НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
б) Устројство
 
1. Митрополије. Док су у првом периоду поједине црквене општине биле самосталне и независне једна од друге, удружиле су се тешње одмах на почетку свог слободног живота. То је било потребно стога што су јеретици извртали једну и заједничку веру у коју су веровале све општине и одметали се од црквеног реда. Тако је могло да страда јединство цркве. Да се јеретици савладају и јединство очува била је потребна већа власт и већи углед него што је био епископ једне црквене општине. Ту потребу су осећале цркве још у првом периоду, па су одржавале мање и веће саборе и држале се њихових закључака о вери и поретку.
У новом времену није више цркви сметала држава и сада, кад се могла на њу и ослањати, установила је она сталне више власти над већим покрајинама. Она је све своје општине у једном државном округу ставила под власт епископа који је становао у главном граду тога округа. Тај епископ је добио назив митрополит, јер се главни окружни град звао метрополис. Потчињавање парикија епископу главног окружног града – митрополиту било је природно. Хришћанство је било ухватило корена прво у тим већим градовима и из њих је ширено у мање градове и по селима. Према томе, мање општине су и дотле сматрале својом матером црквом ону већу општину из које су добиле веру. У IV в. спроведена је та подела свуда.
2. Патријархати. У државној управи управљао је са неколико провинција један царски намесник. И црква је установила у V в. шире области које су обухватиле по неколико митрополија. Тако су настали патријархати. Њима су стављени на чело епископи најважнијих места у држави који су већ од раније имали већи углед. На степен патријарха дигнути су епископи: александријски, антиохијски, римски, цариградски и јерусалимски. Цариградски јер је „Цариград нови Рим“, а јерусалимски због тога што је Јерусалим за хришћане најсветије место. Ту част им је дао IV васељенски сабор (451. г.). Од V века носе они назив васељенских патријарха. Источне митрополије су биле раздељене под управу четири патријарха, док је за цео Запад био једини патријархат у Риму.
Управна подела цркве изведена је по угледу на државну поделу, па су црквене области добиле и називе какве су имале државне: парикије, епархије, дијецезе.
Међу источним патријарсима заузео је убрзо прво место цариградски. Јерусалимски, антиохијски и александријски патријархати су пали под власт освајача Арапа, те су морали тражити материјалне и моралне помоћи од цариградскога. Његов уплив на те патријархате био је тако велики да им је са својим синодом до половине XIX века именовао патријархе.
3. У већим градским општинама уређена су црквена надлештва са чиновништвом да се старају око црквеног добра, за управу и рад на милосрђу. Такви су чиновници били: економи, хартофилакси (архивари), надзорници над парохијама и манастирима, чувари ризница, заступници пред грађанским властима итд. Они су били редовно у ђаконском степену. Они који су били уз цариградског патријарха били су угледнији од осталих и носили су уз свој назив атрибут – „велики“. Ниже особље, нарочито за милосрђе, били су параволани, који су неговали болеснике, копијати-фосори – за сахрањивање мртвих и ђаконисе.
4. Сабори. Почевши од апостолског доба решавала је црква своја важнија питања на саборима. У првом периоду је одржано, за поједине покрајине, врло много мањих сабора, особито у Африци. У другом периоду предала је црква сву власт над собом општецрквеним – васељенским саборима. То су били скупови црквених старешина из целе римске државе, па и из крајева ван ње. Сазивани су када је требало решити неко питање које се тиче целе цркве. Таква су питања верске истине које су васељенски сабори утврђивали у догмама. За поредак у целој цркви доносили су законе у канонима. Цела црква је признала те закључке васељенских сабора за ваљане, усвојила их је и унела у свој живот. Тиме је црква постала једно тело, ма где му били делови. Осим тога ти су сабори изједначили начин богослужења у цркви и решавали су веће спорове. Они су, дакле, остварили потпуно јединство Цркве у свему. Било их је свега седам.
Први је одржан у Никеји на северозападу Мале Азије 325. г., други у Цариграду 381. г., трећи у Ефесу на западној обали Мале Азије 431. г., четврти у Халкидону на азијској обали Мраморног мора 451. г., пети у Цариграду 553. г., шести у Цариграду 680. г., седми у Никеји 787. г. – Тако броји васељенске саборе Источна црква, а Западна, убрајајући у њих и неке своје помесне, броји их око двадесет.
Позиве на васељенске саборе слао је владар патријарсима или митрополитима, а они даље епископима. Све трошкове је плаћала држава. Седнице је отварао или сам владар или његов изасланик. На тим саборима су чланови епископи, но добијали су реч и презвитери и ђакони (Атанасије Велики на I сабору). Гласали су и потписивали записнике само епископи. Закључци васељенских сабора добијали су царску санкцију и тиме су постајали државни закони. Тих закључака имале су се држати у својој управи све ниже власти – патријарси, митрополити и мањи сабори.
5. Осим васељенских сабора одржавали су се много чешће мањи сабори – обласни или помесни. Ти помесни сабори су били патријарашки и митрополијски. На њима су решавана питања реда и дисциплине само за неку област. Први васељенски сабор је наредио да се састају сваке године два пута: уз часни пост и у јесен. Њихови закључци су важили у области за коју су донети.
Одредбе сабора скупљане су у зборнике који се зову номоканони.
6. Велика је била заслуга владара што су сазивањем васељенских сабора помогли цркви да среди свој живот и што су бдели над редом у њој. Но дешавало се и то да су владари на своју руку издавали прописе за цркву, па и догме, То су чинили кадгод и из политичке нужде, јер су у то доба верски раздори стварали државне раздоре. У томе је ишао најдаље иначе велики законодавац цар Јустинијан. Црквени људи нису ћутке примали такве поступке. Они су и речју и књигом бранили слободу црквеног живота. Тако су чинили Амвросије Милански, Јован Златоусти и блажени Августин, који је написао знамениту књигу о одношају црквене и државне власти (De civitate Dei). Такав неправилан однос владара према цркви зове се у историји цезаропапизам.
Епископи су и иначе употребљавали своју црквену власт и против владара и против државних достојанственика, када је то било потребно. Амвросије Милански је нпр. приморао на јавно покајање Теодосија Великог због нечовечног поступања са побуњеницима у Солуну.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *