисторију (духовни суд), а као виша власт одређена је апелаторијска конзисторија. Основна идеја проведена и кроз конзисторијалну систему јесте јак државни надзор; власт архијереја била је овом уредбом још више сужена. Конзисторијална система важила је до 1871. године.
На тај начин организација српске црквене аутономије отпочета повластицама 1690, 1691, 1695. године, објашњавана разним патентима добила је израз потпуно сређене правне организације у конзисторијалној системи.
За време митрополита Вићентија између 1771-1779. године укинуто је 12 српских манастира и од тога времена не постоје више женски манастири.
Митрополит Вићентије умро је 18. фебруара 1780. године.
За време ова два последња митрополита ширење уније не само што није престало, већ се појачало. Наиме, сад унија покушава да се шири преко школе. У том циљу власти желе да наметну римокатолички катихизис (Петра Канизија †1597.) за српске школе које је митрополит Павле Ненадовић био подигао. Томе се успротиви православно свештенство на челу са Јованом Рајићем тада најученијим човеком свога времена. Јован Рајић због тога напише православни катихизис који буде примљен Синодом 1774. године и по коме се предавала веронаука по српским школама сто година, све до 1870. године. Он је био преведен и на румунски језик те се по њему предавало и у румунским школама[5].
Аустрија је својом политиком мешања у српске ствари ишла на то да завади народ и свештенство. И то као да јој је пошло за руком нарочито од митрополита Јована Ђорђевића. Митрополити и владике под притиском власти морали су да попуштају а представници народни опазивши то, почињу их све више нападати. Услед тога између свештенства нарочито вишег и народа (вођа) отпочиње неповерење и омраза. И митрополит Вићентије као да није био поштеђен од тога. Посумњало се у чистоту његових намера што је пристао на неке реформе које је влада хтела да натури Србима. Но с друге стране, ако се узму у обзир тешке прилике и притисак, ствар се може узети тако да је он од два зла имао да бира мање. Због тога је и пристајао на извесне уступке влади као мање зло по живот народни и црквени. У том смислу многи га и правдају.
Карловачка митрополија од Toleranz-Patent-а до Мађарске буне 1848. године – Политика коју су водили цареви Леополд (1658-1705), Јосип I (1705-1711) и Карло VI (1711-1740) имала је у првом реду војничке државне циљеве те се у појединости није ни упуштала. У том смислу треба разумети и давање повластица Србима због њихових одлика у ратовима. Али ако већ за време цара Карла опажамо утицај језуита и одузимање датих повластица Србима, то за време Марије Терезије (1740-1780), кад је Аустрија деценијама била без рата, гажење датих повластица, нарочито у чисто религиозном погледу, достигло је врхунац. Римокатолички свештеници а нарочито, језуити беху господари бечког двора за владе Марије Терезије. Језуити су се још дрскије понашали и према протестантима. Све је то учинило да се насупрот мишљењу које је владало за време Марије Терезије на двору, створи друго мишљење да једна држава у којој има разних вера треба да води политику верске трпељивости према другим религијама, а не политику верског терора у корист римокатолицизма. Народи друге вере веома су осетљиви кад им се дира у веру, за државу та политика верског терора ремети мир те је треба напустити. Та нова струја после смрти Марије Терезије нашла је израза у наследнику цару Јосифу II (1780-1790). Ускоро по ступању на престо он издаје указ Toleranz-Patent (1781) којим прокламује слободу вере. То се одмах показало и на пракси. Он указом од 1781. године побољшава положај православних према католицима; 1783. године издаје наређење да се у кривичним и грађанским парницама поступа са православним свештеницима као и са римокатоличким; године 1787. православни добијају право да на својим црквама могу подизати торњеве и кубета; године 1788. да погреби могу бити слободни по обредима сваке вере[6]; 1789. године допушта да врата православних цркава могу бити окренута на главну улицу; 1790. године изједначује се у правима пред земаљским законима православно свештенство са римокатоличким итд.
За владе цара Јосифа II био је митрополит Мојсије Путник (1781-1790), раније епископ темишварски. Он је имао први да осети све благодети Toleranz-Patent-а, али и његове рђаве стране. Политика Јосифа II почивала је на другим начелима него што их је имала царица Марија Терезија. Аустрија није била национална држава, већ је имала много народности. Међу њима није било никаквог духовног јединства: разни им били језици, разне вере, разна историјска и културна прошлост. Све те разноликости требало је на неки начин ујединити. Док се крајем XVII и почетком XVIII века ратовало, на то се није помишљало, већ су даване повластице ради умирења и придобијања разних народа. За време Марије Терезије стало се на гледиште да то духовно јединство народа треба да буде проведено кроз католицизам, односно унију. Но та политика није уродила добрим плодом. Народи су у својим религијама најосетљивији и најконзервативнији. Сто година рада нису донели готово никаквих резултата а изазвали су мржњу и антипатију према владајућим круговима. Због тога Јосиф II стаде на гледиште да у држави треба прво спровести строгу централизацију, уздићи државу и државну власт над свима црквама и свима народима и уздићи владајући елеменат германски, немачки, као господарећи, а оставити свакоме слободу у погледу вере. У том смислу кроз законодавство, војску, школе и све јавне и државне установе стаде спроводити централизацију и германизацију. Како је у земљи било и сувише католичких манастира, то он многе укине у корист школа, а по школама уведе као наставни језик немачки. Кад су дошли на ред српски манастири, беше изнета формула да се неколико њих укину у корист српских школа а нарочито у корист оснивања једне уређене духовне семинарије. Митрополит Путник прихватио је у основи идеју оснивања једне уређене духовне семинарије, али није могао да прихвати идеју о укидању манастира, јер је налазио да су то једини бедеми који имају за циљ да одбијају јаке и снажне таласе уније и католицизма. Због тога је потражио друге изворе за семинарију а основао је и фонд за стипендије. Укинуто је само неколико манастира.
Кад је била реч о школама, влада је тражила да се за све школе у име јединства уведе латиница, али је митрополит успео да одбрани ћирилицу, као писмо са којим се саживео православни српски народ.
За његово време 1782. године, као што смо казали, донета је нова уредба под именом конзисторијална систем о којој смо напред говорили.
У ово време 1783. године добили су Румуни у Ердељу (Сибињска епархија) свога епископа који је у догматском погледу био потчињен карловачком митрополиту. То је исто учињено и са Буковинском (раније Радаучка) епископијом, која је деобом Пољске припала Аустрији. Он је рукоположио црногорском митрополита Петра I у Карловцима 1784. године, те се на тај начин Црногорска црква одвојила од Цариградске патријаршије као аутокефална.
Митрополит Петар 1790. године оде у Беч ради народних послова и тамо „на пречац“ умре 28. јуна. Сахрањен је у Сент-Андреји.
Њега је наследио Стеван Стратимировић (1790-1836). Он је био епископ будимски и по годинама најмлађи, али је био школован, свршио је био философију, те је уживао глас ученог човека. Изборни сабор овога пута беше се састао у Темишвару 1790. године. Тај је сабор у историји српског народа у Аустрији важан због тога што је тражио засебно земљиште (територију) за Србе (Војводину). Овога пута Срби нису успели да остваре жељу своју, али су је остварили 1848. године. Непосредна, пак, добит захтева овога сабора била је та што угарски сабор 1791. године, јамачно из страха да Срби не цепају један комад тзв. угарске историјске територије, дарова Србима грађанска права која пре тога нису имали. Тако Срби на угарској територији Toleranz-Patent-ом добише слободу вере а од угарског сабора и грађанска права, те мало дахнуше душом[7].
Митрополит Стратимировић (од 9. новембра 1790. до 23. септембра 1836.) управљао је српском црквом за време царева Леополда II (1790-1792) и Фрање I (1792-1735). За то време одиграли су се веома крупни догађаји: ту је Француска револуција, ту је Наполеон и његови ратови против Аустрије, ту је пад Наполеона и Бечки конгрес 1814. године, ту је најзад устанак под Карађорђем и пропаст 1813. године; ту је устанак под кнезом Милошем и обновљење Србије до 1836. године и у свима тим догађајима митрополит Стратимировића био је веома активан. Но, он редовно гледа на Беч и према њему подешава своје држање. Мађарима се није допао Темишварски сабор (1790) и он више не сазива сабор до своје смрти, све повике против несазивања он прећуткује или их умирује. Он пише мемоар руском цару о ослобођењу хришћана од Турака; помаже Карађорђа да дође до муниције итд.
Но, ако се тако држао у политичким стварима, патријарх Стратимировић био је енергичнији у чисто религиозним питањима. За време цара Фрање беше успела унија да обнови своју акцију против православних Срба износећи против њих политичке клевете. Наиме, услед тога што се једна група Срба била одселила у Русију још 1753. године; што су се Срби за просвету, књиге и црквене ствари обраћали Русији; што је Русија помагала акцију Срба у Србији за ослобођење итд. католици успеше да убеде двор да је спас од Срба само у томе да се преведу у унију па ће после сами напустити Москву и Русију и обратити се Риму. У том смислу имао је не једном цар Фрања разговор са митрополитом Стратимировићем и цар му је једном отворено казао држава (Аустрија) мора настојати на унијаћењу Срба због тога што су Срби стално у некој вези са Русима, те су због својих верских веза непоуздан елеменат за државу. На то му је митрополит одговорио: „Не треба се бојати тих веза, ако нам је овде добро; но ако нам овде не би било добро, тада и да смо римокатолици потражили би иноверне савезнике“.
Но и поред свега тога, влада је помагала рад на унији. План је био овај – да се на Србе учини притисак да приме прво нови календар (грегоријански) те да се направи забуна код Срба; после тога да се уведе латиница место ћирилице и када се тако замуте односи код Срба лакше ће се успети са унијом. У том смислу у октобру 1814. године сам цар написао је својеручно писмо митрополиту Стратимировићу у коме га позива да у циљу зближавања народа у Аустрији прими нови календар. Стратимировић је одбио тај предлог позивајући се на одредбе васељенских сабора. То му се и приписује у највећу заслугу.
Двадесетих година XIX столећа беше се појавила тзв. тржићска унија, где је влада новцем награђивала оне Србе који приме унију. Но, и овај покушај имао је слаб успех и то само код Срба у Хрватској.
Митрополит Сратимировић неоспорно има заслуге и на пољу просвете. За време његово основана је Карловачка гимназија (1791. године уз припомоћ занатлије Димитрија Сабова) доцније и Новосадска гимназија (1816) заузимањем епископа бачког Гедеона и прилозима трговца Саве Вуковића. Он је помогао те је основана 1794. године Карловачка богословија. У њу је увео архимандрита Јована Рајића онда најученијег богослова српског. И уопште настојао је да се подигне образовање и спрема свештенства. За време његово основана је и прва учитељска школа у Сент Андрији (1812), па је доцније пренета у Сомбор (1816).
Исто тако веома је ценио те и помогао развој манастира. Он је често говорио: „Српски су манастири и калуђери стуб у Српској цркви“.
Замера му се што се успротивио оснивању једне велике семинарије коју је предлагала Дворска канцеларија и Темишварски сабор, већ се задовољио онда доста слабом уређеном Карловачком богословијом. За његово време увећана је Карловачка митрополија тиме што је и после Бечког конгреса 1814. године Аустрија добила Далмацију и Истру. Тамо је основана епископија прво са седиштем у Шибенику а од 1841. године у Задру.
Умро је 4. октобра 1836. године.
После смрти митрополита Стратимировића, изабран је бачки епископ Стеван Станковић (1837-1841). О њему се вели да је живео више за себе, него ли за цркву и народ. Видећи његов нерад, јавно мњење је захтевало да се скупи сабор ради расправљања текућих питања, он је најзад пристао, али влада није одобрила овај сазив. Умро је у Карловцима 1841. године. Наследио га је Јосиф Рајачић, епископ вршачки.
Карловачка митрополија од 1848. од 1920. године – Да бисмо схватили одлике новога доба, треба се сетити великог прогреса што га запад беше учинио. Апсолутизам беше уступио место демократизму а овај сву своју снагу беше употребио да што више просвети народ као масу. Услед тога бејаше настало проучавање народних умотворина свију врста и те народне тековине бејаху стављене као основа за језик, поезију, књижевност и уметност. У целој Европи беше завладало опште одушевљење за све оно што је народно и тај правац оставио је трага код свију народа под именом романтизма. Практична последица романтизма била је развијање националне свести и личне вредности простога народа, што раније није постојало јер се раније водило рачуна о племству и о свештенству, а о простом народу – плебсу нико није водио рачуна.
Те западне идеје о слободи и националности почеле су узимати маха и у Аустрији. Она је имала под собом Мађаре, Хрвате, Србе, Чехе, Пољаке и Румуне. Бројно најјачи били су Мађари и као што смо до сада видели они су задавали доста посла Бечу и раније, а сада се беше код њих пробудила жеља, под утицајем Француске револуције 1848. године, за потпуном самосталношћу. Услед тога и дигоше револуцију.
