НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Религија старих Словена и Срба
 
Религија старих Словена и Срба мало је проучена. Савремени грчки писци, мало су што о њој записали, хришћански проповедници, сматрајући је за незнабожачку ревносно су се старали да сваки траг о њој искорене. Сами, пак, Словени о својој религији незнабожачког периода немају никаквих писаних споменика. Још нешто више, док су код Словена на северу постојали идоли (кипови), код јужних Словена и Срба и тога нема. Према томе, као главни или боље рећи једини извор за проучавање остаје народно предање и обичаји, уколико су се могли очувати до данас уз хришћанство.
Изгледа да у основи свију словенских религија лежи преисторијско обожавање сунца.
Главни бог или бог над боговима јесте Вид, који се иначе звао и Световид и бивао је представљен са четири лица која гледају на све четири стране света. Вид се славио око летње сунцовретице (9/22 јуна). О зимској сунцовретици славило се рођење новога, младога бога, Божића[1]. Пролећна и јесења равнодневица такође су празноване. И они су имали своје богове односно богиње. Изгледа да су обичаји празновања пролећне равнодневице пренети на Ђурђевдан, а јесење равнодневице, због јесени, кад се прибирају плодови, на богове плодности. Вид или Световид пева се у народним песмама као бог који станује на седмоме небу, а бог који бди само над земљом, да у њој буде правде и реда јесте Перун. За оне који газе ред и чине неправду, он има муње и громове. Због тога против оних који се огреше о правду и ред се призива Перун да их спали. Гром (Свети Илија) те спалио, стреле те распрсле, муња те испекла јесу клетве из незнабожачког доба.
После ових богова највише је поштован Дај бог или Даждбог (бог кише). Ово се тумачи тиме што су Словени по преимућству били земљорадници, те је и култ Даждбога развијенији од свију осталих култова. Ту долазе додоле са многобројним песмама потпуно незнабожачког карактера.
Напоредно са овим боговима иде Огњена – богиња ватре и врућине и Стрибог – бог ветрова.
Сви се ови главни богови могу лако познати по томе што су хришћанизирани и пренети на дотичне свеце који у то време падају; међутим редак је случај да су спореднији богови хришћанизирани. Тако нпр. особине Световида пренете су на Ивандан, те му се и венци плету. Особине младога бога – Божића пренете су на празник Рођења Христовог; особине заборављеног бога пролећа на Ђурђевдан, а бога јесени заборављене су. Сем тога у народним песмама пева се „и Илију (Перуна) који громом бије; и Марију (Огњану) која муњом пали; Пантелију (Стрибог) који ветром душе“.
Но наша стара религија није остала ни без утицаја персаизма. И у њој налазимо двојство, оно се лако познаје да је доцнијег порекла, јер се поједина божанства такорећи домећу или боље намећу. Тако богу дана (Виду) почиње се домећати – бог нови, те је један бели бог а други црни бог (видећеш ти свога белога бога). Богињи живота Живи насупрот се ставља богиња смрти Мора, Морана.
Током времена и поједине професије добијају своја божанства Волос или Велес је бог сточарства; неки издвајају чак и Сирина као бога овчарства; Лес, Лештак, Лешјак је бог шума; Давор је бог јунаштва; итд.
Учење о моралу почива на познијем персијском схватању, тамо имамо два бога; доброга, милога и злога – крвника (а од бога од злога крвника). Све је у свету подељено на два царства царство доброга и злога добри и зли дани, добро и зло биље, добре и зле животиње. И човеку се ставља у дужност да се бори против зла.
Култ је био веома развијен и састојао се у приношењу жртава. То су обично заокругљени брегови и брда која се налазила на средокраћи неке жупе или племена и тамо се обично чурила ватра (свети огањ). Називи тих брда сачували су до данас и таква се брда обично зову Чурилово, Курилово или тиме слично. Храмова као да није било или су они били ретки. Зна се за храм у Кијеву где је био кип Перунов: глава од сребра, бркови од злата а труп дрвен, а пред њим је дању и ноћу горела ватра од храстовог дрвета. Код нас се помињу капишта (скупишта) идолска, али без ближе одредбе. Словени су имали и свештенике и звали се жарци или жреци, али су они били ретки к на северу, а код нас се и не спомињу. Но то је и разумљиво. Словени на Балкану живели су у великим задругама и племенима те су патријарси (старешине) задружни и племенски обављали и религиозни култ, који је био прост и у песмама.
Словени су имали култ за свако божанство посебно. Тај се култ у песмама очувао о Божићу, Ђурђевдану, додолама, разним јесењим и зимским обичајима.
Остатак старога култа обожавања сачуван је само у обожавању – поштовању – змије. Домаћу змију и данас на селу не само што неће да убију, већ је и хране.
Вера у загробни живот била је веома јака код старих Словена. Душе после смрти човека настављају свој живот и то душе праведника иду у људе, а грешника у животиње. Душе најокорелијих грешника иду у вукове и отуда је поникло учење о вукодлацима или вампирима.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Код народа се и данас пева:
    Дуну ветар, коледо,
    из планине коледо
    те истера коледо.
    Врања коња коледо
    И на коњу, коледо,
    шимшир седло, коледо,
    и на седлу, коледо,
    мушко чедо, коледо.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *