НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
б) Римска држава према верама
 
1. Римска држава је била трпељива према верама својих народа. Те су вере биле већином везане за неки крај или град и нису тежиле да се свесно шире на рачун других вера. Осим тога већина тих вера се лако мешала са другим верама. Док нису сметале државној религији, над којом су бдели закони, могле су на миру живети. Оне су биле гreligiones licitae и њихова божанства су често узимана у државну веру. Међутим, основна црта хришћанства је баш то да пориче ваљаност свим другим верама и хоће да продре у све народе. Оно је, дакле, наговестило свим верама борбу до истраге и по томе се морало сукобити и са државном вером, другим речима, са државним законима. У државној религији је, уз то, била једна особито осетљива тачка, и верске и политичке природе, са којом се хришћани нису могли никада измирити. То је био, од источњака примљени, божански култ владара. Од њега су били ослобођени само Јевреји, а сваки други ко би га одбио, сматран је издајником државе. Владар је био domiunus ac deus и када је била прилика, приносила му се жртва. Хришћани нису могли пристати на обожавање човека. Признавали су владару да је dominus, штавише да је први после Бога – a deo secundus, молили су се за њега Богу, но жртву су стално одбијали. На том државном култу је био неизбежан сукоб хришћана са законима и они су, углавном, због тога култа осуђивани да иду пред звери, на ломаче, на крст и у руднике.
2. Нема сумње да је римска држава морала осетити и то да у хришћанству лежи нешто што се не може спојити са тадашњом државом и друштвеним поретком. У римској држави није се могло мирно гледати ширење једне вере која учи да су сви људи и народи једнаки и да су сви браћа. Друштво, коме је сав живот, производња и богатство лежало на робовима, није се могло лако мирити са моралом по којем је роб брат, што на крају значи да ропства не може бити. Ту долази још хришћански поглед на рад, на положај жене, на породични морал итд. Јасно је било да хришћанство носи у себи превратне тежње и начела и да хришћани нису беспрекорни грађани. На основу свега тога постало је хришћанство у римској царевини religio illicita -недозвољена вера.
3. У прво, углавном апостолско време, када се хришћанство ширило „под присенком јудејства“, државне власти га сматрају за огранак те дозвољене вере и не обраћају на њега пажњу. Када су коринтски Јевреји дошли пред намесника са тужбом на Павла, намесник им каже да га се не тичу њихова препирања о закону (Дап 18, 12-16). Но постепено почињу власти разликовати хришћане од Јевреја и иступају против њих смишљено и по закону. Гоне их од почетка II в. до Константина. Та гоњења хришћана нису била стална, а нису предузимана увек ни у целој држави, тако да је било дужих одсека времена у којима су хришћани живели на миру.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *