ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
б) Писци и црквени посленици
 
Црквени писци, тзв. оци, били су јавни посленици; они су организовали цркву, борили су се са њеним противницима и сузбијали друштвена зла. Њихов рад се огледа и у њиховим писаним делима. Научно приказивање отачке књижевности зове се патрологија.
1. Један од највећих људи хришћанске цркве јесте Атанасије Велики. Он спада у мали број оних које црква одликује почасним називом “учитељ васељене и отац православља”. Цео његов живот од младости испуњен је борбом против аријеваца. Против њега се писало и говорило, а употребљавана је и државна сила. За 47 година своје архиепископске службе у Александрији био је пет пута или прогањан или у бекству. Провео је 20 година у прогонству. Ништа га није скрхало. Списи му носе печат тешке борбе у којој је црква била. Већим делом су догматске и полемичке садржине. Његови списи су дали правац православном богословљу за потоње векове. Колико су били цењени видимо по савету једног старог монаха: “Ако негде наиђеш на Атанасијев спис, а немаш нашто да га препишеш, скини своју одећу и напиши га на њу”.
2. Три велика Кападокијца: Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије из Нисе, брат Василијев.
а) Василије се родио око 330. године у Кесарији кападокијској, у породици из које је било и мученика, а од десеторо деце тројица су била епископи. Своје образовање је довршио у Цариграду и Атини, где се спријатељио са Григоријем Богословом. По свршетку наука био је ретор, но религиозност његова одвела га је на другу страну. Прво је пропутовао Сирију, Палестину и Египат, и ту се упознао са монашким животом. Затим је отишао у покрајину Понт, где је на обали реке Ириса отпочео свој усамљенички живот у аскези, студијама и ручном раду. Наскоро је дошао к њему и Григорије Богослов. Уз његову помоћ Василије је израдио своја правила за монашки живот, која и данас вреде. Заједнички су проучавали Оригенова дела и саставили из њих извод. Црквене потребе су га вратиле натраг у Кесарију, где је постао прво презвитер, па епископ. Ту је организовао борбу против аријеваца и опсежан црквени рад на милосрђу. Умро је у својој 49. години преморен од рада. – За његово достојанствено, скоро владалачко држање значајан је његов разговор са заповедником гарде цара аријанца Валенса, који је дошао да у царско име Василију запрети што се преоштро бори са аријевцима. На крају му је заповедник рекао: “Тако са мном још нико није говорио,” на шта му је Василије одговорио: “Јер ваљда до сада ниси наишао на православног епископа!”
Из Василијевих списа се осећа човек дела, који ради послове што их доноси време. Осим догматских и аскетских дела писао је литургијска и васпитна дела. Тако му је чувен спис “Младићима”, како да читају грчке класике. Оставио је много проповеди, међу којима су најважније проповеди “На Шестоднев” (стварање света). У њима је показао дубоко познавање природних наука и филозофије. Много је писао и говорио против пијанства, гнева, каишарства, дакле о друштвеним невољама.
б) Други велики Кападокијац јесте Григорије из Назианза, вршњак и присни пријатељ Василијев. Школовао се на разним местима и напослетку у Атини. После насилног рукоположења за свештеника побегао је у пустињу. Вратио се натраг и постао епископ малобројне православне општине у Цариграду, где беху потпуно овладали аријевци. У тешкој и опасној борби васкрсао је православље у Цариграду и дочекао част да председава на Другом васељенском сабору. Да би пресекао све сплетке које су око њега плетене, захвалио је на своме месту и вратио се на своје добро у Назианз, где је и умро.
Његова књижевничка величина је у песништву и говорништву. Његов језик и стил одишу античким духом. А и песме његове, које су већином поучне, писане су у потпуно класичном облику. Написао је у стиховима своју аутобиографију. У својим списима тумачи догме. На његово мишљење о најважнијим догмама врло се рано ослањају писци и сабори и на истоку и на западу. Халкидонски сабор га је назвао Богословом. Са Василијем заједно и он је “учитељ васељене”.
в) Трећи Кападокијац је млаћи брат Василијев, Григорије из Нисе (335). Васпитао га је Василије. Био је прво ретор, затим монах на Ирису и најзад епископ у Ниси. Због своје претеране доброћудности није имао способности за црквену управу, те је Василије због тога имао са њиме и неприлика. Но зато је био јак мислилац – филозоф. Он се још јаче занима за природне науке него Василије. У његовим списима има пуно разлагања из физике, антропологије, медицине. Ниједан писац IV века не познаје тако филозофе као он.
3. Међу највеће научнике оног доба спада Евсевије Кесаријски, лични пријатељ цара Константина. Он је проширио библиотеку у Кесарији, у којој је радио Ориген. При писању својих апологетских и историјских дела проучио је на хиљаде незнабожачких, јеврејских и хришћанских списа и начинио из њих изводе. Његови списи вреде за читаве библиотеке. Велик је као апологет, али још већи као историчар. Што знамо о историји цркве до Константина, знамо углавном од њега. Он је у својој Историји цркве очувао сву силу званичних аката и указа о хришћанству, као и многа мученичка акта и друге податке из тога доба.
4. Кирил Јерусалимски нам је оставио своје 24 катихезе, којима је око половине IV века поучавао јерусалимске катихумене. Важне су за историју хришћанског васпитања и богослужења.
5. О личности и способностима Јована Златоустога немају довољно похвала ни савременици његови ни познији писци. Он је син једног богатог вишег официра из Антиохије и матере Антузе. За њу је у нехришћанским круговима речено: “Каквих дивних матера има код тих хришћана!” Рођен је 347. године. Попут споменутих својих старијих савременика и он је прошао прво кроз световне школе, затим кроз школу пустиње, која је тако много значила за све тадашње јавне раднике. У њој се сређивало све што је научено и прибирала воља за доследан и истрајан рад. И он је бежао од велике одговорности свештеничке службе, но примио ју је ипак у својој 39. години. Док је служио као презвитер у Антиохији изишао је на глас као необичан говорник. Његове проповеди су слушали и Јудеји и јеретици и незнабошци. Због тога је изабран за цариградског архиепископа, где је доведен скоро на силу. Ту његов живот прелази у горку борбу и трагедију. Његови појмови о моралу били су строги, те је дошао у сукоб са распуштеним престоничким свештеницима, са обесним богаташима и са царским двором. Он је једини имао храбрости да обузда грабљивост скоро свемоћног министра Еутропија. Богаташи су његово заузимање за сиротињу сматрали као буњење нижих сталежа против виших. Његове проповеди против раскоши и расипања схватала је царица Еудоксија као приговор своме начину живота. Двор је био против њега и због тога што он није био обичан савитљив дворски епископ, него је хтео да ослободи цркву и вишу јерархију од несносног владарског туторисања. Састављен је један сабор који га је осудио због тобожњег усвајања Оригенових идеја и због увреде царице. Цар га је прогнао из Цариграда. Посред великих немира међу Цариграћанима пребачен је преко Босфора, али само за једну ноћ. Те ноћи је био у Цариграду земљотрес од кога је страдао нарочито двор. На молбу преплашене царице буде Јован већ сутрадан враћен на своје место. Он је наставио да говори и ради као и пре, али су наставили свој рад и његови непријатељи. Дојавили су царици да је о Усековању почео своју проповед речима које су му коначно решиле судбину: “Опет игра Иродијада, опет бесни, опет тражи главу Јованову!” Прво су му забранили да служи, а кад он то није послушао извукли су га на Велики петак наоружани војници из храма, при чему је проливена крв његових бранитеља. Нешто касније превезли су га потајно у Малу Азију и за њим је послата наредба да се води у град Кукуз у Јерменији. У престоници су опет настали нереди и пожари. Све је то уписано у грех њему и његовим присталицама, који су ради тога прогањани. Јован је за седамдесет дана доспео у Кукуз. Но како је и тамо одржавао везе са својим пријатељима, особито из Антиохије, буде упућен у Питиус на источној обали Црнога мора. Тамо није доспео жив. “Руке су клонуле по законима природе, да лира – по Божјој милости – и даље звучи у целом свету”. Умро је од напорног путовања у месту Комани у Понту 14. септембра 407. године. Последње речи су му биле: “Слава Богу за све!” Тридесет и једну годину касније пренете су његове кости свечано у Цариград и онда су се тек умириле његове присталице.
Књижевна оставина Јованова је такорећи непрегледна. Самих проповеди његових сачувано је преко 800. Преписиване су још после хиљаду година. У њима је лепота хришћанског говорништва дотерана до савршенства. Језик му је такав, да су “сви Грци његовог столећа варварске шепртље спрам тога сиријскога хришћанина, који заслужује још више него Аристид да се у погледу стила упореди са Демостеном”. То му је дало надимак Златоусти. У проповедима обрађује највише питања живота – морала. Говори о породици, васпитању деце, о раду, доброчинству, о положају сиротиње. Дакле и по његовим проповедима, као и Василијевим, видимо колико се тадашња црква бринула за друштвено добро. Међу књигама које је написао истиче се Шест књига о свештенству у којима слика идеал хришћанског свештеника.
6. Од западних писаца овога доба помињемо: а) Амвросија Миланскога који је још некрштен изабран за епископа. Слављен је као песник и говорник. Као говорник угледа се у тако јакој мери на Василија Великог, да и он има свој “Шестоднев” у коме се држи и дословно Василија. Дуго се мислило да је он саставио познату химну “Тебе Бога хвалимо” (Te Deum).
б) Блажени Јероним Стридонски кога због говорничкога дара зову хришћанским Цицероном. Као зналац три језика, латинског, грчког и јеврејског, што је код западњака била реткост, поправио је стари латински превод Библије који се звао Itala; његов се зове Vulgata.
в) Најдубљи мислилац западне цркве у то и потоње време јесте блажени Августин, рођен у Нумидији у граду Тагасту 354. г. У својој бурној и неваљалој младости стално је осећао да је на злу путу и тражио је истину. Зато је мењао филозофске школе и био и јеретик. Најзад се обратио на прави пут и примио крштење од Амвросија у Милану. По речима Амвросијевим он и није могао пропасти, јер син над којим је мати толико плакала као његова над њим не може пропасти. После крштења вратио се у Нумидију и постао је епископ у малом граду Хипо Региусу. Већи део његовога рада јесте борба са јеретицима. Људску природу је сматрао тако исквареном и слабом, да не може уопште чинити добро без Божје помоћи – благодати (његово лично искуство). Дошао је и на мисао о предестинацији: Бог је свакоме унапред одредио спас или пропаст. Дуго времена, можда до данас, налазе се његове мисли у свим већим верским покретима и верској филозофији на западу (Лутер, Калвин). У ширим круговима је најпознатија аутобиографија под насловом Confessiones = Исповести. На то дело су се угледали и потоњи велики духови када су описивали свој живот. Последње године тога великог човека биле су тешке, јер је доживео пад Рима и пустошење афричких покрајина од Вандала. У то доба је умро.
Од VI века настаје пропадање или барем опадање књижевног и научног рада у цркви. Црква је, измучена и искушана у борби са јеретицима, постала бојажљива и неповерљива према новим писцима. Строго је надзирала и процењивала не само нове писце него и старе којих већ давно није било. Но када говоримо о опадању науке и просвете у цркви тога доба, не смемо заборавити ни то да су тада муслимани били заузели три источна патријархата који се од њихове најезде никада више нису опоравили. А два од њих, александријски и антиохијски, били су главна огњишта просвете. На западу су пропаст царства и најезда нових народа уништили све услове за књижевни и научни рад. Због свега тога састоји се црквена књижевност од VI до XI века углавном у прерађивању и тумачењу писаца старијега доба.

Comments are closed.