NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
Potčinjenje Srpske crkve pod Ohrid
 
Mi sad znamo da su Banat, Erdelj i Mala Vlaška (Turn Severin) bili formalno potčinjeni pod Ohrid za vreme Doroteja i Prohora, ohridskih arhiepiskopa. Iz jednog zapisa vidimo da je zvornički mitropolit u to vreme bio čovek iz Ohrida, prema tome, i odan Ohridu. Ali srpski episkopi i mitropoliti ne samo što nisu bili odani Ohridu, već su vodili borbu protiv njega. Nije tačno utvrđeno da li je ova borba bila posledica častoljublja koje nije dozvoljavalo Srbima da se potčine Ohridu koji je do juče bio njima potčinjen, ili je borba bila posledica toga što je bogoslužbeni jezik u Ohridu bio grčki te naši Srbi nisu se mogli izmiriti sa tim da odbace slovenski jezik i usvoje grčki, tek borba je bila uzela velike razmere.
Na čelu srpskih boraca za vreme Prohora beše se stavio mitropolit smederevski Pavle, koji beše uspeo da zadobije za sebe i turske vlasti. U Peći on se beše proglasio patrijarhom. Protiv Pavla pođe sam Prohor (1523-1537) iz Ohrida; oni se negde susretoše i Pavle pomoću Turaka uspe da ga uhvati i zatvori zajedno sa svima njegovim ljudima. On odmah otpoče brzo uređivati Srpsku crkvu, posvetio je episkope leskovskog (Neofita), zvorničkog (Teofana), kratovskog (Pahomija) i druge i po svemu izgleda da je upravljao iz Peći duže vreme.
Međutim, Prohor uspe da se spase zatvora, ode u Carigrad i optuži Pavla carigradskom patrijarhu Jeremiji. Carigradski patrijarh napiše gramatu (1530) i objavi isključenje Pavla iz crkve. U gramati se veli da je Pavle pomoću svetskih vlasti osvojio pećku crkvu i sa njom otrgao i druge crkve od Ohridske arhiepiskopije.
Ovaj protest patrijarha Jeremije i arhiepiskopa Prohora ostao bi, razume se, bez ikakvih posledica po tok crkvenog života kod Srba da patrijarh, kao priznat po fermatu, nije uspeo da zainteresuje za ovu stvar turske vlasti u Carigradu. Sultan, kome se patrijarh beše takođe obratio, u želji reda i mira u državi, naredi da se u Ohridu održi sabor i da se na saboru stvar raspravi, kako bi se sve u redu svršilo. Sabor se odista beše sastao 13. marta 1532. godine. Na tom Saboru odlučen je samozvani patrijarh Pavle sa svima episkopima, prezviterima i đakonima koje je on rukopoložio. U isto vreme odlučeno je da se prokune svako selo i u selu svaki čovek koji bi želeo molitve od Pavla ili njegovih episkopa, prezvitera i đakona.
Odluke ovog sabora bile su izvršene (sankcionisane) po naređenju sultanovom i od turskih vlasti[1] te se može gornji datum uzeti kao dan kad je ne samo stvarno, nego i formalno (de jure) bila ukinuta Pećka patrijaršija.
No, u samoj stvari Pećka patrijaršija nije bila ukinuta ni stvarno ni formalno. Nije bila ukinuta stvarno zbog toga što je bio živ srpski narod a sa njime sveštenici i vladike koji nisu hteli, po cenu života, da se potčine Ohridu i da prime bogoslužbeni grčki jezik. Isto tako ona nije bila ukinuta ni formalno, de jure zbog toga što o ukidanju nije bio izdat nikakav ferman, a odluke zainteresovanog ohridskog arhiepiskopa Prohora ne mogu se smatrati kao poslednja instancija iako su po naređenju iz Carigrada bile izvršene.
No, ma kako da su bile teške prilike u kojima se nalazila i crkvena jerarhija i narod pod turskom igom duhovni život se nije gasio. Iz toga doba imamo takođe dosta prepisanih knjiga. Bilo je pisaca koji su bili nadaleko čuveni tako da su 1533-1538. godine Rusi poslali nekoga Bogdana koji je našao nekoga Srbina, kaluđera Lava Filologa, te je ovaj na osnovu kazivanja Bogdanovog napisao tri pohvalne reči ruskim svetiteljima.
Naši kaluđeri u to vreme znali su i za štamparije te se koristili i tim pronalaskom. Arhimandrit Ilarion Ruvarac u svom spisu o katalozima pećkih patrijarha[2], prvi je izneo mišljenje da je Srpska crkva, odnosno Pećka patrijaršija, bila je potčinjena Ohridskoj arhiepiskopiji od propasti države 1459. do 1557. godine tj. do patrijarha Makarija. To mišljenje Ruvarac je ponovio i u potonjim svojim radovima O katalozima pećkih patrijarha[3] kao i u spisu o pećkim patrijarsima od Makarija do Arsenija.[4]
Godine 1912. pokušao je bugarski istoričar I. Trifonov da dokaže da je Pećka patrijaršija bila prisajedinjena Ohridskoj arhiepiskopiji oko 1445-1446. godine za vreme srpskog patrijarha Nikona.[5]
Povodom tog pokušaja progovorio je Ljubomir Stojanović akademik izdavanjem novootkrivenih spomenika patrijarhu Pavlu[6] i raspravom Srpska crkva u međuvremenu od patrijarha Arsenija II 1462. do Makarija 1557. godine.[7] U svom spisu Stojanović dokazuje da Srpska crkva u međuvremenu od Arsenija do Makarija nije bila priznata od Turaka, ali nije bila ni potčinjena Ohridskoj arhiepiskopiji. Srpska crkva odista je ostala bez vrhovnog poglavara, ali nije bez episkopa. I kad je oko 1530. godine Pećka patrijaršija po nastojavanju Prohora bila podvrgnuta pod Ohrid nekoliko arhijereja srpskih koji su bili pod mitropolitom smederevskim Pavlom usprotivili su se tome, te se povela borba koja je trajala do 1557. godine kada je Makarije uspeo da obnovi patrijaršiju.
U ovu raspravu umešao se Grk Mihajlo Laskaris vanredni profesor solunskog univerziteta i u Bulletin-u Rumunske akademije nauka (Bukurešt) štampao je raspravu[8] gde pobija razloge Trifonova dokazujući da se molba Prohorova odnosila ne na Srbiju kao državu, već na episkopiju Servia (Serfdže) ispod Olimpa (ex trait p.p. 28, 28). U zaključku, pak, veli: Trifonov nema prava, no ko je bliže istini Ruvarac ili Stojanović, na osnovu dosadanjih dokumenata, teško je reći, no on lično misli da je Ruvarac bliže istini (p.p. 30, 31).
 


 
NAPOMENA:

  1. Izgleda da je bilo i naređenje da se ime arhiepiskopa Prohora spominje na proskomidiji, pa je ušao i u diptih (pomenik). Samo tako i možemo razumeti što je ime Prohorovo ušlo u pomenik Svetog Jovana Bigorskog. Može biti pitanje samo još u tome da li su i severni krajevi bili tako poslušni da na proskomidiji spominju ime Prohorovo, kao južni.
  2. Glasnik Srpskog učenog društva, XXIII, 1868. godine.
  3. Glasnik Srpskog učenog društva, XXII, 1879. godine.
  4. Istina, časopis, Zadar.
  5. Sedineneto na Ipekskata Patrijaršija s Ohridskata Arhiepiskopija XV veka. – Spisanie na Blgarskata Akademijata, III, str. 11-42.
  6. Spomenik XVI, str, 32-39,1922.
  7. Glasnik Akademije nauka CVI, 1923. str. 113-131.
  8. Joachim, metropolite de Moldavie et les relations de l’eglise moldave avec le patriarcat de Rei, tom XIII – 1927.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *