ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
ПРВИ ПЕРИОД
Од првих дана до проглашења слободе
 
I. Јерусалимска црква
 
1. Хришћанска црква почиње свој живот првих дана по вазнесењу свога оснивача на небо. Као свако друштво има и црква своје чланове и своју управу. Чланови су из ширег реда следбеника Христових, а управитељи, учитељи и свештеници су апостоли, како је то Христос одредио. За вођење и ширење свога друштва – што им је предато у задатак – имали су они нарочита овлашћења и упутства од свога учитеља. Како је од њих био отпао издајник Јуда, то су на његово место изабрали, из реда чланова, Христовог следбеника Матеја, положили су на њега руке, уз молитву, и тиме га увели у ред апостола.
2. Мада су апостоли за све време Христова рада били уз њега, остављени сами себи они нису још били способни да буду његови “сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и тја до краја земље”. – Пре свега, тај њихов задатак се није могао испунити без жртава. Они, међутим, нису имали потребне одважности да се за њега жртвују. То видимо из понашања ап. Петра и других пред смрт Христову и после. Осим тога, њихова знања су била скромна; бивало је да Христове поуке нису одмах схватали. Најзад, што је понајглавније, њима није била потпуно јасна права сврха Христова доласка на земљу. И они су били Јевреји, и њих је тиштала зла судба њихова народа, те су и они очекивали Месију, који ћe њиховом народу донети самосталност и слободу. Пред сами растанак са њиме питају га: “Да ли ћеш, Господе, сада устројити царство Израиљево?” – Са таквим појмовима и особинама нису они могли прихватити и наставити Христово дело. Да би схватили свој задатак, да би добили храброст и просвећење разума, било је потребно да се унутрашње преобразе. Спаситељ им је послао вишу силу која је то обавила – Духа Светога, који је сишао на њих у десети дан после вазнесења. Од часа када су примили дарове Духа Светога раде они свој задатак одушевљено, са пуним разумевањем, храбро и најбољим начинима. – Без тога догађаја не може се објаснити необична промена која се у њима тако нагло догодила, посебно не дар разних језика који су тога дана примили.
3. Своју проповед у Христу Спаситељу почели су апостоли одмах по силаску Духа Светога на њих. Први успех им је био што су уз њих пристале до три хиљаде људи. Касније је тај број порастао. Та прва хришћанска заједница се састојала из палестинских Јевреја, Јевреја из дијаспоре и прозелита разних народности.
Дијаспором, расејањем, зову се јеврејске насеобине ван њихове постојбине Палестине. Прозелити, дошљаци, јесу Грци, Римљани, Сиријци итд. који су примили јеврејско једнобоштво и прописе за живот.
4. Чланови јерусалимске хришћанске заједнице нису се скоро ни у чему делили од своје старе вере и њених прописа: поваздан су били у јерусалимском храму. По домовима су се састајали да “ломе хлеб”. Посебним верским друштвом их је чинио тај свети обред са апостолском проповеђу, даље вера у Исуса Христа као у месију-спаситеља који је већ дошао и заједничко исхрањивање. Они су, наиме, својим добровољним приносима били створили неко заједничко имање из кога су се хранили, те међу њима не беше оскудних.
5. Живот и рад овог новог верског друштва опазиле су јеврејске власти, које су бдиле над верским и моралним животом свога народа и које су мислиле да је нови верски покрет угушен осудом Христа. Извеле су преда се Петра и Јована да им забране даље проповедање. Том приликом су апостоли изрекли пред синедрионом једно велико начело хришћанског живота: “Више се треба покоравати Богу него људима”. За њих је, дакле, воља Божја и савест над прописима и наредбама свих власти на земљи. – Доцније су опет позивани пред синедрион и кажњавани су за проповедање. (Гамалил)
6. За бригу око заједничког имања, око исхране и немоћних били су потребни нарочити људи. Тим пре што је настао спор око деобе хране. Те економске послове и послове заједничког милосрђа, које су дотле обављали апостоли, пренела је општина на седморицу способних људи. Апостоли су им предали дужност полагањем руку на њих.
То су ђакони – слуге. Ђакони су помагали апостолима и у проповедању Христове вере. Као проповедник борбеног духа истакао се Стеван. Изведен је пред синедрион и руља га је убила камењем. После тога догађаја расло је у Јерусалиму огорчење на хришћане и настало је гоњење и злостављање. Многи су тада избегли, или се вратили својим кућама, и понели своју веру у друге крајеве и градове, нпр. у Самарију, Феникију и Антиохију Сирску.
Савремени историјски извор о свим тим догађајима јесте књига Дела апостолских (I-VII).

Comments are closed.