НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Патријарх Гаврило
 
Крајем XVI и почетком XVII века почиње, као што рекосмо, слабити централна власт у Турској, што се најбоље показало у династичким ратовима као и у јаничарским бунама. Последице слабљења централне власти показивале се у томе што је слабила и заштита покорених народа, па често и самих Турака од обести појединих зулумћара на високим положајима. Тада се обично рђаво поступало са потчињеним хришћанима, пљачкали их, мучили а кад би се ови побунили онда су их убијали и робили. Срби су, пак, као што смо казали, својим устанцима били изгубили свако поверење у очима Турака и ма како да је патријарх Пајсије чинио све да поврати Макаријево доба, није у томе успео.
После те напомене биће нам разумљиво да је и Пајсијев наследник патријарх Гаврило Рајић (1648-1659) имао да се бори са великим тешкоћама. У то време у Пећи је био Нух-паша који не фермаше ни у шта све повластице што их имађаше патријарх, те учини нека насиља над патријархом[1], тако да се овај реши да иде у Цариград (1654) да се жали самоме султану противу Нух-паше. Султан тада не беше у Цариграду, већ у Београду. Та околност стави патријарха у безизлазан положај; у Пећ се није могао вратити, а повратак султанов у Цариград био је неизвесан те га није могао чекати. Због тога под изговором да ће по патријаршији вршити канонску визитацију оде у Москву 1654. године. Тада је владао у Москви цар Алексије који га лепо прими и укаже му највеће почасти. Како је у то време 1655. године у Москви био црквени сабор (под патријархом Никоном), ради поправке црквених књига, то је и он учествовао на сабору заједно са антиохијским патријархом Макаријем и давао своје мишљење о појединим питањима.
У време бављења патријарха Гаврила одступи руски патријарх Никон и цар Алексије понуди престо Гаврилу. Но Гаврило одбије понуду због чега се врати 1656. године у Пећ[2]. Чим су дознали у Цариграду за његов повратак, одмах га султан позове на диван. Треба знати да су језуити пратили сваки његов корак у Москви и о свему извештавали Порту. На тај начин он буде оптужен за велеиздају, да је ишао у Русију да се жали на Турке и да тражи помоћ од Руса противу Турака. Велики му везир после саопштења тужбе каже да је таквим својим поступком по законима навукао смртну казну и да се може спасти само тако ако пређе у ислам. У исто време нагласио му ако пређе у ислам да ће добити велика звања и почасти. Патријарх се бранио да је ишао у Русију ради милостиње за осиротелу патријаршију и да је тамо учествовао на црквеном сабору и није водио никакве политичке преговоре, а најмање да је радио што противу државе (Турске). Његов одговор није задовољио великог везира, а како није хтео да се потурчи, буде ударен прво на тешке муке да би од њега било изнуђено потурчење, но како патријарх то не учини, буде послан у Брусу где је обешен 1659. године[3].
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Вероватно да је главни повод био тај што је патријарх Гаврило био ступио у преговоре са папским легатом (унијатским калуђером Демским – Русином) те сазвао Синод у Будимљу. Синод је био пристао на преговоре с папом и изабрао за свога повереника да иде у Рим епископа будимљанског Пајсија. Турци сазнаду за то те Пајсија ухвате и жива одеру. Разуме се да нису могли бити равнодушни ни према патријарху ма како се овај правдао. Само тако могу бити разумљива и насиља Нух-паше над Гаврилом.
    Међутим, Константин Јиричек тврди да је Гаврило отишао у Москву по тајном договору првака балканских народа ради ослобођења Турака.
  2. Он је првобитно мислио да остане у Русији те је писао у Пећ да изаберу себи другог патријарха и би изабран Максим (1655), па се после предомислио и вратио.
  3. Неки узимају да је Гаврило обешен или насилно уморен у Цариграду а не у Бруси. Лекијен (Француз) ставља и Гаврила у ред мученика пострадалих за веру у Турској после заузећа Цариграда.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *