ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Свети Јован Владимир
 
Свети Јован Владимир био је кнез Зете (976-1015). Њега је заробио цар Самуило и затим удао за њега своју кћер Косару, повративши му престо и давши му као мираз северну Албанију. Ту је он владао све до смрти Самуилове. Њега је погубио цар Владислав (1015-1018). Као што се из ове кратке биографије види Свети Јован Владимир био је политичка личност. Али као кнез, будући потчињен своме тасту, цару Самуилу, није био у могућности развијати своју политичку и војничку делатност, него се сав одао културноме раду. Њему се приписује да је подигао цркву Свете Марије (на југозападној страни Скадарског језера), Свети Јован Елбасански (Шин-Ђон), Манастир Арденицу између реке Семени и Шкумбе, Свети Наум (на Охридском језеру), Светог Јована Бигорског, храм у селу Владимирову северно од Охрида итд. Ако том религиозно-просветном раду додамо његов религиозно-морални живот испуњен дирљивим тренуцима, а нарочито његову трагичну смрт, кад му је одсечена глава, биће нам разумљиво зашто је црква њега тако рано прогласила за свеца. Још ако наведемо и гоњење богумила што се узима као главни повод што га је Владислав убио, биће нам јасно да је живот Јована Владимира веома рано био предмет препричавања. Како је, пак, од стране цркве он проглашен за свеца, то су веома рано почели писати његову биографију. До нас се није сачувала ниједна од његових биографија, али нам поп Дукљанин из XII века тврди да постоје српске књиге, и да је у њима опширно описан живот Светог Јована Владимира. То нам доказује да се, ако не и раније, а оно од XI века (смрти Јована Владимира) ствара српска књига (у књижевности познато под именом српска рецензија).[1]
 


 
НАПОМЕНА:

  1. У црквеном језику разликујемо четири редакције: старословенска, најстарија, на којој су писали Ћирило и Методије и његови ученици; бугарско-словенска која је била у употреби код Бугара; српско-словенска у употреби код Срба и руско-словенска – код Руса. Све се те редакције разликују у изговору неких двогласника који су у старословенском постојали па данас ишчезли. Глагољски су споменици писани старословенским језиком и глагољицом, познији – писани старословенским језиком или ћирилицом. Српска редакција била је израђена потпуно у XII веку.

One Comment

  1. Стеван Драшковић

    Добар дан,
    Може ли се ово књига купити и где ?
    Поздрав
    Стеван Драшковић