ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
б) Уније
 
Унија = сједињавање. Тако се зову, понегде успели, покушаји да се сједине православни хришћани са западнима. Унијати примају римске догме, признају папску власт, а обављају богослужења на начин православни.
1. После пропасти Латинског царства пада први покушај да се поново васпостави јединство Источне и Западне цркве. Ствар је покренуо византијски цар Михаило VIII Палеолог. Но не због неких виших интереса вере и цркве, него због политичке стиске у којој се био нашао после ослобођења престонице. Како је и папа примио предлог само ради ширења своје власти, разумљиво је да је тај покушај пропао. – Михаилов престо није био сигуран, јер је до њега дошао незаконитим путем. У земљи су се против њега бунили, Турци су непрестано наваљивали на његову слабу земљу, а осим тога и папа је спремао крсташки рат против њега да му се освети за пад Латинског царства. У таквим приликама Михаило понуди папи власт над Источном црквом, да би избегао крсташки рат. Преговори су вођени у Лиону године 1274. Источни изасланици су примили унију. Пристали су на догму “и од сина” и на папину власт над Истоком. Да то све народ не би осетио, имали су остати на истоку православни обреди. Цар се тиме ослободио од крсташке опасности, али није могао да испуни своје обавезе према папи. Исток није примио унију коју је он склопио, народ је дигао устанак. Поново су освећени храмови у којима су служили унијати.
2. Међутим, турска сила је толико напредовала да је већ прешла у европске делове Византије. Пошто су Турци разбили Бугаре и затим Србе (1389), Византија је била са свих страна опкољена. Велико Источно римско царство било је остало на самом Цариграду са најближом околином, а Цариград је плаћао Турцима данак. Ако му се још могло помоћи, могла је помоћ доћи само са запада, и то преко папе. Због тога је цар Јован VIII Палеолог понудио папи унију. Ни папа није тада био у добром положају, јер се у то доба трудио Сабор у Базелу да реформише Западну цркву и да ограничи папску власт и приходе. Папи је било успело да један део тога сабора доведе у Фиренцу. На тај Фирентински сабор стигао је 1439. године и византијски цар са патријархом и другим источним епископима да преговарају о унији, коју је папа једва чекао да би му подигла углед на Западу. Источно изасланство је било упорно и сам цар је морао посредовати. Но цариградски патријарх је умро у Фиренци, а заступник јерусалимског патријарха је побегао. Тако нису потписали споразум два најугледнија представника Истока. У тој тзв. Фирентинској унији главно је признање папске власти над Истоком, преко догматских разлика и обреда се некако прешло. Вративши се кући одрекли су се примљене уније и сами изасланици. Цар се неко време трудио да је оствари, но како са запада није било помоћи, одрекао је се и он.

Comments are closed.