НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Никодим и Данило II
 
Никодим (1316-1324) је дошао после Саве III. Био је пореклом из нижих класа и својим талентом уздигао се на веома завидно место, постао је игуман манастира Хиландара. Као веома мудром човеку краљ Милутин поверавао је политичке мисије, те је ишао у Цариград код цара Андроника као његов изасланик. Посао је свршио на задовољство Милутиново, те на препоруку грчких дворских кругова краљ Милутин настаде те буде изабран на сабору за архиепископа.
Одликовао се и на књижевном пољу, превео је Типик Светог Саве Освећеног (1318). Наредио је да се препише Типик карејски и препис да се чува у црквеној ризници у архепископији. Настојао да се пишу и преписују многе књиге; по његовој заповести преписан је апостол познат под именом Шишатовачки у граду Ждрелу код Пећи 1324. године.
Он је крунисао Стевана Дечанског 1322. а преминуо је 1324. године.
Никодима је наследио Данило II (1324-1337). Он је био пореклом из племићке породице и у младости на служби на двору Милутинову. Кад је једном краљ Милутин био у манастиру Сопоћани, он се договори с једним калуђером, напусти пратњу краљеву и оде у манастир Кончул, где се постриже. Ускоро се прочуо својим испосничким животом и талентом за науку. Из Кончула прешао је у Жичу, доцније оде у Хиландар, где буде изабран за игумана. Кад су Каталани били напали Хиландар, он га јуначки бранио и одбранио. После остави игуманство и повуче се у Кареју, у мучионицу Светог Саве, где се испаштао и писао. Кад се архиепископ Сава био разболео, позван је био Данило да га заступа. И док је он у почетку био на страни Милутиновој, те помагао да се Милутин измири са Драгутином 1313. године, у спору између Милутина и сина му Стевана напусти Милутина и стаде на страну његовог сина Стевана, кад овај диже буну у Зети због тога што Милутин беше пустио на вољу својој жени Симониди да утиче на државне послове. Услед тога, мада је требало очекивати да после Саве дође на управу Данило, место њега дође Никодим.
Кад је Никодим умро, на престолу је био Стеван Дечански. Он се није ни часа предомишљао, већ одмах настоји те би изабран за архиепископа Данило дотле епископ хумски.
Као архиепископ управљао је мудро Српском црквом, обновио је Жичу и многе друге манастире. Крунисао је Душана краљевском круном, али није дочекао да га крунише царском.
Он је отац наше политичке и црквене историје. Написао је Животи краљева српских (Уроша, Драгутина, краљице Јелене Анжујске, Милутина) и Животи архиепископа српских. Колико су цењена његова књижевна дела види се по томе што су продужена и после његове смрти и тако је постала књига Цароставник (додано је о Дечанском и Душану, а у књизи Живот архиепископа српских, додано о њему самом и тројици првих патријарха).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *