ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
IV. Англиканска црква
 
1. Док је у XVI веку била на континенту реформација у јеку, дошло је до ње и у Енглеској. Но у необичном облику и на необичан начин. Било је то за владе краља Хенрика VIII који је иначе крваво сузбијао продирање реформације у своју земљу. Тај владар је затражио од папе развод свога брака, но није га добио. То му је било доста да прекине везе са Римом. Прогласио је, уз пристанак парламента, да је у Енглеској старешина цркве владар, а не папа. Свештеници и чиновници су морали положити заклетву на то владарско врховништво – супремацију. Ко то није учинио био је или прогнан или погубљен (Томас Мор). Иначе није ништа дирао ни у устројству Римске цркве ни у њеном учењу и начину богослужења. Штавише, својим “крвавим статутом” је бранио све оне тачке римокатоличке вере на које се реформација била окомила. – То је основ англиканске државне цркве са владарем на челу.
2. Одмах после Хенрика усвојила је англиканска црква умерену Калвинову догматику, у којој је најважније и уједно најпогрешније учење о св. причести. Но мада по Лутеру и Калвину не може бити ни говора о свештенству, англиканска црква је задржала и свештенике и епископе. Марија Стјуарт је покушала да римокатоличку веру опет учини државном, но није успела. Њена сестра по оцу Елизабета (1558-1603) учврстила је англиканску цркву и протерала римско свештенство. Учење и устројство англиканске цркве ушло је за њене владе (1559) у основне државне законе у којима је и данас (обредна књига).
Таква англиканска црква, са владаром на челу, јесте, дакле, нешто средње између римокатоличке и протестантске. Католичкој личи по јерархији и неким обредима, а протестантска је по неким догмама, нарочито по догми о тајни причешћа и по томе што не признаје папску власт.
3. Велики број држављана, који су били калвинисти, није прихватио ту црквену и верску мешавину. Они су хтели цркву чисту од папског квасца и зато се зову пуританци, чистунци. Елизабета их је оштро прогонила.
Нису је прихватили ни Ирци који су остали римокатолици. Но Енглези су им натурили англиканску јерархију, коју су Ирци морали плаћати уз своју. Одузели су им право на власништво земље, право на школе и грађанска права. Нека од тих ограничења су трајала до XIX века.
4. Англиканска црква имала је од XVII века неколико важних покрета у своме крилу. Такав је покрет, штавише странка, висока црква. Код њених чланова је жива чежња за старом римокатоличком црквом. Они нарочито наглашавају епископску власт и уводе све више римокатоличких обреда. Споља се и не разликују од римокатолика. Многи њени свештеници су у новије време прешли у Римску цркву. Постоји тамо и ниска црква или евангеличка странка која, као устук високој цркви, нагиње калвиновцима и нема обреда. Најзад уз високу и ниску цркву у англиканској државној цркви постоји и широка црква. Тако се зове једна црквена и богословска струја, која мисли да је главни задатак цркве: рад у друштву у хришћанском духу. Полаже велику важност на науку.
Важан је покрет из XVIII века методизам [methodus (vitae) = начин (живота)]. Испочетка се није делио од англиканске цркве, него се борио за живљи верски и морални живот међу њеним члановима. Када се у XIX в. из ње издвојио, повео је са собом до осам милиона чланова. Данас методисте шире своје учење по целом свету, па и код нас.
5. Половином XIX века изишао је из методичких кругова врло јак верско-друштвени покрет војска спаса (ген. Booth) за борбу против ђавола, тј. против порока. Војска спаса диже пале људе и жене у ред поштених и побожних људи и жена. То друштво је необично угледно у домовини и на континенту где се раширило. Уређење му је чисто војничко: на челу генерал, под њим виши и нижи официри и војска. У јавности се појављују униформисани са бучном музиком.
Англиканска црква тражи додира са православном од почетка XVIII в. до наших дана.

Comments are closed.