НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

БОГОСЛОВ, КАТИХЕТА И ПРОФЕСОР

 

 
Рођен је 24. фебруара 1882. у Мартинцима у Срему. Основну школу похађао је у Мартинцима, сремском Јарку и Врбасу. Завршио је Велику српску православну гимназију 1902. у Новом Саду и Православно српско богословно училиште (Карловачку богословију) 1906. Теолошко образовање допунио је студијама филозофије у Загребу, Будимпешти и Женеви, одслушавши такође неколико летњих семестара курса француског језика за странце у Дижону.
Службовање је започео 1909. као суплент-вероучитељ у гимназији у Сремској Митровици. На основу конкурса Патроната Српске велике гимназије у Сремским Карловцима 1912, постављен за суплента катихету, а од 1914. до 1941. био је професор у истој гимназији. Од 1918. поред веронауке предавао је и француски као необавезан предмет. Постао је управник гимназијског интерната Стефанеум (1919), који је крајем 18. века основао митрополит Стефан Стратимировић. Предавао је по позиву морално богословље на Карловачкој богословији, као и пчеларство.
Био је члан Митрополитског савета за унификацију цркве, члан Комисије Српске православне цркве за сарадњу са другим хришћанским црквама, члан Главног просветног савета при Министарству просвете Краљевине Југославије и члан Књижевног савета Матице српске. Током 1920-1921. уређивао је Нови пут, лист за хришћанску културу, а сарађивао је у часопису Сион, у којем се појављивао под псеудонимом Будим. Био је главни и одговорни уредник Српског пчелара од 1925. до 1929. Написао је сем Историје српске цркве и Преглед историје хришћанске цркве.
Године 1941. био је талац код немачких и усташких власти, затим са целом породицом логораш у Цапрагу, одакле је са већом групом православних свештеника и чланова њихових породица, протеран у Србију, где је као избеглица био професор гимназије у Аранђеловцу. Пензионисан је 1943. и одлуком Синода Српске православне цркве именован за инспектора верске наставе у средњим школама. После Другог светског рата вратио се у Сремске Карловце.
Током своје многоструке и дугогодишње делатности изучавао је историју хришћанства и историју Српске православне цркве.
Биографија овог врсног ствараоца је позната. Објављена је у Енциклопедији српске историографије и Енциклопедији Новог Сада. Ипак, објављена биографија Григорија Микића није потпуна. Њу би требало допунити следећим значајним подацима.
Јелисавета, мати Григоријева била је унука Никанора Грујића, чувеног пакрачког владике, што никада не би требало мимоилазити јер је и то, можда, имало одређеног удела у Григоријевом животном усмерењу.
Његова општепозната интелектуална и величина и ширина, укључујући и чињеницу да је био полиглота, могу се разумети само у том случају ако имамо у виду да је завршио Велику српску православну гимназију у Новом Саду, кад је њоме руководио директор Васа Пушибрк, у којој му је разредни старешина био чувени Тихомир Остојић.
Последње године свог живота проживео је у тешким околностима, али духовно несломљен, а то значи усправно и честито. Због свега тога, његови ученици и васпитаници задржали су га у најлепшем сећању, а неки и овековечили у својим мемоарским списима, као што су то учинили Борислав Михајловић-Михиз, Дејан Медаковић, Жика Сечански, Живорад Стојковић и др.
Умро је 12. јула 1957. године у Сремским Карловцима.
Проф. др Никола Гаћеша
 
 

 
 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *