ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
ТРЕЋИ ПЕРИОД
 
I. Источна црква од 1054. године
 
Цариградски патријархат
 
а) Турци – Крсташки ратови – Латинско царство
 
Преко крајева у којима је била Источна црква ваљали су се од првих почетака историје човечанства народни таласи са истока на запад и обратно. Други период црквене историје, а нарочито почетак трећега, јесте доба када се азијски талас диже прво полако, а затим као бура, да запљусне преко крајева Источне цркве и Европу. Према томе – трећи период историје Источне цркве јесте доба њеног страдања.
1. У другој половини XI века изашли су на историјску позорницу Турци, номадске хорде из централне Азије, и кренули су према западу. Главно њихово племе, Селџуци, отргли су од Византије Малу Азију, а у Сирији и Палестини су потиснули Арапе. Они су рушили све културне тековине на које су били наишли, а као муслимани нарочито су се били окомили на хришћане и њихове светиње. Нестајало је са лица земље читавих градова, рушени су храмови и манастири, народ је сасецан и вођен у робље.
2. У тим тешким приликама и немирним временима није било лако похађати света места у Палестини, куда су хришћани дотле са свих страна јатимице ишли. У великој несрећи Источне цркве и државе било је то зло најмање. Но то је дало повод једном покрету на Западу, од кога су источњаци, барем у први мах, очекивали ослобођење. То су крсташки ратови. – Док су у Палестини још владали Арапи, они су пуштали хришћане да уз наплату неког трибута на миру походе своје светиње. Но под Селџуцима су странци злостављани. Походиоци светих места су збунили Запад својим причањима о дивљаштву муслимана, о тешком положају хришћана у Палестини и о скрнављењу светих места. Како је и византијски цар молио помоћи од Запада, кренула је оданде 1096. године прва крсташка војска да ослободи свету земљу. Нема сумње да је тај велики покрет настао из живе вере и побожног одушевљења, али ипак није схватио правилно свој задатак. Крсташка војска је у освојеним крајевима оснивала своје кнежевине, а латинско свештенство је отимало православне храмове и црквена имања и оснивало у тим кнежевинама латинске цркве, подложене папи. У Сирији је, нпр., основано неколико латинских држава и митрополија.
3. После тога су покретани мањи и већи крсташки ратови до четвртог, који је јасно показао оно што се већ код првог видело: да Латинима није толико стало до тога да источне хришћане ослободе од некрста, колико да их покоре под папину власт. Четврти крсташки рат (1202. г.), чија је војска успут заузела Задар за Млечиће, ударила је на хришћански Цариград, освојила га и основала у њему Латинско царство. Владавина западњака и њихове цркве трајала је у источној престоници од 1204. до 1261. године. За то време су византијски цар и патријарх били у Никеји. Изгледало је да је ипак остварена давнашња жеља римског епископа. Но насиља латинске управе и цркве још су јаче раширила јаз између Источне и Западне цркве. Дивљаштва сурових западњака према кудикамо углађенијим Грцима, отимање храмова и скрнављења светиња није ни могло уродити другим чиме. Цариград се ослободио 1261. године када је поново ушао у њега цар и патријарх.
После тог крсташког рата било их је до краја XIII века још три.

Comments are closed.