ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
г) Црква код Румуна
 
1. Једини романски народ православне вере су Румуни. У њихове крајеве су донели хришћанство римски колонисти, можда још пре Константина Великог. У IV в. постоји на њиховој црноморској обали епископија (Томи). Доцније су потпали у црквеном животу под утицај околних Словена, те им је и црквени и књижевни језик био дуго времена старословенски. Док су Турци владали Балканом били су Румуни са својим кнежевима, војводама, турски вазали. Тада су у црквеном животу потпали под Цариград (XVI в.). Турци су продавали румунску војводску власт цариградским Грцима, који су заједно са грчким епископима – фанариотима – искоришћавали народ. Покушавали су, као и другде по Балкану, да међу Румунима одомаће своју културу. Светогорски и синајски калуђери су били преплавили земљу, а имали су у њој своје велике поседе завештане од румунских великаша. И вера и просвета су ипак напредовале. Нешто је негована у манастирима који су основани у XIV в., а уредио их је српски калуђер Никодим. Грађевине манастира типа су српских задужбина.
2. У почетку XIX в. бирају Румуни сами своје војводе и тиме престаје грчка власт и у цркви. Кнез Александар Куза прогласио је самосталност Румунске цркве, али јој је одузео скоро све имање. То је било углавном уперено против светогорских манастира и источних патријаршија. Самосталност је цркви призната 1885. године.
3. Друга насеља Румуна, која сада сачињавају проширену краљевину, била су до I светског рата под Мађарима и Аустријом (Ердељ са деловима Баната и Буковина). Ти Румуни су у црквеном животу били неко време потчињени Карловачкој митрополији (од 1783. г.). Но концем 1864. г. добили су угарски Румуни – ердељски и банатски – своју црквену самоуправу и уредили су митрополију у Сибињу. Године 1870. издвојила је државна власт и Буковинску цркву, коју је дигла на степен митрополије са седиштем у Черновцима. У њен састав су ушли сви православни грађани у Аустрији, па и две српске епископије у Далмацији – задарска и которска (1873).
4. Верски живот и просвета стајали су пре I светског рата у ове две митрополије боље него у Краљевини Румунији. Обе су имале своје сређено имање, те су могле да издржавају своје школе и свештенство. Православни богословски факултет при универзитету у Черновцима васпитавао је и за нас одличне црквене раднике.