ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
ПРЕДГОВОР ДРУГОМ ИЗДАЊУ
 
У сремско-карловачкој Гимназији до 1941. године није било тешко уочити да је професор-катихета Григорије Микић несумњиво једна од најзначајнијих фигура ове старе школе. Његови часови веронауке одликовали су се изузетном занимљивошћу, ширином знања, а посебно и изузетном културом говора. Те своје велике вредности испољавао је професор Микић и на часовима духовне егзорте, недељом у девет часова, пред полазак на обавезну литургију. У цркви, професор Микић је проповедао ретко, при чему је показао и неку посебну врсту избирљивости, као да је желео да сачува скупоценост својих речи. Био је свестан својих говорничких способности, а за четири године колико сам га слушао као професора веронауке, нисам од њега чуо ни једну једину приземну, или обичну реч. Сећам се да сам га 1941. посетио у Аранђеловцу, где се сместио са породицом после усташког логора у Цапрагу. Питао сам га да ли служи и проповеда у малој цркви у Буковику. Одговорио ми је да ретко служи и проповеда, али да се после литургије у порти историјске цркве у Буковику, у коју је повремено долазио и митрополит Јосиф, састаје и разговара са многобројним избеглицама из Хрватске, међу којима је било доста његових бивших ђака и познаника. Такође ми је рекао да је веома лепо примљен у наставничком колегијуму Гимназије у Аранђеловцу.
Још у Карловцима, за време ђаковања, често сам чуо многе похвале Карловчана за господина професора Микића. Истицао се увек његов интелект, широко, полиглотско образовање, бритка памет и неко непрекидно духовно бдење које је при сваком сусрету будило поштовање. Чуо сам и жаљење што Григорије Микић није више написао, и све његове духовне моћи испољене су у две његове књиге: Преглед историје хришћанске цркве (1930) и Историја српске цркве (1936), обе написане за школску употребу. Реч је о књигама успешних педагошких вредности, чији успех управо и лежи у брижно сабраним подацима, у знању и моћи да се са огромном литературом поступа селективно, а увек одмерено и веродостојно. Оно што чини посебну вредност ове књиге (коју су рецензирали прота др Стеван М. Димитријевић, професор Богословског факултета Универзитета у Београду и професор Стеван Жакула, просветни инспектор) свакако се односи на Микићево одлично познавање теолошке мисли код Византинаца и код Срба, што још једном потврђује ширину ауторових погледа чак и на најсуптилније хришћанске распре. У све те замршене проблеме Григорије Микић улази без предрасуда, тежећи да својим читаоцима приближи и све духовне процесе који су довели до коначног разједињавања некоћ јединствене хришћанске цркве. Све је то аутор исказао на један посебан, а увек разумљив начин и зато сматрам да његова књига није ни данас изгубила од своје савремености. Non multa, sed multum, то je девиза коју аутор непрестано прати.
Али, није професор Григорије Микић био загледан искључиво у прошлост хришћанске, па и српске цркве. И данас памтим његово умно излагање о битним проблемима српске цркве која је 1918. године, како је он говорио, испунила своју историјску улогу. После те године, по Микићевом мишљењу, била је потребна њена хитна обнова, тражење нових, социјалних задатака, ангажованост која ће цркви дати нову младост и нове подстицаје. Постоје и драгоцени писани трагови оваквих његових покушаја, који, нажалост, нису наишли на одјек у своме времену. Такав је Микићев часопис Нови пут, који је сам уређивао и испуњавао својим запаженим уводним чланцима и прилозима, у времену 1920-1921.
У сваком случају, Григорије Микић часно се придружује великанима сремско-карловачке Гимназије у којој је извршио и велики утицај на све своје ђаке, без обзира на њихова каснија животна опредељења. Нека ова његова књига трајно подсећа на његову целовиту и тако сликовиту личност.
 
Академик Дејан Медаковић

Comments are closed.