Тај општи талас за самосталношћу понесе и Србе те и они на мајском сабору у Карловцима (1. и 3. маја 1848.) прогласише Војводину као засебну територију и митрополију за патријаршију, изабравши Стевана Шупљикца за војводу а митрополита Јосифа Рајачића за патријарха.
У то време и Хрвати беху разбуђени. Оснивање Илирске краљевине од стране Наполеона, покрет Људевита Гаја познат под именом Илиризма, а нарочито терор Мађара над Хрватима да уведу у Хрватској по судовима, школама и свима надлештвима мађарски језик као званични, изазва бујицу незадовољства код Хрвата, те на глас о мађарској револуцији дигоше се и Хрвати (највећим делом интелигенција а не мађарони) под предвођењем бана Јелачића.
Бан Јелачић је одмах ступио у везу са Србима у Војводини уговоривши савез, а патријарх Јосиф Рајачић посвети Јелачића за хрватског бана.
Први пут у историји Срби и Хрвати пружају једни другима руке и заједнички излазе да се боре за слободу и за самосталност. Истина, Срби и Хрвати с Аустријом заједно нису имали успеха на бојном пољу; Мађари су били тучени тек кад су Руси притекли у помоћ, али је овде важно истаћи ову заједницу и узајамност између Срба и Хрвата и широкогрудост православног митрополита Рајачића који прима на себе да иноверника – католика Јелачића, посвети за бана. Док, међутим, видимо да свештенство, нарочито више, код Хрвата сном мртвим спава у доба једног тако крупног народног догађаја, готово пре да служи Аустрији, него своме народу.
Беч у почетку није био вољан да призна ни патријарха, ни војводу, и, тек, после успеха Мађара на бојном пољу, био је принуђен да потврди и Војводину и Патријаршију (15. децембра 1848). Но, као што знамо, Војводина није била дуга века, војвода Стеван Шупљикац умро је напречац 3. децембра 1848. године, те сам цар узе на се титулу српског војводе, а 1861. године била је потпуно укинута. На тај начин Србима остаде само празна титула патријарха.
Патријарх Рајић сву своју снагу трошио је на чисто народне ствари које је водио са пуно разумевања и патриотизма. После догађаја 1848. године он је сазвао и руководио благовештенски сабор у Карловцима 1861. године на коме је донето устројство за српску Војводину, која је, као што рекосмо, ускоро укинута.
На црквеном и православном пољу забележено је да је 1844. године успео у Будиму да се нови календар не уводи код Срба. Сем тога, набавио је у Карловцима штампарију у којој су се штампале српске књиге за цркву и школу.
Умро је 1. децембра 1861. године у Карловцима.
После Рајачића дошао је за патријарха епископ темишварски Самуило Маширевић (1864), али сада настаје сасвим други живот у цркви. После укидања Војводине српски сабори нису имали више шта да раде на националним стварима, већ сву пажњу посвећиваху аутономији црквеној, нарочито школским и имовинским стварима. Ту се сада јављају две главне струје конзервативна коју представљају владике и свештенство која се ослањала на традиције да црквени представници управљају по свом нахођењу, и слободоумна која је ишла углавном за тим да се патријарху и владикама што више сузи власт у руковању народном, црквеном и манастирском имовином, и да се њихов рад подвргне контроли и изложи јавности. Око тога сада иду недогледне препирке. Овде је ствар долазила до тога да је патријарху оспорено било и право на председничко место у сабору, мада се дотле сматрао патријарх – митрополит као природни председник сабора.
Ова борба против конзервативне струје нарочито нарасте кад Румуни (1864) добише много слободније црквено устројство од српског. На челу покрета јавља се сада др Светозар Милетић те 1869. године почињу огорчени спорови између клира и народа, док се не завршише 1875. године саборским устројством, по коме у сабору 2/3 представљају мирјани а 1/3 свештенство. По томе устројству постоји народно-црквени сабор за целу митрополију; свака епархија има свој духовни и један световњачки сенат; свака епархија има своју скупштину и разне одборе: епархијски, где су 2/3 световњака, и школски, где су 15 световњака и 2 духовника; у парохијама управљају парохијани преко сталних црквених одбора и локалних црквених скупштина. Свештеника бира себи свака црквена општина.
Као што се из самог устројства види, власт су били преузели световњаци, због тога устају духовници да у име канона поврате свој утицај на ток црквеног живота. Влада, пак, једва је чекала ове спорове те их користи у циљу ограничавања аутономије. Сем тога, неће да потврђује за патријарха и епископе људе које сабор, односно скупштине, изаберу, већ ствар одуговлачи постављајући привремено отправнике послова. У тим међусобним борбама изменили су се ови патријарси: Прокопије Ивачковић (1874-1879), Ђерман Анђелић (1881-1888), кога је 1881. године наименовао цар за патријарха против воље сабора; Георгије Бранковић (1890-1907) и Лукијан Богдановић (1908-1913). За време последњега издан је тзв. синодални статут[8] од 1911. године којим је уништена скоро свака аутономија. Године 1912. влада је уништила аутономију потпуно и са њом сва стечена права и повратила стање пре 1868. године. Патријаршијска столица после трагичне смрти Лукијана Богдановића није попуњавала за све време рата до ослобођења. По ослобођењу извршено је уједињење цркава о чему ће доцније бити реч.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. У то време био је примас Угарске кардинал Колонић. Он је необично мрзео „рацког шизматика“ Ђаковића. Његов исповедник Гаврило Хевенаши у једном писму саветује цару Јосифу I да се Ђаковић уклони са овога света на начин како ће он то цару лично саопштити…
  2. Патентом цара Карла VI од 5. новембра 1720. београдској митрополији придодат је Банат и Мала Влашка те београдски митрополит Мојсије Петровић имађаше под собом сем београдске и васељенске епископије још и вршачку, темишварску и римничку.
  3. До 1749. године посланике су именовали сами архијереји од виђенијих људи својих епархија. Године 1743. то је питање решено на тај начин што је 1/3 изборног сабора требала да буде свештенство а 2/3 мирјани. Посланика је имало да буде 75 и то: свештеника, 25 официра и 25 мирјана из грађанског реда. И ове су посланике у почетку именовали архијереји а доцније је дато право свима сталежима да учествују у избору народних представника. Године 1871. изишао је изборни ред за црквено-народни сабор по коме свих 75 представника бирају свештенички и световни бирачи заједно. Делокруг рада сабора први пут је био одређен у Деклараторију (1779) а потпуно утврђен у саборском устројству од 1875. године.
  4. Цар Леополд II указом од 20. децембра 1791. године обновио је: Илирску (српску) дворску декларацију и одвојио српске ствари од мађарских, али ју је цар Фрања (1792-1835) укинуо 3. јуна 1792. године и опет пренео послове на угарску дворску канцеларију.
  5. Јован Рајић имао је муке са митрополитом Јованом Ђорђевићем који је био владин човек те се због катехизиса није хтео да замери влади. Због тога Рајић у списима напада Ђорђевића: он вели, кад му је поднео на одобрење свој катихизис митрополит Ђорђевић му је казао: „Наука је за свештенике у тропарима и кондацима“. За време Ђорђевића и Вићентија Видака биле су позатваране многе школе.
  6. Срби су имали обичај да мртваца носе до гроба са отвореним сандуком, то им је ускраћено Другим регуламентом (1777), па им сада цар одобрава да по својим обичајима укопавају мртваце.
  7. Ту су се управо бориле две српске странке: једна је била за засебну територију (експропријацију) а друга за признање грађанских права Србија (инартикулацију) тврдећи да ће се у Угарској увек више поштовати законита права него српске повластице, макар то било и признање засебне територије у области Мађарске. Но ово је у ствари била борба између Беча и Пеште, и како је тражење засебне територије ишло у корист Беча, то за Србе 20. фебруара 1791. године буде установљена Илирска (Српска) дворска канцеларија. Тиме се одвојише српске ствари од мађарских. Али како је то произвело огромно незадовољство код Мађара то 3. јуна 1793. године би укинута Илирска дворска канцеларија и српски послови пређу на Угарску дворску канцеларију, јер су Срби законом од 1791. године били примљени у угарско држављанство.
    У црквено-националном погледу Темишварски сабор важан је због тога што су изједначени православни архијереји са католичким, јер су постали чланови мађарске скупштине (закон 1792. године чл. 10); и што је одобрена ћирилица у настави; што је решено да се оснује богословија у Карловцима; заснује штампарија итд.
  8. По овом статуту црквом управља Синод који поред редовних чланова архијереја има и ванредне и то су: викарни епископ у Карловцима и по један свештеник из сваке епархије који се именује на предлог епископа. Синод се састаје два пута годишње. Синод има своју канцеларију чији је шеф викарни епископ.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *