ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
б) Језуитски ред
 
1. У обнављању Западне цркве има уз Тридентски сабор највише заслуга језуитски ред (S J = Societas Jesu = Дружба Исусова). Основао га је шпански племић и витез Игнацио Лојола, рођен 1491. г. Рањен у једној бици са Французима, лежао је дуго и немајући шта друго да чита, читао је животе светитеља. Жива његова машта, и иначе религиозна, распалила се, те је имао и визија. Одлучио је да ће остати витез, али у служби вери и цркви. У својој тридесетој години почео је да учи латински, богословију и филозофију. У Паризу је са шест другова основао „Дружбу Исусову“, коју је 1540. г. потврдио папа Павле III. – Дружба је била узела у задатак да људско друштво – нехришћане и „јеретике“ – преведе у Римску цркву и да папи послужи ма за који задатак.
2. Снага тог монашког реда лежи у необично чврстој организацији, у великој образованости чланова, у истрајности на послу, у самодисциплини и безусловној покорности папи. Све су то скоро чисто војничке црте. За ступање у ред издржава се двогодишње искушеништво, затим осам до петнаест година школовања. Одабрани постају у тридесетој години свештеници, а од њих одабрани постају тек у четрдесет и петој professi, уз свог генерала „црног папу“ који је у Риму, чине језгра реда. – Свежину своје воље, верско одушевљење и дисциплину негују у „духовним вежбама“, које сваки издржава четири недеље годишње. Ред духовних вежби је саставио Лојола. Оне сведоче да је врло добро познавао људску душу и знао њоме управљати.
3. Одмах у првим деценијама свога живота имао је тај ред необичне успехе у Индији, Јапану, Кини и у Америци, где су језуити уредили државу Парагвај. Што даље, успевали су све више. Много већи су им успеси међу „јеретицима“. По свим западним земљама (за Катарине II и у Русији) отварали су своје средње школе и универзитете, где су давали заиста добро образовање у хуманистичком правцу. Ученика су имали не само из римокатоличких кругова, него и из бољих кућа других вера. Њихови интернати били су угодни и уз извесне погрешке слободоумно уређени. Тиме им се уплив ширио у најбоље друштвене кругове, а употребљавали су га у корист своје цркве. На владаре и велике достојанственике су утицали као исповедници.
4. У свету их гледају са неповерењем поглавито због тзв. језуитСКОГ морала по коме су дозвољена и неморална средства за неку свету сврху; даље, ако то тражи виша сврха, може се човек и криво заклети, тј. заклети се на оно што мисли, а не на оно што говори. Рад и утицај им је увек невидљив. Због тешке борбе са њима гоњени су из држава и ред им је укинут крајем XVIII в., а обновљен је почетком XIX в.
На свим пољима науке има језуита великих радника, особито у политичким и природним наукама (биолог Васман, антрополог Мукерман, социолог и моралист Катрајн итд.).
Ваља поменути да се против њих борио велики мислилац француски Паскал.
5. У борби против протестаната и других својих противника служила се Римска црква и инквизицијом. То је суд за изналажење и прогањање „јеретика“. Инквизитори су у истрагама бацали људе на муке. Смртне казне које је инквизиција изрицала извршавала је државна власт. За сузбијање књига које пишу против учења и реда Западне цркве установио је Тридентски сабор индекс (списак) забрањених књига. Индекс постоји и данас.