НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
б) Примат римског епископа
 
Римски епископи су тражили на основу свога угледа да им цела Христова црква призна врховну власт над собом, штавише и васељенски сабори. Покушаји римских епископа да се ставе и над саборе и над цркву иду врло далеко у прошлост. Но још у IV веку не признаје им то ни цео Запад. На Исток покушавају да протегну власт тек од V века. У то време раздиру источни део цркве борбе са јересима. У тим борбама и неки патријарси падају у неправославна учења, те тиме упропашћују свој углед. Папе су, међутим, увек стајале на чистом православном становишту. Стојећи далеко од цареве власти, која се често удруживала са јеретицима, папе су осуђивале јеретике и неправилне закључке мањих сабора и давале су уточишта гоњеним источним јерарсима. Када би им се обраћао ко са Истока и тражио дужну братску помоћ, или да кажу своју реч, као неумешани у распру, они су то сматрали као обраћање неком вишем суду. Мислили су да њима уопште припада последња реч у верским и црквеним питањима, па и онда када их нико не пита. Зато видимо да Лав I (440-461), за чије време римска црква заиста влада Западом, доказује да има право власти и над Истоком. За њим чини то и Гргур I (Велики) при крају VI века.
Примедба. За примат над целом црквом не вреди много сва сила папска, не вреди ни углед, па ни то што га је Запад признавао за свога старешину (и на Истоку се матери цркви признавало првенство). За тај примат је од свега важније да ли га одобрава Христос, да ли га признају апостоли, да ли за њега знају први дани историје црквене. Догматске основе на које се примат ослања виде западњаци у речима које је Спаситељ рекао Петру: „Ти си Петар и на том камену ћу сазидати моју цркву“… и даље, „Даћу ти кључе царства небескога“. Тим речима је Христос, тобоже, дигао Петра изнад осталих апостола и дао му власт над њима. По римском предању је тај исти Петар, са тим истим правом првенства, био епископ у Риму. Закључак је ово: као што је Петар стајао над осталим апостолима, тако његови наследници, епископи римски, стоје чашћу и влашћу над осталим епископима. Но те речи Христове не значе оно што хоће римски богослови. Већ Кипријан на западу не схвата их тако. У апостолско доба не видимо ниједног случаја да апостоли признају Петру неко старешинство. На апостолском сабору (51) се најбоље види да ни он ни други нису знали ништа о старешинству. Не знају о некој власти једног епископа над свом црквом ни стари ни познији сабори.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *