НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
III. Јереси
 
1. У другом периоду, у доба када је црква утврђивала своје учење и ред, избијају јереси у тако великој мери и шире се таквом силином, да је од њих било у опасности и само јединство цркве. Често је то јединство и страдавало.
Мишљења о верским истинама, као о томе ко је и шта је заправо Исус Христос, да ли човек или Бог или и једно и друго, толико су тада занимала духове да се тим питањима нису бавиле само учене главе, него и најшире народне масе. О томе се препирало у радионицама и на улицама, штавише, у препиркама су учестовали пагани и Јевреји. Организоване су верске странке и јавно се водила необично огорчена борба, често и политичким средствима. У тој борби је учествовала и државна власт са својим мишљењем.
Јеретике су означавали црквени оци и писали су списе против њиховог учења; осуђивали су их и мањи сабори. Последњу реч у тим догматичким борбама изрицали су васељенски сабори. На њима су саслушана и процењена сва опречна мишљења и затим је утврђено као правилно оно што се потпуно слаже са изворима верске науке: са Светим писмом и Предањем.
2. Прва велика јерес другог периода јесте Аријева јерес. Арије, учени свештеник александријски, порицао је право божанство другом лицу Свете Тројице. Када су га због тог искључили из александријске цркве, ширио је своје мисли у расправама и песмама по Палестини и уопште на Истоку. Имао је врло много присталица. Будући да је због тога раздор у цркви постао исувише велик, сазвао је цар Константин Први васељенски сабор у Никеји. Тај Први сабор је имао необичан изглед. На њему су учествовали оци који су били прошли кроз последње мученичке године цркве; било је на њему исповедника који су за своју тврду веру били ослепљени и осакаћени. Сви су дошли да бране од новог непријатеља веру са којом су страдавали. И они, најпозванији за то, осудили су Аријево учење. Главни борац против Арија био је на том сабору млади архиђакон александријски Атанасије. Правилно учење о Сину Божјем изрекао је сабор у првих седам чланова нашега Симбола вере и у почетку осмог члана. Арије је са својим присталицама отишао у прогонство. Аријанства, понешто измењеног, ипак није још дуго нестало. И у Сирмијуму је одржано неколико аријанских и противаријанских сабора. У огорченој борби државна власт је често стајала и на страни јеретика. Тада су прогањани православни епископи од којих је највише страдао Атанасије Александријски.
3. Друго јеретичко учење, које је само природан наставак аријанства, порицало је божанство трећем лицу Св. Тројице. Зачетник му је био Македоније, патријарх цариградски. Осудио га је Други васељенски сабор и праву веру изложио допунивши осми члан Симбола вере.
4. После тога избијају тзв. христолошке јереси. Њима није било јасно Спаситељево богочовештво. Прва је несторијанство које је заступао цариградски патријарх Несторије (од 428. г.). Почео је тиме што је Мајку Божју назвао Христородицом и тврдио да се она не може звати Богородицом, јер није родила Богочовека, него човека Исуса Христа. Но тога човека Исуса обдарио је Бог својим даровима мимо свих пророка и светитеља – настанио се у њега. Христос је, по њему, човек Богоносац и биће у коме су две разне особе и две разне природе (диофизити). Ову јерес осудио је Трећи васељенски сабор.
Црква није потпуно надвладала несторијанство. Несторијански епископи су се повукли од прогонства у Персију и тамо су основали своју засебну цркву са патријархом на челу. У данима свога полета ишле су њихове мисије у Индију, Кину, Монголију и Африку. Код њих је од XV века наследно и патријарашко и епископско достојанство: прелази редовно на синовца који је често још дете. Црквени језик им је сиријски.
5. Друга јерес, која је настала из борбе са несторијанством, јесте монофизитство – „једноприродност“ (448. г.). Почео ју је проповедати архимандрит Евтихије у Цариграду, те носи и његово име. Та јерес каже: са људском особом Исуса Христа сјединио се Бог Син; но како је Божанство неизмерно веће од човека, то се Христова људска природа утопила у божанској; ње је нестало као што нестаје „капи млека у широком мору“. Према томе је у Христу једна природа – божанска. Ову јерес осудио је Четврти и поново Пети васељенски сабор.
Много већу штету је имала црква од монофизита. Борба са њима била је више политичка него верска. Египћани – Копти, Сиријци и Јермени, иако су били у Источном римском царству, осећали су грчку власт над собом као терет и тежили су за самосталношћу. Осим тога, александријски патријарх није хтео да уступа угледом пред цариградским. Те, и црквене и политичке опреке избијале су у устанцима. У таквом расположењу су Египћани прихватили монофизитство као своју националну ствар. Бранећи монофизитство од Цариграда и васељенских сабора, водили су они политичку борбу за своју самосталност. Најзад су се потпуно оделили од православне цркве, коју је заступао Цариград, и основали су своју националну – монофизитску цркву. У борби која је трајала око двеста година отпало је самих Копта неколико милиона и александријски православни патријархат је остао на 300.000 чланова. То су били Грци, дошљаци, чиновници. Патријархат се држао помоћу државне власти. А оделили су се и Сиријци и Јермени. Како је због цепања било у опасности и државно јединство, владари су водили „догматску политику“, издавали су законе, уступке и прогласе да монофизите врате натраг. Није успео ниједан, па ни Јустинијан.
6. Монотелитска јерес, која учи да у Христу има само једна божанска воља, изазвала је Шести васељенски сабор, који ју је осудио и коначно прекинуо покушаје да се монофизити врате у православну цркву.
7. Последња јерес, којом се бавио Седми васељенски сабор, била је иконоборство. Та јерес није одступала ни од једне основне верске истине, него је хтела да искорени стари и признати црквени обичај поштовања икона. Борба цркве са иконоборцима трајала је преко сто година. Била је врло тешка, јер ју је изазвао и за њу се залагао цар Лав Исаврјанин (726), а наставио ју је његов син Константин Копроним. Повод борби је био то што је у народу заиста било и сујеверног поштовања икона и реликвија. Но то је знала и црквена управа и нашла би пута да поштовање тих светиња сведе на правилну меру. Државне власти су, међутим, силом бацале иконе из храмова и уништавале их. Браниоце икона су мучиле, па и убијале. Борећи се против икона, хтели су ти владари да сузбију велики утицај свештенства на народ, а сами да дођу до што веће власти у црквеним пословима. Црква, дакле, у овој борби није бранила само један свој стари обичај, него се борила и за своју самосталност према државним властима. Народ је и на истоку и на западу бранио црквене светиње и дизао је местимице устанке против владара. Средња Италија је у тој борби отпала коначно од цариградске власти. Напослетку је Црква на Седмом васељенском сабору 787. године извојевала своју слободу и озаконила поштовање икона. Уврћено је да иконе ваља поштовати, а не служи-ти им. Та победа је значајна и за црквену уметност и уметност уопште. У историји сликарства и скулптуре најкрупнија су дела, до данас, она која приказују хришћанске светиње. Тога не би било да у овој борби није црква победила.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *