НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
а) Борба око инвеституре
 
1. Када је умро Карло Велики распало се Западно римско царство, које је он био обновио у својој великој Франачкој држави. Тиме је пао велики ослонац Римске цркве. Постепено је опала духовна просвета која је за Карла почела да цвета, у црквеној управи је настао неред, обесна властела је у општем безвлашћу отимала црквена добра, понајвише у Француској. Најјачи део растргане Карлове државе била је Немачка. Ту је Отон I (936-973) поново средио државу и то помоћу вишег свештенства. Он је епископима и манастирима даривао веће крајеве своје земље и световну власт над народом у тим крајевима (суд, порез и сл.). Тако су, по средњовековном феудалном систему, епископ и управитељи већих манастира дигнути у ред више властеле, међу државне кнежеве. Као властела, они су уз владара управљали државом и бранили је својим четама. Отону је требало да има поуздану црквену властелу против непоуздане световне, која се одметала испод владарске власти. Наравно, он је на та световно-црквена места бирао, пре свега, за себе поуздане људе. Они су му полагали вазалску заклетву верности, а он им је предавао знаке њихове власти: епископски штап, а доцније и прстен. Тек онда су рукополагани. То владарско бирање црквених достојанственика, дакле: примање црквене власти из владарске руке, зове се инвеститура. Против ње се спочетка није нико у цркви бунио, јер од Карла Великог је још остало да владар именује епископе и да скоро неограничено управља црквеним пословима. Могли су у цркви тиме бити и задовољни, јер је тако чувано црквено имање и дизан оронули углед папе. Отон је заиста подигао углед Папске столице, на коју су римске племићке породице дизале своје људе и свргавале их са ње (у времену од 896. до 963. године измењало се двадесет папа!). Он је, као цар поново обновљеног Римског царства (962), узео себи право да потврђује избор папе. Но иако су то чинили и његови наследници, папски углед је ипак све више падао.
2. У току времена уродила је владарска инвеститура злим плодом. У редовима вишега свештенства сакупили су се најнедостојнији људи. Своја места су добијали већином симонијом. О цркви нису водили бригу, а средишња власт црквена у Риму је била преслаба. У свештенству Западне цркве пропадала је дисциплина и морал. Пропадање је захватило и манастирски живот. Но у крилу Западне цркве родио се у X веку један покрет, који је с временом поправио зло стање у Римској цркви и дигао јој углед на такву висину на каквој никада није био. Монаси манастира Клинија (Clugny) у Бургундији почели су да живе по старим аскетским идеалима и да раде и чувају манастирско добро. За врло кратко време – пола века – прешао је њихов ред и рад на многобројне манастире у свим западним земљама. Из тих манастира је прешла велика побожност и жива црквена свест у световно свештенство и у народ. Како су ти манастири осећали да је власт епископа-властелина и незгодна и штетна, радили су на томе да ту власт збаце са себе, па да буду непосредно под папском влашћу. Из тога се развио у цркви покрет, да се уопште укине мешање државне власти у црквене послове, да се, дакле, укине и инвеститура.
3. Када је дошао на папску столицу необично способни државник Гргур VII (1073-1085) отпочео је он отворену борбу против инвеституре. Он је забранио прво женидбу свештеника, да их што тешње веже за црквену власт, затим симонију и најзад владарску инвеституру. Тиме је дошао у сукоб са царем Хенриком IV који се није могао помирити с тим да владар даје цркви земље и повластице, а папа да именује епископе. Када је Хенрик ипак на своју руку именовао миланског епископа, прокуне га папа и разреши његове поданике од поданичке верности. У Немачкој су дигли световни племићи револуцију против свога владара и пристали су уз папу. Хенрик IV пређе усред зиме Алпе, нађе папу у Каноси и ту је стајао три дана бос и гологлав на дворишту очекујући да га папа прими и да са њега скине клетву. Покорио се и добио опроштење. Но борба није престала. У Немачкој је беснио грађански рат двадесет година. Хенрик је пао опет под клетву, ратовао с папом и опседао га у Риму. Гргур је подлегао и умро као изгнаник. Борба између царске и папске власти водила се и после Гргура и Хенрика IV. Завршена је 1122. године споразумом у Вормсу (Вормски конкордат), по коме је папа епископа бирао и рукополагао, па тек онда му је владар давао инвеституру.
4. Како је Споразум у Вормсу питање инвеституре решио половично, водила се против ње и даље борба. Папство је победило под Инокентијем III (1198-1216), који је био мишљења да је папа „мањи од Бога, али већи од човека“ и да није само намесник Петров, него Христов или Божји. За његовог доба биле су у европским државама такве прилике да се могао натурити свима владарима за старешину. Приморао је енглеског краља Јована да своју земљу преда „Богу и папи“ и да је затим прими из папиних руку и за њу плаћа данак. У Француској је приморао Филипа II да прими натраг своју закониту жену, а у Немачкој је водио политику тако, да се немачки цар одрекао инвеституре, учешћа у избору папе и црквених имања која су добивена од државе. У његово време је и Цариград био под папском влашћу. Инокентије је остварио мишљење Гргура VIII по коме је папа сунце, а цар месец који од њега добија светлост. Тако је папство дошло до врхунца своје црквене и световне моћи. Владари су добијали круну из папских руку и папа им је могао круну одузети, јер је могао поданике да разреши од поданичке дужности. Тако је често и чинио.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *