НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
в) Света браћа Ћирило и Методије
 
1. Родом су из Солуна. Отац им се звао Лав и био је виши чиновник у солунској области. Неки мисле да су света браћа била словенског порекла, но вероватније је да су били Грци. Како су у околини Солуна у оно доба живели Словени, морали су они од детињства знати словенски.
2. Константин, који је тек доцније у монаштву назван Ћирилом, рођен је 827. г. Васпитан је Цариграду, можда као друг малолетног цара Михаила III или ког другог члана царске породице. Учитељ му је био најученији човек тадашњег доба, Фотије, потоњи патријарх цариградски. Константин је због учености своје добио назив – филозоф. Пошто је рукоположен за презвитера, био је неко време патријарашки књижничар, а затим предавач филозофије. Методије, старији брат Константинов, одао се после свршеног образовања војничкој управној служби. Управљао је неко време једном облашћу у којој је било Словена. Затим је отишао на малоазијски Олимп, где је било доста манастира и ту се покалуђерио. Можда је и ту био у додиру са Словенима, које је Јустинијан II у VII веку населио у Малој Азији.
3. Константин је почео свој рад на ширењу хришћанства 851. године када је ишао међу Сарацене – муслимане, да са њима води препирке о хришћанским догмама. Са тога пута је и он отишао на Олимп и ту су се браћа, јамачно, спремала за своју мисију међу Словенима. Пре него што су отишли Словенима били су још међу Хазарима, који су живели између Црног и Каспијског мора. Том приликом су провели дуже времена на Криму где је било хришћанства већ од I века. Одатле су понели мошти апостолског проповедника Климента Римског кога је цар Трајан прогнао на Крим, где је и погубљен.
У то доба били су стигли у Цариград посланици моравског кнеза Растислава. Били су дошли са молбом да цар Михаило III и патријарх Фотије пошаљу у Моравску проповеднике хришћанске вере, који ће проповедати и служити Божју службу на словенском језику, што нису чинили немачки свештеници. Цар и патријарх су им послали Константина и Методија.
4. Растислав је као владар морао желети да му народ прими хришћанство. Живећи у блиском суседству са културнијим народима морао је осетити да се његов народ може само тако одржати ако при-хвати просвету и културу. Међутим, какве веће културе није могло ни код Словена бити без хришћанске вере, као што је без ње није било ни код једног европског народа. Осим тога, Растислав је могао доћи у ближу везу са другим владарским домовима и државама само као владар хришћанске државе. Поред свега тога, није могао пристати на то да у његовој држави и даље Немци шире хришћанство. То доба је било доба стварања држава, једна је померала своје границе на штету друге и мешала се у послове друге. То се није чинило само ратовањем и силом, него врло често и вером. Кад би који народ примио од другога хришћанство, доспео би у неку политичку зависност од њега. У земљу је дошло, барем у први мах, туђе свештенство, које је васпитало себи наследнике и утицало на државни живот. Словенске земље су и иначе донекле зависиле од Немаца, па Моравци нису желели да ту зависност још појачају вером и црквом. Ако је Растислав хтео да буде слободнији према Немцима, он је морао желети самосталну цркву, јер у средњем веку се не може замислити државна самосталност једног народа без његове црквене самосталности. Због тога се он обраћа Византији, која је даље од његове државе и која нема у његовој држави шта да тражи.
5. И у Византији је та мисија унапред спремана, јер словенски апостоли крећу на пут већ потпуно спремни за велики посао који их чека. Тај велики посао био је у томе да код Западних Словена положе хришћанство на народну основу. То значи: да служе службу Божју на народном језику, да спремају свештенике у самом народу и да заснују народну књижевност на словенском језику. За тај велики подухват – за заснивање своје народне и хришћанске културе – нису Словени имали могућности. Нису имали ни својих писмена. Константин им је саставио писменицу (глаголица), превео је са Методијем са грчког на словенски најпотребније књиге за богослужење и оне одломке Светог писма који се читају на богослужењима. Тај посао је морао бити много раније рађен. – Језик на којем су писали био је језик македонских Словена, који се пре хиљаду и сто година није много разликовао од језика Западних Словена.
6. Пошто су се тако спремили, прионули су словенски апостоли свом великом делу.
Они су неуморно проповедали и спремали раднике за даљи посао. Крстили су Растислава и његовог рођака Сватопука. „Слушајући величија Божја својим језиком“, Словени су се радовали али Немци нису. Почело је сузбијање њиховог утицаја на Словене у вери, просвети и државним пословима. Због тога су се упустили у борбу са новим проповедницима. Нарочито су им замерали богослужење на словенском језику. На западу су мислили да се богослужење може достојно обављати само на она три језика на којима је Пилат написао натпис на Спаситељев крст: хебрејски, грчки и латински (тројезичници, пилатовци).
7. Вест о новим проповедницима из Византије, или тужба на њихов рад, отишла је у Рим до папе Николе I, под чију власт су ти крајеви потпадали. Св. браћа буду позвана у Рим да се тамо види шта они раде. Они су, после четрдесет месеци рада међу Словенима, кренули на пут у Рим. Мада су били из Цариградске патријаршије, одазвали су се томе позиву јер Западна и Источна црква беху тада још заједно, а крајеви у којима су радили потпадали су под власт римског патријархата. И на том путовању су радили своје дело. Дуже су се задржали код кнеза Коцеља на Блатном језеру у Панонији. Дали су му словенске књиге и научили су педесеторицу његових људи словенском писму. Проповедали су и у хрватским крајевима кроз које су морали проћи. У Рим су стигли 868. године, носећи собом мошти св. Климента.
– Никола I беше међутим умро и њих је дочекао папа Хадријан II. Дочекани су лепо, јер су носили Риму велики дар – мошти једног од првих римских епископа и покорност једне нове црквене провинције.
– У Риму је њихов рад био одобрен, признато им је писмо а право да врше богослужење на словенском језику. Словенске свете књиге су лежале за време свечане службе на часној трапези, а после тога је служена словенска служба у неколико римских храмова.
Константин је умро у Риму 869. године закалуђеривши педесет дана пред смрт и примивши име Ћирило. Било му је четрдесет и две године. „У једном смо јарму орали бразду – рекао је Методију – ја сада падам на њиви, а ти настави што смо почели.“
8. Методије се вратио са много рукоположених својих ученика, можда већ тада, као архиепископ панонско-моравски. То значи да је црквена управа код Словена постала независна од немачких епископа. Како је у то време био устанак моравских и полапских Словена против Немаца, остао је Методије у Панонији. Но немачки свештеници га одвуку у Пасау, где га је осудио сабор њихових епископа и Лудвиг немачки цар, те је допао тамнице. Тек после две године буде он ослобођен на заузимање папе Јована VIII. Немци су и даље слали у Рим тужбе на Методија и он је поново ишао да се оправда. И опет је одобрена словенска служба „писана словима која је пронашао Константин филозоф, јер су и апостоли говорили свим језицима“. Но Методија је пратио у Рим један опасан човек и његов прикривени непријатељ. То је био свештеник Вихинг, који је на жељу Сватопукову рукоположен у Риму за епископа њитранског, али да се има покоравати своме архиепископу Методију. Тај човек је био у души противник свега што су међу Словенима радила св. браћа. Јер, међу Словенима је постојала струја која је нагињала Немцима. И Вихинг је био немачки пријатаљ. Он је, као епископ, толико сплеткарио против Методија код кнеза, народа и папе, да га је Методије најзад проклео и оставивши све отишао у Цариград. У Цариграду су га и цар и патријарх свечано примили, као човека који је добро обавио велики задатак који му је поверен. Но ипак се вратио међу своје Словене и умро је 885. године у Велехраду.
9. Методије је знао да даља судбина његова дела зависи од тога ко ће му бити наследник, зато је одредио себи за наследника свога ученика Горазда. Но Вихинг је то спречио оклеветавши код папе Стевана VI и Методија и његова одабраника Горазда. У самој земљи је настала борба између Методијеве странке и странке латинског обреда, којој је стајао на челу несрећни Вихинг. Борба је брзо окончана тиме што су присталице Методијеве бачене у тамницу и прогнане из земље. Први су прогнани најближи ученици св. браће: Климент, Сава, Наум, Горазд и Анђелар. Горазду и Сави је изгубљен траг, а остала тројица су дошла преко Београда међу Јужне Словене, Бугаре и Србе. Неки су доспели у Хрватску и Чешку. У Моравској се Сватопук одрекао самосталности своје цркве и покорио се немачкој и римској надмоћи, чиме је изневерио једно велико дело. Но словенске службе и књиге у Моравској ипак није нестало. Она се склонила у забита села и у покоји манастир. Исто је тако било у Чешкој, где је словенска служба живела још пред крај XI века у Сазавском манастиру. Можда је и даље где-где живела.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *