НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Крштење Срба
 
Словени који су живели у приморју Јадранског и Егејског мора, као и јужно од Олимпа, брзо су се покрстили, али и одродили; јер они поред Јадранског мора, под утицајем римске културе, романизирали се, а ови на истоку под утицајем грчке културе, погрчили се. Срби су, према томе, поделили судбу свију осталих Словена. Како су Срби и Хрвати насељавали западни крај Балканског полуострва то су потпадали у почетку већим делом у црквеном погледу под јурисдикцију Рима, но од цара Лава Исавририна (732) области јужно од Котора и Дубровника потпадале су под Драч, а северно под Сплит. У Загорју (унутрашњости) Срби су редовно бивали под утицајем византијским, те је ту вршила пропаганду цариградска патријаршија. Но кроз цео VII, VIII па и IX век Срби се нису загревали хришћанством. Властела као што смо казали, у грчком хришћанству гледала је грчку политичку превласт (Византије) и нерадо му приступала, а масе живеле су примитивним, (патријархалним) животом у задругама и племенима те се није осећала потреба да се мења боље друштвено уређење на горе.
Биће нам после тога јасно зашто Срби у унутрашњости остадоше незнабошци до Мутимира (841-890). Па и Мутимир није примио хришћанство што је осетио неки духовни препорођај, већ под политичким притиском. Наиме, у првој половини IX века Византија беше ослабила и не поклањаше толико пажње словенским народима на Балкану. То би разлог те се Бугарска рашири од Црног мора до Колубаре и Рудника. Српске жупаније истргоше се испод власти Византије и постадоше независне. Тада се јавља први пута Рашка као самостална, (Властимир) за њом и друге; тада је и Хрватска добила првог независног кнеза Трпимира (845-864). Но после цара Михајла III, на византијски престо дође Василије I Македонац (867-886).
Он је успео да оснажи државу и уздигне њен углед. Срби Неретљани који су се бавили гусарством по мору, изазваше цара Василија да пошаље своје ратне бродове под командом Никите Орифове који, пошто заузе неке градове, поче немилосрдно палити и рушити словенска насеља. Како се Мутимир, жупан Рашки, налазио с једне стране између Бугара с којима је пре тога ратовао, а који су били у добрим односима са Грцима, а с друге стране између Византије, побоја се гњева цара Василија те у име своје, а може бити и у име других жупана, вероватно и у име Хрвата, посла изасланике у Цариград да обнови вазалске везе и да иште проповеднике хришћанства да га покрсте. Василије се радо одазвао позиву. Испослао је владике и свештенике око 879. који су крстили изгледа све Србе, осим Неретљана, те их прозваше паганима. Но доцније се и Неретљани покрстили.[1]
Чин покрштавања на пракси састојао се у томе што су разрушена капиша идолска[2] и место њих почели су дизати цркве. Служба божја на грчком језику изгледа није била никако примамљива за Србе те у породичном животу, по кућама, и даље остаде култ незнабожачким боговима. Остаци незнабоштва делимично се очували и до данас у многим народним обичајима нпр. бадњак о Божићу; кићење кућа зеленилом и обичаји око стоке на селу, о Ђурђевдану; обичаји о Ивандану и другим јесењим празницима. Но најтеже је ишло са уништењем домаћег заштитника (бога), славе. Тај су обичај морали одобрити и потоњи мисионари давши му само хришћанско обележје. Као домаћег заштитника, славу, узела је свака задруга оног светитеља кад се покрстила. Но ово покрштавање извршено под политичким притиском и трајало је обично док се осећала снажна рука дотичног владаоца, али чим би византијска власт ослабила одмах су протеривали и владике и свештенике те се враћали незнабоштву, за њих разумљивијем и приступачнијем. Масе пак остајале су вазда у традицијама незнабожачким.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Неки историчари ово покрштавање називају другим, а првим називају од Ираклија до Василија. Но као што ћемо видети Срби су у истини прешли хришћанство у доба трећег покрштавања, кад је отпочела служба и проповед на словенском језику.
  2. Свака кућа (задруга) имала је код старих Словена свога бога. а у храмовима је био скуп тј. скупиште (скапиште) идола.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *