ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
г) Словенски језик у цркви код Хрвата
 
1. Када су се Хрвати настанили у својој данашњој постојбини, примили су убрзо хришћанство и потпали су под црквену власт Рима, одакле су и крштени. Мада су имали своју државу (са тежиштем на Јадрану), за читавих двеста година од њихова крштења не налазимо спомена о њиховој словенској свести и народности. Били су притиснути латинским језиком и културом коју је Рим носио са вером. Народни језик се код њих јавља када их је из Паноније захватила струја народне цркве и језика. То је већ доба Ћирила и Методија. Они су на своме путу у Рим пролазили кроз хрватске земље, Методије је ишао и више пута. Па као што су се задржавали код Коцељевих Словена у Панонији, природно је да су се задржавали и код Хрвата. Осим тога првог сејања словенске црквене речи међу њима, били су Хрвати у приликама да је приме и више. Њихове су земље граничиле са Панонијом, они су се мешали са Панонцима и примали од њих и словенско богослужење. Када су ученици и следбеници Методијеви прогнани на све стране (Сватопук-Вихинг), неки су дошли у хрватске крајеве. Нарочито су многи Панонци и Моравци морали бежати у Хрватску, када су им државе пале пред најездом Мађара (896). Тако се код Хрвата постепено одомаћио посвуда у цркви словенски језик са глагољицом која је код њих добила нешто измењен облик.
2. Хрватска је била исувише близу Рима и Латини су желели да у њој сачувају своју културну и политичку надмоћ. Њихова политичка надмоћ на источној обали Јадрана била је у почетку X в. ослабила. Латински приморски градови беху 914. године пали под моћну државу кнеза Томислава. Исто тако била је потиснута латинска надмоћ у црквеном и културном животу Хрвата. У хрватској држави на све стране писало се глагољицом и служило Богу на словенском језику. Епископија нинска, као средиште хрватског црквеног живота, сузбијала је противнародне тежње латинске јерархије, особито митрополита сплитског. Црква је код Хрвата, дакле, имала све услове да живи својим самосталним животом, да самостално негује чисту народну просвету и да тако учвршћује хрватску државу. Латини, према томе, нису могли код Хрвата трпети словенски језик тако дуго као код Западних Словена. Јер и ту је словенски језик био оружје којим се народ бранио од туђинаца у верском, културном и политичком своме животу. Отпочела је, дакле, борба против словенског језика и тежње Хрвата за својом управом у цркви, заправо борба Латина да црквом одрже свој положај у Хрватској и одбрана Хрвата од тога насртаја.
Вођа хрватског народног покрета у цркви био је епископ Гргур Добре (900-930?), а средиште, његова епископија у Нину. На латинској страни је водио борбу митрополит сплитски Јован.
3. Борба између народних и туђинских тежњи одлучивала се на Сабору у Сплиту 925. године, који је сазван да реши питање словенског језика у цркви код Хрвата. Сабор је био тако састављен да је Латинима била победа осигурана. На том сабору је укинута Нинска епископија, а власт Сплитске латинске митрополије проширена је на све хрватско свештенство и народ – дакле на сву хрватску цркву. Гргур Нински је имао прећи у неку другу епископију и стављен је под власт сплитског митрополита. То је било главно решење тога сабора. Уједно је то јасан знак да Латинима није било стало само до укидања словенског језика у цркви, него до тога, да униште огњиште хрватске црквене самосталности и да спутају човека који се за њу борио. Самом словенском језику је тај сабор врло опрезно подрезао корен: забранио је да се убудуће рукополажу свештеници који не знају латински служити. Рачунало се на то да се народ не узнемирује, а словенска реч у цркви да постепено утрне. Међутим, Гргур Нински није мировао, него је послао у Рим жалбу против саборских закључака. Папа, у тај мах, заиста није потврдио ни укидање Гргурове епископије ни укидање словенског језика. Но састао се 928. године и други сабор у Сплиту, који је опет укинуо Нинску епископију. Тај сабор не спомиње словенски језик, јер је његова судбина решена са судбином Нинске епископије. Гргур се борио и у овај мах, али сада без икаква успеха, јер је папа потврдио закључке другог сплитског сабора. У први мах је тако завршена на Јадрану борба између Латина и Хрвата, која је у суштини истоветна са борбом коју је педесет година раније водио на Морави Методије са Немцима. На оба места су сузбијене народне тежње.
4. Борба Гргура Нинског је била велика народна борба и народ је није напустио ни после њега. У половини XI века служи се у Хрватској словенски као и пре. У то време, 1059-60. године састао се опет Сабор у Сплиту. Уз остало је решавао и питање словенског језика у цркви. Забранио је епископима, под претњом свргавања, рукополагање Словена који не знају латинску књигу. Да би словенски језик био што зазорнији, Методије је назван “неким јеретиком Методијем” који је саставио “готска” слова и њима писао лажно против реда у цркви.
5. Хрвати се нису помирили са таквим саборским закључцима и служили су и надаље словенски. Нарочито су неговали словенску службу монаси Бенедиктинци и она се ширила све даље. Продрла је у XII и XIII в. и у латинске градове на Јадрану, у Истру и Крањску, па и у Срем. Но и поред те добре воље народа потиснута је постепено словенска служба из већег дела хрватских крајева. Поглавито због тога што су свештеници глагољаши били неуки и нису могли да издрже утакмицу са ученим латинским свештеницима. До данас се одржала словенска служба (западног обреда) у Сењској епископији, а уведена је у новије доба и код римокатолика у Црној Гори. Употребу словенског језика одобрио је папа за Сењску епископију 1248. године, а за Крчку епископију нешто касније. Дозволу је дао због тога, да се сузбије ширење богумилске јереси из Босне међу Хрвате. Богумили су, наиме, неговали у верском животу народни језик.
Највише глаголских споменика имамо у хрватским крајевима. Њихова садржина није само верска и црквена него и политичка, а писало се глагољицом и за друге потребе.
*
Глагољицу је начинио Ћирил углавном по грчком курзивном писму IX века, нека слова по самаританском и јеврејском писму, а нека је можда и сам измислио. Има два типа глагољице: округли (у Бугарској и Македонији), угласти (у Далмацији и Хрватској).
Округли тип глагољице замењен је ускоро после времена Ћирилова угоднијом и једноставнијом ћирилицом, а угласти живи и даље у јавном и приватном животу до XV века, а у цркви и у неким општинама у Далмацији и приморју још и данас.
 

 
(Хрватскословенски језик крајем XIV или XV в.
– Почетак I књиге Мојсијеве)

Comments are closed.