НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
XII. Деоба цркве на Источну и Западну
 
а) Углед римског епископа
 
У другом периоду су неки епископи имали већи углед од својих другова (митрополити, патријарси), па и већи уплив на црквени живот (цариградски патријарх). Углед су добијали поглавито по важности места у коме су им биле катедре, али је и над најугледнијима била власт Васељенског сабора. Од најстаријих времена био је најугледнији међу свима епископима епископ престонице – Рима. То му је признао и II васељенски сабор. Углед римског епископа није растао само зато што је он био у старој престоници света, већ и из других разлога.
1. Римска општина је од вајкада по свему била на првом месту. То јој признаје и ап. Павле још пре него што ју је лично походио. Свуда је било познато и хваљено гостопримство римских хришћана, њихово издашно помагање сиротиње, издржљивост и пожртвовање у гоњењима, која су прво њих сналазила. Носилац све те части био је њихов епископ.
2. Од свих хришћанских општина на западу римска је општина једина словила да је апостолског порекла. Док су на истоку ту част делиле међу собом многе општине, на западу је она цела припадала једино Риму. Уз то се ниједно место није могло похвалити са два апостола-мученика. И ту част је носио римски епископ.
3. Када је око 500. године пропало Западно римско царство, остала је у Риму ипак једна власт која је још увек допирала у све крајеве пропале државе. Остао је римски епископ коме су признавали власт остаци латинског живља и сви нови европски народи који су из Рима примили хришћанство. Примајући веру, ти су народи примили старешинство и духовно вођство римске цркве и епископа. Рим је, као и некада, увео у духовни живот тих народа један, латински, језик; засновао је код свих тих народа једну и исту, своју, културу и држао их под једним и истим поретком. Зато није претерано када се каже за Западну цркву да је, у неку руку, наставак пропалог Западног римског царства, а епископи римски да су наследници цезара. Из Рима су вековима долазили закони, свет је у Риму поштовао ону величину која је у њему остала жива.
4. На римској катедри је бивало заиста великих људи, енергичних управитеља и државника. Они су својим владарским држањем изазивали поштовање и код непријатеља и тиме дизали углед свога места. Лав I је својом појавом одбио Атилу испред Рима.
5. У половини VIII века дошао је римски епископ и до световне моћи. Франачки владар Пипин Мали даровао је римској катедри земље равенског егзархата, које је ослободио од Лангобарда. Његов син Карло Велики, кога је папа овенчао за римског цара (800), проширио је тај посед и положио даровну грамату на гроб св. Петра (Patrimonium sancti Petri). Тако је римски епископ постао владар са својом државом, којој се обим у току времена мењао. Укинута је када се Италија ујединила, а обновљена је 1929. године.
Све је то доста да римске епископе дигне високо и у историји и у цркви, али није никако доста да им се призна оно што су они на основу тога тражили.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *