ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
УВОД
 
А
1. Хришћанска црква јесте верска заједница или друштво које је основао скоро пре две хиљаде година Господ Исус Христос. То друштво има три сврхе: а) да се у њему негује правилно познавање Бога и побожност; б) да у њему људи служе Богу поглавито духом и истином; в) да се уз помоћ светих тајни и других васпитних средстава усавршавају у моралном и духовном животу, како би постали што савршенији и што сличнији Богу.
2. Историја хришћанске цркве јесте наука која по реду и прегледно говори о свима унутрашњим и спољашњим променама, које су се у току времена догађале у цркви и са црквом и показује узроке тих промена.
Те промене и догађаји у прошлости цркве јесу углавном ово: Христова црква је почела свој живот као зрно горушично и постепено се разгранала по целом свету. Борила се са верама, културама и државама на које је наишла, и надживела их. Научно је разрађивала, уз велике унутрашње потресе, верско учење свога оснивача и тиме је развила своју опсежну књижевност. Развила је свој култ од тихих састанака у катакомбама до сјајних верских свечаности у великим катедралама. Своју трећу сврху – да оплемени људе и цело човечанство Христовим моралом – испуњавала је кад са више, кад са мање успеха. Њена организација и законодавство пролазили су такође кроз многе промене.
3. Како се дели историја цркве. Хришћанска црква има у својој прошлости два необично велика догађаја којима је завршила по једно раздобље свога живота и који су дали нов правац њеном животу у потоњим раздобљима. Први је проглашење слободе хришћанске вере у римској држави; њиме се завршује живот мученичке цркве и почиње њен развој у слободи. Други је цепање једне цркве на два дела, који настављају свој живот и рад сваки засебно. По тим догађајима дели историја цркве своја разлагања на три раздобља или периода: I. од постанка цркве до год. 313. када је издат Милански указ о верској слободи, II. од год. 313. до 1054. када се црква поделила на источну и западну и III. од тада до данашњих дана.
 
Б
1. Оснивач цркве хришћанске јесте Господ Исус Христос. Рођен је од Духа Светога и Девице Марије у јудејском граду Витлејему, по уобичајеном рачунању пре више од 2000 година. По тачнијим рачунањима рођен је неколико година раније.[1]
Живот Исуса Христа до његове тридесете године није нам познат. Знамо само за два догађаја из тога доба: склањање у Египат и први одлазак у храм. До своје тридесете године живео је у Назарету у Галилеји, где је, свакако, радио дрводељски занат са својим поочимом Јосифом. Тада је кренуо на проповедање своје науке и оснивање царства Божјег међу људима. Прво је дошао у везу са пророком Јованом, који је чистио и дизао верски и морални живот свога народа и тиме га спремао за проповед Христову. Од Јована је примио крштење (симбол новог и чистијег живота) и затим је за нешто више од три године обилазио градове и крајеве палестинске. Идући, учио је људе, речју и примером, правом познавању Бога и животу по Божјој вољи. Помагао је људе у беди и невољи својим натприродним делима, чудима, која су потврђивала његово божанство. За њим и његовом науком су пошли многи људи који су били уморни од живота и који су од тадашње вере осећали више терет него помоћ. Но званични представници јеврејског народа посматрали су га и пратили са сумњом. Како је Христос осуђивао празне верске обичаје који су остали без смисла и садржине (значај и празновање суботе), окривили су га да руши верске традиције, да погрђује народне светиње и да ради против државних власти. Осудили су га на своме суду на смрт, добили су од државне власти потврду те пресуде и разапели га на крст. Трећи дан по смрти ускрсао је из гроба, јављао се својим ученицима и у четрдесети дан се узнео на небо. – Његово дело су прихватили и наставили дванаест његових апостола.
2. Верско и морално учење Господа Исуса Христа. Исус Христос се појавио и проповедао међу Јеврејима. Његово учење о вери и његови морални прописи у тесној су вези са вером и моралом тога народа. Он није дошао да поруши Закон, који је трајнији од неба и земље. Његова црква је усвојила писане споменике јеврејске религиозности и морала – Стари завет. Он је са вере свога народа скинуо све оно што је ту веру чинило ограниченом вером једног народа, и од ње је начинио веру за све човечанство, тадашње и потоње.
Христова вера учи да је Бог дух и да има три лица. Толико је узвишен над свим што је створио да га нико не може познати. Добар је, милостив, свезнајући, води бригу о свему на свету. Човек је син Божји, сличан је Богу и треба да му постаје све сличнији. Људска душа је бесмртна, а вредност јој је већа од свега на свету. За све што човек у животу учини против моралних закона своје душе, одговараће пред Богом, а за добро које учини биће награђен. Христос је спасао свет, као син Божји и обећани спаситељ, својом науком и смрћу.
Христов морал је углавном морал Старог завета, али пречишћен и много дубље схваћен. Све своје моралне прописе изразио је Христос сажето у двема заповедима: “Љуби Бога више свега, а ближњега свога као сама себе”. (5 Мој 6, 5; 3 Мој 19, 18). Ближњим сматра свакога човека, па и иноплеменика и непријатеља. Све своје верске истине и моралне прописе тумачио је Христос својим поукама, прича-ма и својим животом.
Што се тиче тадашњег јеврејског и паганског култа, тј. служења Богу обредом и жртвом, Христос га укида. Спољашњи култ има само онда вредности када изражава чиста и висока верска и морална осећања и мисли – ко хоће да се клања Богу, нека му се клања духом и истином.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Бројање година по Христовом рођењу увео је у употребу римски опат Дионизије Мали у IV в.

Comments are closed.