NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
OPŠTI DEO
 
PRVI PERIOD
Od prvih dana do proglašenja slobode
 
I. Jerusalimska crkva
 
1. Hrišćanska crkva počinje svoj život prvih dana po vaznesenju svoga osnivača na nebo. Kao svako društvo ima i crkva svoje članove i svoju upravu. Članovi su iz šireg reda sledbenika Hristovih, a upravitelji, učitelji i sveštenici su apostoli, kako je to Hristos odredio. Za vođenje i širenje svoga društva – što im je predato u zadatak – imali su oni naročita ovlašćenja i uputstva od svoga učitelja. Kako je od njih bio otpao izdajnik Juda, to su na njegovo mesto izabrali, iz reda članova, Hristovog sledbenika Mateja, položili su na njega ruke, uz molitvu, i time ga uveli u red apostola.
2. Mada su apostoli za sve vreme Hristova rada bili uz njega, ostavljeni sami sebi oni nisu još bili sposobni da budu njegovi „svedoci u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji i tja do kraja zemlje“. – Pre svega, taj njihov zadatak se nije mogao ispuniti bez žrtava. Oni, međutim, nisu imali potrebne odvažnosti da se za njega žrtvuju. To vidimo iz ponašanja ap. Petra i drugih pred smrt Hristovu i posle. Osim toga, njihova znanja su bila skromna; bivalo je da Hristove pouke nisu odmah shvatali. Najzad, što je ponajglavnije, njima nije bila potpuno jasna prava svrha Hristova dolaska na zemlju. I oni su bili Jevreji, i njih je tištala zla sudba njihova naroda, te su i oni očekivali Mesiju, koji će njihovom narodu doneti samostalnost i slobodu. Pred sami rastanak sa njime pitaju ga: „Da li ćeš, Gospode, sada ustrojiti carstvo Izrailjevo?“ – Sa takvim pojmovima i osobinama nisu oni mogli prihvatiti i nastaviti Hristovo delo. Da bi shvatili svoj zadatak, da bi dobili hrabrost i prosvećenje razuma, bilo je potrebno da se unutrašnje preobraze. Spasitelj im je poslao višu silu koja je to obavila – Duha Svetoga, koji je sišao na njih u deseti dan posle vaznesenja. Od časa kada su primili darove Duha Svetoga rade oni svoj zadatak oduševljeno, sa punim razumevanjem, hrabro i najboljim načinima. – Bez toga događaja ne može se objasniti neobična promena koja se u njima tako naglo dogodila, posebno ne dar raznih jezika koji su toga dana primili.
3. Svoju propoved u Hristu Spasitelju počeli su apostoli odmah po silasku Duha Svetoga na njih. Prvi uspeh im je bio što su uz njih pristale do tri hiljade ljudi. Kasnije je taj broj porastao. Ta prva hrišćanska zajednica se sastojala iz palestinskih Jevreja, Jevreja iz dijaspore i prozelita raznih narodnosti.
Dijasporom, rasejanjem, zovu se jevrejske naseobine van njihove postojbine Palestine. Prozeliti, došljaci, jesu Grci, Rimljani, Sirijci itd. koji su primili jevrejsko jednoboštvo i propise za život.
4. Članovi jerusalimske hrišćanske zajednice nisu se skoro ni u čemu delili od svoje stare vere i njenih propisa: povazdan su bili u jerusalimskom hramu. Po domovima su se sastajali da „lome hleb“. Posebnim verskim društvom ih je činio taj sveti obred sa apostolskom propoveđu, dalje vera u Isusa Hrista kao u mesiju-spasitelja koji je već došao i zajedničko ishranjivanje. Oni su, naime, svojim dobrovoljnim prinosima bili stvorili neko zajedničko imanje iz koga su se hranili, te među njima ne beše oskudnih.
5. Život i rad ovog novog verskog društva opazile su jevrejske vlasti, koje su bdile nad verskim i moralnim životom svoga naroda i koje su mislile da je novi verski pokret ugušen osudom Hrista. Izvele su preda se Petra i Jovana da im zabrane dalje propovedanje. Tom prilikom su apostoli izrekli pred sinedrionom jedno veliko načelo hrišćanskog života: „Više se treba pokoravati Bogu nego ljudima“. Za njih je, dakle, volja Božja i savest nad propisima i naredbama svih vlasti na zemlji. – Docnije su opet pozivani pred sinedrion i kažnjavani su za propovedanje. (Gamalil)
6. Za brigu oko zajedničkog imanja, oko ishrane i nemoćnih bili su potrebni naročiti ljudi. Tim pre što je nastao spor oko deobe hrane. Te ekonomske poslove i poslove zajedničkog milosrđa, koje su dotle obavljali apostoli, prenela je opština na sedmoricu sposobnih ljudi. Apostoli su im predali dužnost polaganjem ruku na njih.
To su đakoni – sluge. Đakoni su pomagali apostolima i u propovedanju Hristove vere. Kao propovednik borbenog duha istakao se Stevan. Izveden je pred sinedrion i rulja ga je ubila kamenjem. Posle toga događaja raslo je u Jerusalimu ogorčenje na hrišćane i nastalo je gonjenje i zlostavljanje. Mnogi su tada izbegli, ili se vratili svojim kućama, i poneli svoju veru u druge krajeve i gradove, npr. u Samariju, Fenikiju i Antiohiju Sirsku.
Savremeni istorijski izvor o svim tim događajima jeste knjiga Dela apostolskih (I-VII).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *