НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
г) Хришћанство постаје државна вера
 
1. Јулијанови наследници су се вратили на верску политику каква је била пре њега. Први његови наследници су вратили цркви све пређашње повластице, али стару веру нису нападали. Но од 380. године чине цареви и то. Теодосије Велики и Грацијан укинули су те године слободу исповедања вере и прогласили хришћанство за једину државну веру. Власти су уз живо учешће хришћана почеле да уништавају остатке незнабоштва. Убудуће је сваки грађанин требало да буде хришћанин, а незнабоштво и јерес сматра се пред законима као велеиздаја. Грацијан се одрекао старе части врховног жреца. Из сенатске већнице изнета је статуа богиње победе (victoria adveniens) поред свег противљења сената. Од храмова су одузета имања, укинуте су повластице жреца и весталки. Године 389. одрекао се сенат многобоштва. Од 392. године сматра закон приношење крвавих жртава за увреду владара. Римска држава нема од тога доба ништа заједничко са старом вером. – Хришћанству, дакле, није требало ни 400 година да освоји Римску државу.
2. После тога многобоштва је нагло нестајало из јавног живота. Последње Олимпијске свечаности су биле 394. године. Старе храмове руше и на истоку и на западу. Протесте против уништавања великог уметничког блага нико не слуша. – Но многобоштво није ни сада уништено једним ударцем. Оно од 380. године пропада брже, али је требало да прође још неколико нараштаја, па да све земље око Средоземног мора постану потпуно хришћанске. Стара вера се најдуже задржала међу сељацима и филозофима, образованим великоварошанима. Зато и видимо кратку реакцију многобоштва у сенату, када је Аларих 410. године освојио Рим. У Александрији се скупљао круг образованих старовераца око филозофкиње Хипатије.
У Атини стара вера је негована на великој филозофској школи, где су сви наставници били неоплатоничари. Цар Јустинијан је затворио ту школу 529. године и тиме одузео старој вери последњи научни ослонац. За његове владе су, под претњом смртне казне, крштени остаци многобожаца у Цариграду и Малој Азији. Међу сељацима по острвима око Италије било је многобоштва још до седмога века, а на Пелопонезу до деветога. Незнабошци су добили назив pagani = сељаци, вероватно стога што су се најдуже задржали по селима.
3. Таква брза и потпуна победа какву је извојевало хришћанство нема сличних примера у историји. Цркву су, истина, од 313. године помагали цареви својом политиком и законима, али то не значи да је она победила туђом снагом. До главне победе је дошла у време када је држава хтела да је потпуно уништи, а стара државна вера је пропала баш онда, када је била највише штићена. То значи да спољашња сила, сама по себи, не вреди много ни за напредовање, ни за пропадање једне вере. Поред све помоћи не би нова вера победила да није било силног верског одушевљења код њених присталица, да нису мученици за њу храбро гинули, да није имала унутрашње снаге и да време за њу није било сазрело. Победу је однело хришћанство, а не његови спољашњи помагачи.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *