НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
в) Јулијан апостата
 
1. Иако је од 313. године било јасно да хришћанство побеђује, стара вера није признавала свој пораз и водила је борбу даље. Наравно сада већ само књигом, а не влашћу. Ту борбу је водио обилном и озбиљном литературом неоплатонизам. То је био филозофски и верски правац са којим је хришћанство имало и пре посла, но сада га је нападао озбиљнијим оружјем. У том духовном правцу, који можемо назвати и вером, биле су спојене мисли великог филозофа Платона са најразноврснијим тадашњим веровањима и празноверицама, нарочито из источних религија. Неоплатонизам је имао и своје свете књиге са пророштвима (оракула), имао је мистерије, обреде, богослужења и сл. Штавише, Христа није презирао, већ га је сматрао човеком необичних дарова и узвишеног живота. Од својих следбеника је тражио моралан, строг, аскетски живот. Другим речима, неоплатонизам је био тако удешена филозофска вера, да је могао надоместити хришћанство код образованог света и код простог народа. Тако су се барем његови представници надали. Имао је присталица међу бољим духовима са којима је ваљало да се хришћански писци огледају.
2. Са том борбом, која је хтела да хришћанство потисне, везано је име Констанцијева наследника цара Јулијана. Он је био предузео да са царског престола, помоћу државне власти, осигура живот вери за коју се био одушевио. То је уједно последњи покушај римске државе да скрши нову и поново дигне стару веру. Јулијан је одрастао као хришћанин, но одрекао се хришћанства, због чега га историја зове отпадником – апостатом. Тај његов корак тумаче прилике у којима је одрастао, иако га не оправдавају.
Када је Констанције са својом браћом сео на престо, побијени су сви они чланови царске породице за које се мислило да би могли сметати новим владарима. Тако је убијен и њихов стриц, а отац Јулијана и Гала. Њих двојицу, као децу, случајно је мимоишла смрт. Јулијан је, дакле, од детињства имао разлога да жали своје царске рођаке. Констанције их је обојицу дао да се васпитају за монахе, да би тако био потпуно миран од њих. Неспретно аскетско васпитавање њихових верских учитеља кварило је Јулијанову душу и он се рано научио да под маском лажне побожности крије своје праве осећаје. Учитељи осталих наука радили су смишљеније. Под њиховим руководством он је прочитао и научио све што је било потребно да заволи хеленизам, стару веру и стари ред у држави.
Када је било већ јасно да ће Константинова лоза остати без наследника, почну спремати Јулијана за будућега владара. Но и даље су га уходили и плели око њега дворске сплетке, нарочито за време школовања у Атини. Тако је постао још притворнији и још више је омрзнуо политику која се у држави водила. Најзад је било дошло време да Јулијан узме у своје руке власт над целом државом. Његове легије су га у Галији, где је био омиљен управитељ и цезар, прогласиле за августа и пошле са њиме на Констанција. Констанције је пре судара умро. Тада се Јулијан отворено одрекао хришћанства.
3. Јулијан је сматрао својим главним владарским задатком поновно дизање старе вере. Али он није мислио ону грубу и преживелу веру, него препорођену неоплатонизмом и другом филозофијом. Шири кругови су остали равнодушни према тим покушајима. – Јулијан је отпуштао хришћане из државне службе, из војске је уклонио хришћанске знаке, одузео је цркви све повластице, наредио је да се срушени незнабожачки храмови дигну на трошак оних који су их порушили. Својим школским законом (362) искључио је хришћане из вишег образовања. Јевреје је помагао да дигну јерусалимски храм (Христово пророштво), но то није успело. Исто су тако остали безуспешни његови покушаји са дизањем незнабожачких болница, увођењем поста, проповедањем и сл. Иначе је и писмено нападао хришћанство.
4. У држави је настало велико узнемирење и међу хришћанима и међу незнабошцима. У неким крајевима је дошло и до крвавих сукоба. Рана смрт Јулијанова учинила је крај свим његовим покушајима, којима су се ругали баш они ради којих их је предузимао. Погинуо је 363. године у ратном походу на Персијанце. Веле да су му последње речи биле: „Tandem vicisti Galillaee!“ (Галилејче, ипак си ти победио!) Како се на самрти није могао надати да ће ико наставити дело које је он започео, вероватно да је умро са таквим мислима.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *