ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
V. Црквена уметност
 
1. Хришћанство већ од почетка одева своје осећаје и мисли у уметничко рухо. Већ хришћани Плинијевога доба певају предвече химну Христу као Богу (можда нашу песму: “Свјете тихи…”), а у катакомбама наилазимо на сликарство и понешто неимарства. Када је хришћанство почело да се у слободи развија у свим правцима, уметност му је постала још потребнија. – На земљишту по коме се хришћанство ширило, у Грчкој, Сирији, Јерменији, Персији и Италији, било је од вајкада врло високо развијене уметности. Хришћанство ју је употребило у своје сврхе.
2. Прва грана уметности, која је новој вери била најпотребнија, била је архитектура – неимарство. Многобројним хришћанима није био више довољан за њихова богослужења приватан стан, ни мали дотадашњи храмови, него им је требала нарочита, већа зграда. Не само шири простор који је заштићен од невремена, него зграда која и споља и изнутра показује неку збиљу, узвишеност и тајанственост каква одговара хришћанском богослужењу и духу општине која се у њу скупља. Та је зграда била базилика, како се зове први облик хришћанских храмова у слободи.
 

3. У већим градовима римске државе постојале су на форуму јавне зграде за веће народне скупове, за судске расправе и трговину, које су се звале тим именом. Први хришћански храмови су слични тим зградама.
Основа зграде је била подужи четвороугаоник зидан у правцу од запада према истоку. Источна страна се завршавала полукругом – апсидом. Унутрашњи простор је уздуж подељен редовима стубова на три, пет, па и више упоредних одељења од којих је средње најшире. То су лађе (наос). Четвороугаоник је и попреко подељен на три дела: 1) апсида, до које се долази преко више степеница. Она је одељена од осталог простора у прво време ниском преградом, или завесом, а кас-није иконостасом. У њој је олтар са часном трапезом под којом је крипта са мученичким телом, а поред ње је епископска катедра и уз њу седишта за презвитере. Уз главну апсиду су ишле десно и лево и две мање – за ђаконик и проскомидију. 2) Средњи део, који је био подељен стубовима на лађе, био је за народ. Ту је било посебно ограђено место за певаче и амвон, као и данас. Веће базилике су имале у томе делу галерије за жене. 3) При излазу према западу било је опет посебно одељење – притвор, атриум, паперта, за катихумене и покајнике. Ту, на западним вратима којих је било по троја, излазило се на трем или терасу на стубовима, а са ње се силазило у двориште. На таквој основи била је изидана зграда. Гледана са запада показује она три симетрична дела. Средњи је висок и покривен пљоснатим кровом, јужни и северни су нижи, имају само полукровове који су наслоњени на високе зидове средњега дела. На зидовима средњег дела, а изнад полукровова, урезани су прозори. Лице зграде било је изведено озбиљно и достојанствено, понегде са две јаке куле. Грађа од крова лежала је унутра на стубовима. У већини базилика није било таванице, те се сва грађа изнутра видела. Но било их је и сведених и са равном таваницом украшеном резбаријом. Из те озбиљне, једноставно изведене зграде, са којом се у неимарском погледу могу упоредити само дорски храмови, постали су сви познији стилови црквене архитектуре.

Око већих базилика била су лепо уређена дворишта са гробљем и са разним зградама: за епископа, владара, послужитеље, за поучавање катихумена, сиротињу, странце и сл. Пред самом црквом је био студенац или извор. У неким крајевима дизане су око базилике куле, бедеми и друго што је потребно за одбрану од непријатеља (манастирске базилике).
4. Градња великих базилика у римској држави почиње са Константином Великим. Најзнаменитије су његове базилике на Св. Гробу, на месту рођења Христова и на Маслиновој гори. Од њих имамо само темеље и описе.
5. Уз дугуљасту зграду за храм зидају се и округле или многоугаонецентричне зграде. Све су засвођене кубетом. Прво се зидају уз храм за крстионице, затим за владарске гробове, ређе за богослужења, јер такве зграде нису могле бити доста простране. Њихово је порекло на истоку.
 

Сл. 6. Спољашњи изглед базилике (Турманин у Сирији)
 

Сл.7. Унутрашњост базилике
 
6. Покривање зграде кубетом спојено је са базиличким стилом у тзв. византијски стил. Јединствен пример градње у том стилу јесте црква посвећена Божјој Мудрости – Света Софија – коју је дигао цар Јустинијан у Цариграду. Зидана је од 532. до 537. г. Неимари су јој били Антемиос из Тралеса и Исидор из Милета.
Основа те цркве је скоро квадратни четвороугао. У сваком углу његовом изидан је снажан стуб. Ти стубови су повезани међу собом великим и смелим луковима. На та четири лука је положена огромна купола са промером од тридесет и два метра, и она покрива зграду као “да се спушта са неба на златном конопцу”. Лебди над земљом у висини од преко педесет метара. На куполи је урезано уоколо четрдесет прозора. У самом храму има осим главног дела шест великих споредних

 

просторија. Са истока и запада су покривене са два полукубета која се наслањају на главно кубе. Зидови су изнутра обложени каменим плочама разних боја; велике галерије леже на многобројним стубовима. На западни део храма настављено је пространо предворје. После двадесет година кубе је срушено у једном земљотресу и затим обновљено.
Та зграда је не само дотле, него и за даља времена, најсмелији неимарски потхват. На њега су се многи угледали, но достигао га није нико. Јустинијан је имао право када је рекао при освећењу своје задужбине: “Соломоне, надмашио сам те!”
Леп пример грађевине тога стила је нешто млађа Света Софија у Солуну, затим Сан-Витале у Равени у Италији. И Јерменија је богата таквим грађевинама. Ваља запамтити да основа византијскога храма не мора бити четвороугао, него је и обичнији и згоднији за градњу основ у облику крста са једнаким крајевима (византијски крст).
7. У исто време са неимарством развија се и црквено сликарство. Начин сликања и материјал наслеђује или прима хришћанско сликарство из античке уметности. Док у првом периоду превлађује у сликарству симболика: крст, алфа и омега, риба, пастир добри, Орфеј итд., у овом времену има ње и даље, али се углавном сликају библијски догађаји, мученичке сцене и сл. Уз сликање бојама изводе се слике поглавито мозаиком.
 

Сл. 10. Мозаик (цар Јустинијан)
 
Мозаички рад је у томе што се на зиду или поду слажу у свеж малтер ситни разнобојни каменчићи или коцке од обојенога стакла и тако се изводи цела слика. Те слике, које су у античко доба употребљавали за украс подова, употребљене су у хришћанском сликарству и за украс зидова у храмовима.
Црква Свете Софије препуна је мозаика, потпуно очуваних, јер их Турци нису уништили када су ту цркву претворили у своју богомољу, него су их само премазали бојом. Много боље су очувани мозаици на западу (Равена). Од Јустинијана, одомаћује се у иконографији византијски стил, који прелази и на запад. По томе стилу сликари се држе строго установљених правила за лице, одело и догађаје које сликају. Лица се одликују мирном достојанственошћу, па и укоченошћу без живота, одела су богата и у бојама, позадина златна. Од IV века се светитељи сликају са ореолом или нимбусом, који је пре употребљаван на сликама богова и владара. – Пластика (рељефи) среће се много на саркофазима. – Посебну грану сликарства сачињава илустровање књига. Почетна слова (иницијали) у појединим поглављима су рађена црвеном бојом (миниум) и шарана су цвећем, птицама и симболима. У текст су уметане сличице које су добиле касније назив минијатуре. – Ваља напоменути да хришћани нису неговали своје сликарство само уметности ради, него “да би они који не знају читати свете књиге, гледајући на слике, поучили се о врлим оцима који су право служили правоме Богу”.

Comments are closed.