ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Последице укидања Пећке патријаршије и Охридске архиепископије
 
Срби су изгубили политичку самосталност 1459. године и пали у турско ропство, али као људи, као створови божји, имађаху веру и са њом цркву са службом на словенском језику да се Богу моле и тиме развијају у себи хришћанске врлине. Због тога видимо да се после пропасти државе сви јачи и бољи духови групишу око цркве, те црква преко свештенства постаје вођа народни. За све ово време видимо да је црква потпуно народна; представници црквени бирају се из средине српског народа; језик је народни и књижевност је народна, ма и у старијој – словенској редакцији.
Укидањем Пећке патријаршије 1766. године намах све то престаје Срби се бацају у духовно ропство Грка. Они су већ били политички робови и то им ропство тешко падало, те се свима силама борили да се ослободе, и на том делу претрпели су неуспех и пораз. Сада, пак, губе и самосталност духовног живота, губе веру, цркву и језик и подвргавају се под ропство Грка. Стање је очајно. Грци хришћани, Срби хришћани; Грци турски робови, Срби турски робови и уместо као браћа по Христу да једни другима пруже руку помоћи, Грци користе свој срећан положај што нису били на ударцу, као и блискост Порти, са којом су се они могли лакше погодити, и јуришају свом снагом својом и свом препреденошћу својом против браће своје по Христу, на Пећ и Охрид, да под заставом Христа и цркве Христове убију и униште код Срба оно што чини одлику и понос сваког човека језик и књижевност. Доласком грчких архијереја у српске крајеве отпочиње једно дрско, безобзирно и недостојно јелинизирање.
Према томе, ако су се Срби до сада имали борити само против Турака као политичких господара, сада су се имали борити и против Грка као интелектуалних господара који су циљали ништа мање него да им униште националност. Ова, пак, борба падала је утолико теже што је дошла у доба кад је српски народ претрпео пораз у борби с Турцима, те је био расељен и проређен, јер су на место избеглих Срба Турци довели мухамеданце Арнауте. Она је утолико теже падала и због тога што је народ био осиромашио те се борио да одржи само живот и очува своју душу.
С друге стране Грци владике који су долазили из Цариграда са Фанара и прозвани фанариоти, били су веома неваљали и посве покварени људи. Они су владичански чин куповали за паре, редовно нешколовани, те ничег идеалног и хришћанског не имађаху у души својој. Они нису долазили да у име Христа и у духу Христове науке послуже народу код кога долазе на тако високе положаје, већ да се награбе пара, па кад достигну свој циљ да се врате у Цариград и тамо у задовољству проведу остатак свога живота. Да би до новаца дошли они се ставише у недостојну службу Турцима те шпијунисаху и клеветаху Србе где год могаху. Тешка је била ствар издржати ову борбу са Грцима овако поквареним и препреденим. Због тога многи Срби немогући гледати подлости и гадости њихове, немогући се борити на два фронта и против Турака и против Грка, пређоше у мухамеданство. Тако је прешла у мухамеданство Гора код Призрена, Торбеш јужно од Скопља и многи други крајеви. Али је најзанимљивији прелазак Меглена. Владика је на први дан Ускрса сакупио сав народ, одслужио службу и кад се све свршило позвао народ да се исплаче, јер се због Грка и њихових недела не може више живети па им рече: или волите да останете у хришћанству па да изгубите језик и да постанете Грци, или волите да завијете чалму, него да изгубимо језик[1]. Онда он устаде и рече: кад сви хоћете тако, хоћу и ја, онда се потурчи прво он, па за њим и цео народ.
Грци су радили врло интензивно на јелинизирању нарочито у центру и јужним крајевима Балканског полуострва. За непуних 40 година успели су да потпуно избаце словенски језик, униште по црквама сваки запис и траг славизма, спале и униште све словенске књиге, преко школа да рашире грчки језик, и по варошима да направе успех. Али народна свест код словенског елемента а нарочито код сеоског живља, била је толико јака да је нису могли уништити. Требао је и најмање стицај прилика па да се слаби пламичак разбукта у велики огањ. Али ми ћемо о овоме говорити опширније кад буде реч о егзархији.
Међутим, северни крајеви, захваљујући непрекидним ратовима, нису тако пострадали од јелинизирања. Истина и овде је било по варошима увек доста Грка и Цинцара, уз владике биле су Грци калуђери а поред њих било је и грчких школа, али вечити ратни страх није одушевљавао Грке да се много загрејавају јелинизирањем. С друге стране, јаке су биле везе са Србима, преко Саве и Дунава, под Аустријом, те се народна свест јаче одржавала. Најзад, Грци су се за паре увек дали купити, те се успевало да просто свештенство, по селима, остане потпуно народно.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Иван Иванић, Македонија, стр. 278 а и писац ове књиге прикупио је за време рата доста података о томе.

One Comment

  1. Стеван Драшковић

    Добар дан,
    Може ли се ово књига купити и где ?
    Поздрав
    Стеван Драшковић