НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Римокатоличка црква
 
Знамо да је центар хрватскога државнога живота била северна Далмација (од реке Цетине на север) а центар њиховог црквеног живота град Нин (више Задра). Кад је за владе краља Томислава укинута Нинска бискупија и потчињена Сплиту, центар црквенога живота постаје Сплит. Но, као што знамо, у раније време у том крају постојала је Солинска бискупија која је била за цело приморје. Сплит је наследио традиције и права Солинске бискупије. Кад је за владе Лава Исавријана 732. године Драч потпао коначно под Цариград у црквеном погледу, онда је Сплит био господар Далмације (у црквеном погледу). Но, сам Сплит није увек био уз Рим, све је зависило од политичких прилика. Кад су Далмацију држали византијски цареви, онда је у њој преовлађивао грцизам и православље, те су се епископи посвећивали у Цариграду, а кад је био слабији утицај Византије, онда се приступало Риму. Но, од почетка X века, нарочито после сплитских сабора 925. и 928. године јача утицај Рима. У политичком, пак, и националном погледу Сплит остаје хрватски све до пропасти хрватске државе (1098). У XI веку зетски краљ Михајло обнавља Дукљанску архиепископију 1067. године под називом: Дукљанско-барска а једновремено налазимо да и Дубровник добија архиепископију. На тај начин у XI веку већ имамо три архиепископије у Сплиту, Бару и Дубровнику. Оне су све биле католичке, све су поникле под утицајем политичких прилика, јер је свака већа област хтела да има своју архиепископију. Али народност није играла важну улогу, јер се Срби и Хрвати национално ни по чему нису разликовали.
Но, у току времена Срби остају под јачим утицајем Византије и православља, а Хрвати под јачим утицајем Рима и запада уопште. На тај начин врши се диференцирање: Хрвати постају католици а Срби православни. Једини изузетак за Србе да су католици налазимо у Босни и јужној Далмацији (јужно од реке Цетиње и делом у западној Босни у деловима који се додиривали са Сплитском архиепископијом).
У Панонији, као што знамо, живели су Словени, западно од Загреба преовлађивали су Хрвати и они су дуго времена били без посебне бискупије. Тек крајем XI века основана је бискупија у Загребу око 1093. године. Што се тиче Славоније и Срема, као што смо напред говорили, тамо је преовлађивало православље. Из повеље цара Василија II знамо да је Срем потпадао под Охрид. Ова епископија обухватала је собом не само Срем данашњи, већ и Банат до Карпата, на северу Бачку а на западу вероватно до Загреба. Да је тамо било много православних доказују нам и папска писма из XII, XIII и XIV века у којима се папе жале да је у овој епархији више грчких манастира него латинских, мада је мађарска званично католичка држава од 1038. године. Најзад, и сам факт да је у Срему основана прва католичка епархија тек 1229. године потврђује горњи навод. Но, како су Срем и Славонија били у политичком погледу под Мађарима то је и католичка црква била под Калочком архиепископијом. Под њом је била Загребачка и Печујска бискупија, као и Ђаковачка (Босанска).
Из записа и историјских споменика дознајемо да је православних у Срему и Славонији било доста у XIII и XIV веку и да је православље нарочито ојачало за владе краља Драгутина који је управљао поред Мачве с Београдом још и Сремом и делом Славоније. Најзад из репресалија цара Душана према католицима, због гоњења православних у Мађарској, дознајемо да је у Срему било доста православних.
Загребачка бискупија уздигла се у току времена у архибискупију (1852) а Ђаково у Славонији постало је бискупска столица кад се босански бискуп око половине XIII века уклонио из Босне у Ђаково због богумила. На тај начин у Срему и Славонији и пре најезде Турске било је доста православних, али надјачао је број католика.
Од калуђерских редова у Босни су, као што смо казали, били представљени фрањевци а у Мађарској доминиканци. Но, сем њих помињу се цистерити (Топуско), темплари (у Врану, на приморју, Нашице и др), Ивановци, Павлини (бели фратри). Најзнатнији су им манастири били у Реметама код Загреба, Лепоглави и Дугици на Уни.
Долазак Турака у Мађарску и битка на Мохачу 1526. године учинили су те се католици иселише испред Турака. На тај начин у XVI веку не постоје више католичке бискупије у Срему, Книну и Модрушка (Крбава). Све цркве и манастире католичке у заузетим крајевима Турци порушише а свештеници и калуђери још раније разбегоше се. На тај начин католицизам беше готово уништен у овим крајевима. Католика беше мало заостало у Босни и Славонији.
Но зато кад, крајем XVII и почетком XVIII века, Аустрија потисну Турке отпоче насилно обраћање у католицизам о чему смо напред говорили.
Католицизам је био државна вера у Аустрији и двор је био под јаким утицајем језуита. Царица Марија Терезија хтела је да све народе преведе у католицизам због чега су се Срби морали селити у Русију. Од Јосифа II нешто је мало попуштено, али ипак католицизам је био нетрпељив према свакој другој религији.
Што се тиче рада многобројних католичких надбискупа и бискупа, може се рећи да су то били верне слуге аустријске који своме народу ништа добро учинили нису. Једини изузетак у том погледу представља бискуп ђаковачки Штросмајер (1815-1905). Он је на ватиканском сабору (1867. године) био противан увођењу нових догмата у католичку цркву, а у националном погледу био је велики Југословен. Он је основао у Загребу Академију наука и уметности, као и музеј.
У Југославији католичку цркву представљају Надбискупија београдска за Србију (пре 1914. године њој је потчињена бискупија скопска); Архибискупија барска у Црној Гори – Надбискупија врх. босанска (Сарајево) – потчињена јој бањалучка и мостарска (мостарско-дувњанска и требињска); надбискупија загребачка – потчињене бискупије сењско-модрушка (крбавска), бискупија Крк и ђаковачка. До светскога рата постојала је и Надбискупија задарска под којом су биле далматинске бискупије; но, како је Задар припао Италији то је сада свака бискупија самостална и општи непосредно са Ватиканом. Исто тако делови разних бискупија у Банату и Бачкој чија су седишта бискупа остали под Мађарима, образовале су посебне администратуре Банатска са седиштем у Великом Бечкереку и Бачка са седиштем у Суботици.
Унијати имају једну бискупију у Крижевцима (Хрватска) а за ширење уније у Босни централа је Бања Лука.
За спрему свештеника основао је „сјемениште“ у Загребу бискуп Ђура Драшковић. Језуити су имали тамо академију у XVII веку. По угледу на ову основаше они у XVII и XVIII веку у Вараждину, Пожеги, Осијеку и Петроварадину. Кад овај ред би укинут (1773. године) прихватише школе фрањевци.
Хрвати доскора нису имали више богословске школе, но су младиће слали у Беч, Рим, Болоњу и друга места. У Риму постоји завод Светог Јеронима.
Најзад да напоменемо да је за ширење католицизма основано у Риму 1622. године од папе Гргура XV одељење за пропаганду (congregatio de propaganda fide). Папа Урбан VIII спојио је то са школом где се спремају будући пропагандисти. Многи Хрвати школовали су се у овој школи.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *