ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
X. Ислам
 
1. У VII и VIII веку страдало је од освајачких Арапа скоро цело Источно римско царство, а на западу његови бивши јужни крајеви. Ти освајачи су били фанатични носиоци једне нове вере – ислама. Зато је заједно са државом страдала и хришћанска црква у тим крајевима. Удар је био тако јак да се црква на истоку од њега никада више није опоравила.
2. Ислам. Та реч значи преданост Божјој вољи и њоме се зове вера коју је у почетку VII века основао арапски трговац Мухамед. Он је у своме религиозном заносу имао визије и мислио је да му у њима арханђео Гаврило објављује Божју вољу; да га Бог позива за свога пророка и да му предаје праву веру коју ваља објавити људима. Своју веру је саставио из веровања арапских племена, из јеврејске вере и хришћанства. Обе те вере је могао познавати, јер је у Арабији било и Јевреја и хришћана.
3. Верско учење ислама и прописи за побожан живот налазе се у Курану, књизи која је “пала с неба” и која тражи да јој се дословно верује, а што наређује да се испуњава. Основа ислама је да је само један Бог – Алах, а Мухамед да му је пророк. Мојсије је Мухамедов претеча, а највећи му је претеча Исус, син Маријин. Иако је ислам једнобожачка вера, он ипак није могао да схвати Бога као биће духовно и неограничено. Уз једнобоштво важна је тачка у исламу веровање у предодређење и фатализам. К’смет, судбина, одредила је свакоме унапред ток живота, наменила му је срећу или несрећу и томе се ваља мирно предати. Божји суд, вечне награде и казне замишља ислам чулно, земаљски. Главне дужности које та вера прописује својим следбеницима јесу: да буду душевни (милостиња и задужбине), да се моле Богу пет пута дневно, да врше обредна прања, да иду у Меку у хаџилук светом камену, да посте у одређене дане, да не пију вина и да не једу нека јела. Но сви су ти строги прописи о уздржљивости ослабили тиме што је ислам дозволио многоженство. Најсветија дужност свакога верника је да шири ислам макар и мачем. Следбеници ислама зову се муслимани.
4. У први мах није Мухамед имао много присталица у своме граду Меки. Право ширење његове вере и са њоме и власти почиње тек када се са својим присталицама иселио из Меке у Јатриб – Медину, што је било 622. године (хиџра) од када муслимани броје године. Ту је он уредио, на основу своје вере, политичку заједницу и пошао на Меку. Освајање Меке било је освајање Арабије (630). Његови наследници, калифи, били су као и он и политичке и верске поглавице народа и државе. Држава им је била теократски уређена.
5. Кад су се арапска племена једном вером ујединила у народ, постала су убрзо светска сила. У своја два освајачка похода освојили су Палестину, Сирију, Персију, Египат, Триполис, па остатак североафричких колонија (Картагу) и у Европи Шпанију. Ту је њихову даљу поплаву зауставио “француски бријег” (732. Карло Мартел). На истоку су отишли до реке Инда. Цариград су опседали два пута, при крају VII и почетком VIII века, оба пута без успеха. У свима тим земљама је хришћанство и даље постојало под муслиманском влашћу, али скрхано, а у неким крајевима га је сасвим нестало.
Кад се код Арапа стишао ратни полет, почела се и код њих развијати култура. Неговали су разне науке, као математику, лекарство, филозофију и др. Та култура није прешла на покорене народе и напредак јој није био трајан, јер је верски фатализам много спутавао све снаге арапског народа.

Comments are closed.