НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
б) Претече реформације
 
1. Веће незадовољство са стањем Римске цркве избило је у XIV веку у Енглеској, а вођа тога покрета је био свештеник и професор Виклиф. Он се сматра претечом велике реформације. Виклиф је у својим проповедима доказивао да је његова домовина политички независна од папе и да му не мора плаћати данак (Јован без Земље). Зато га је народ заволео. Наскоро је почео да проповеда и чисто црквену реформу. Од свештеничких степена признавао је само презвитерски и ђаконски; захтевао је укидање целибата за свештенство; тражио је да се цркви одузме имање; био је против поштовања икона. Није признавао да су у причешћу право тело и крв Христова, а признавао је предестинацију. Његове мисли су разносили лоларди, проповедници које је слао у народ. Најзад је прогласио папу антихристом. Покушали су два пута да му суде у Лондону, али су га у оба маха заштитили народ и државна власт. Тек га је Сабор у Констанци осудио као јеретика и наредио да се спале његове кости и његови списи. То је учињено (1415).
2. Виклифове књиге и мисли о вери и цркви пренели су чешки ђаци и трговци из Енглеске у Праг. Ту их је прихватио Јан Хус, професор прашког универзитета и проповедник. У чешком народу нису још биле заборављене традиције св. браће Ћирила и Методија. Зато су и чешко племство и народ листом стали уз Хуса када је он тражио да се богослужење обавља на народном језику и када је то и чинио. Осим тога, тражио је да се и народ причешћује под оба вида. Папску власт у цркви није потпуно порицао. Проповед Хусова има и националну позадину. То се види по томе што је због црквених питања дошао у сукоб са Немцима професорима Прашког универзитета. Потиснуо их је уз краљеву помоћ и они су се иселили са Немцима ћацима у Лајпциг, где су основали свој универзитет. – Када се у Риму сазнало шта Хус проповеда, забрањено му је проповедање. Он није послушао и зато га је Рим искључио из цркве, и њега и прашки магистрат, који га је штитио. Да се ствар још јаче замрси, почели су и у Чешкој да продају индулгенције. Хус устане и против тога, а народ се по прашким улицама ругао Римској цркви и папи. Најзад је Хус морао ипак отићи из Прага. Склонио се код својих пријатеља међу властелом и обављао је са народом богослужење под ведрим небом.
3. Хусова реформа није тражила ништа ново ни нечувено. Хус је зато, на позив немачког цара Сигмунда, радо пристао да иде на Сабор у Констанцу да тамо правда своје учење. Иако је носио са собом царево заштитно писмо, бачен је у окове чим је стигао у Констанцу. Процес против њега није био чисто црквени него и политички. Немаца је била већина на сабору. Они су дочекали час да му се освете за свој пораз на прашком универзитету. То је уједно била прилика да обезглаве један национални покрет код Чеха са којима су се вазда сукобљавали. Због свега тога је тај сабор осудио Хуса на смрт. Хус се позивао на Свето писмо, но нико га није слушао. Спаљен је истога дана када је осуђен (6. јула 1415). Пепео му је бачен у Рајну, да му Чеси не би могли учинити последњу пошту.
4. Хусити. Вест о Хусовој смрти изазвала је у Чешкој буну. Народ је прогонио свештенике који су служили латински. Уведена је одмах причест под оба вида (утраквисти). Када је краљ Већеслав, по наредби сабора, хтео силом да сузбије тај покрет, распалио га је још више. На чело покрета стао је Јан Жишка, човек поносан и угледан. Међутим је Већеслав умро, а наследио га је његов брат Сигмунд, немачки цар. Кивни на њега због вероломства, били су хусити још отпорнији. Када је папа на царев предлог објавио против хусита крсташки рат, почела је страшна и крвава борба између Чеха и Немаца. Чеси су залазили у својим походима чак до Северног мора палећи и пустошећи земљу својих непријатеља. Најзад су се обе стране умориле и дошло је до мира између Рима и хусита. Рим је Чесима признао неке уступке, које је касније укинуо (причест из путира). Непомирљиви део хусита је и даље живео изван Римске цркве. Из њих се развило „чешко моравско братство“, у коме је живео чувени словенски педагог Јан Амос Коменски. То се братство касније утопило у протестанте.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *