ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
г) Стање под Турцима
 
1. У великој и вековној борби коју је ислам водио са хришћанским Истоком, од Арапа почевши па до пада Цариграда, подлегле су . хришћанске земље. Но ти освајачи нису увек и непрестано били само разарачи. На махове су и они осећали да код побеђених има нечега јачега од победилачке силе, па су то и поштовали. Арапи су нпр. поштовали грчку просвећеност и науку, те су њоме обогатили свој дух, па су и сами радили на тим пољима људског духа. Турци Османлије, који су коначно срушили византијску царевину, увидели су да код света који освајају има осим државе још једна сила, која не пада са државом, него може и самостално да живи. То је хришћанска вера и њена духовна организација – црква. Због тога султан Мехмед II, чим се после пада Цариграда стишао први налет победилачке руље, уређује положај хришћанске цркве у новој држави. Тај положај, како га је он замислио, био је доста повољан. Прво је наредио да се на место несталог патријарха изабере нов. Тог новог патријарха – Генадија Схолариса – примио је са свима почастима, како су то чинили византијски цареви. Даровао му је штаку, омофор и раскошно опремљеног белца. Њему, “милетбаши”, старешини свих хришћана у држави, издао је ферман са одредбама о цркви. Признао је хришћанима право да исповедају своју веру и да обављају своја богослужења. Понешто је ограничио. Забранио је звона, свечане опходе и све што би могло вређати осетљивост муслимана. Но забранио је и насилно превођење хришћана на ислам, претварање цркава у џамије и одузимање црквеног имања. Зајамчио је патријарху и његовим властима управљање црквом по дотадашњем реду и законима.
2. У државном животу је, по турским законима, био положај хришћана тежи. Прво, нису могли бити ни чиновници ни војници; друго, сва земља је постала државна, а хришћани су је радили као туђу, били су кметови и плаћали за њу својим спахијама и беговима. Даље, како уопште нису сматрани грађанима, нису хришћани имали права да сведоче на судовима и сл. – Но како непросвећени Турци нису били кадри да управљају државом, која је пре њих имала савршеније уредбе, узимали су ипак Грке у државну службу. Нарочито за спољну политику и у морнарицу. У другим хришћанским крајевима били су хришћани бесправна раја, којој се прописивало штавише и то како да се одева.
3. Но све би то било подношљиво да код Турака није била јача од свакога, па и од њиховог закона – самовоља султана, везира и мањих покрајинских управитеља. Тако видимо да сам Мехмед II поступа са хришћанима противно своме ферману. Он је почео, а његови наследници су наставили да претварају хришћанске храмове у џамије, забранили су зидање нових храмова, а за оправку старих плаћало се много. Кад би се ко усудио да без дозволе оправи храм, излазиле су власти да ставе ствар у пређашње стање, тј. да поруше и оно што није оправљано. Султани су се мешали и у црквену управу и суђење. Насилно потурчивање је прешло у обичај и закон: с времена на време су по свим хришћанским крајевима бирали најлепше и најпаметније дечаке, одузимали их од родитеља, турчили их и од њих образовали своју најпоузданију војску – јаничаре. Из њихових редова су излазили велики турски државници и војводе. У временима када су Турци несрећно ратовали искаљивали су гнев на хришћанима.
4. Турска управа је унела у црквени живот једно велико зло – симонију. Турци су били лакоми на новац, зато је сваки нови патријарх морао плаћати таксу државној благајни, а везиру и другим високим чиновницима давати велике дарове – пешкеш. Избор патријарха постао је за њих велики извор прихода. Многи патријарси, потрошивши новац за своје место, продавали су нижа црквена достојанства. Због тога су на најважнијим црквеним местима седели често недостојни, необразовани људи. То зло је ишло до доле, до свештенства по парохијама и по манастирима. Ниже свештенство је уцењивало своје верне и за оно за шта је речено да бадава даје, јер је бадава и примило.
Симонија = давање свештеничких места за новац. Назив је по Симону врачару који је хтео од ап. Петра да купи дар Светога Духа (Дап 18, 18).
5. Под Турцима је свуда пала црквена просвета. То се особито осећало код Грка, који су некада били високо просвећени. Народ је осиромашио и није могао да издржава школе. Учитељи су постајали беспослене занатлије и скитнице. Свештеничка места су добијали људи који једва знају да читају и пишу. Било је доста да знају нешто појати. Како су свештеници једини могли бити народни просветитељи, просвећеност је у народу пала до варварства. Морал се губио, празноверја је било много (записи од хоџа). Тако је било код свих хришћанских народа у Турској. Код Грка се у XVIII веку јавља мисао да непросвећен народ и не може желети слободу и појединци почињу да шире просвету и знање кроз добре школе. Угледају се на западне народе. Доживели су највећи отпор од непросвећеног вишег свештенства. – Но осим Грка под Турцима, постојале су грчке колоније у дијаспори по Европи. То су биле богате грчке трговачке општине у великим трговачким средиштима, као у Венецији, Падови, Риму, Трсту, Бечу, доцније по Мађарској. Неке постоје већ у XVI веку. Те колоније су биле национално и верски ванредно свесне. Њихов подмладак је стицао више образовање по европским средњим школама и универзитетима. Они су и материјално и иначе утицали на своју матер-домовину, те верска просвета почиње код Грка од XIX века да напредује. По већим градовима се отварају гимназије; отворена је и висока богословска школа на Халки. Неправославни хришћани, Јермени, имали су као и Грци своје колоније по Европи и тамо су примали просвету и ширили је међу својима у отаџбини (Венеција, Беч).
Црквено сликарство и неимарство пропало је такође под турском влашћу. Обе те црквене уметности спустиле су се на степен невешто рађених заната.

Comments are closed.